’Prvo preduzeće’ pa papazjanija

Politika kulture 

”Izložba ‘Balkanski istočnici srpskog slikarstva 20. veka’ predstvalja prvo preduzeće spoznajnog okupljanja značajnih primera obraćanja i nadahnjivanja srpskog stvaralaštva kulturnim baštinama i istorijskim nasleđima Baalkana” – stoji na početku uvodnog teksta Dragoša Kalajića u katalogu istoimene ‘smotre’ u Muzeju savremene umetnosti. Iako se već godinu i po u ovoj instituciji od nacionalnog značaja demonstrira uporno diletantsko, antimuzejsko i antinaučno, vašarsko gledanje na savremeno stvaralaštvo i njegove probleme, sada smo debili jedan novi kvalitet u ovakvim izložbenim poduhvatima – papazjaniju.

Dragoš Kalajić pokušava svojim tekstom da ubedi čitaoce i posetioce ove nakaradne smotre kako, eto, pre njega niko nije bio dovoljno vičan, stručan, valjda ni hrabar da savremeno srpsko slikarstvo prilaže i tumači na način uspostavljanja jasnih linija kontinuiteta u odnosu na dalju ili bližu prošlost koja se vertikalno nastavlja upravo u ovom području Balkana.

No, to bi verovatno tako i moglo da se prihvati bez većih uzbuđenja, recimo u Galeriji Pena u Negotinu, da je kojim slučajem ova ‘smotra’ tamo postavljena. Ali kako je to ‘prvo preduzeće’ prikazano u vrhunskoj muzejskoj i naučnoj instituciji, potrebno je, bez ikakve želje za polemikom ili unošenjem ‘vičnije, produbljenije i šire spoznaje’ (D.K.), ukazati samo na neke činjenice.

‘Ideja pročlosti – upotrebićemo ovaj uslovni termin – pojavljivala se u umetnosti u odsudnim i kritičnim trenucima njenog razvoja uvek kad su sazrevali uslovi da se definiše novo osećanje sveta i da se uobliči forma’ – stoji u tekstu ‘Stara i nova umetnost – ideja prošlosti u modernoj umetnosti’, koji je Lazar Trifunović napisao i objavio u časopisu ‘Zograf’ br. 3 1969. godine. Ovo je najveći tekst prof. Trifunovića koji se odnosi i na Kalajićev problem tumačenja savremene umetnosti čije je izvorište u prošlosti. Manjih tekstova sa istom temom ima mnoštvo.

Kroz srpsku likovnu kritiku, čitav 20. vek moguće je kontinuirano pratiti i razvojtumačenja aktuelne umetnosti u smislu ‘prvog preduzeća’. Upravo, već prva registrovana polemika koja se u umetničkoj kritici vodila 1886/87. godine između Steve Todorovića i Đorđa Maletića, s jedne strane, a sa druge Mihaila Valtrovića i Đorđa Krstića, delimično je dotakla i pitanje uticaja koji je Kalajić pronašao. Zapravo se može tvrditi da nije bilo ozbiljnijeg srpskog umetničkog kritičara da se ovim pitanjem nije bavio, pa teza o ‘prvom preduzeću’ Dragoša Kalajića nikako ne može da se održi.

Što se same izložbe tiče, ona treba da dokaže iznetu Kalajićevu tvrdnju, ali je zapravo demantuje. Jer, pre svega, srpsko slikarstvo 20. veka ne čine dvadeset, pedeset, sto bilo kojih umetnika, već sasvim određene ličnosti, njihovi umetnički opusi, stilske epohe koje su već veifikovano ušle u korpus našeg slikarstva ovog veka. Naravno da je u tom korpusu mesto Urošu Prediću, Paji Jovanoviću, Stevi Todoroviću, Vasi Pomorišcu itd., sve do Petra Lubarde, Lazara Vozarevića, Aleksandra Tomaševića ili Radomira Damnjanovića Damnjana, ali zbog razloga različitih od onih za koje Dragoš Kalajić misli da su bitni. Da bi ipak izbegao ovakvu nakaradu tezi, u izložbu je trebalo da budu uvršćeni i umetnici poput Mila Milunovića, Zore Petrović, Stojana Ćelića, Miće Popovića, recimo. A zašto ih ovde nema? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. Dragoš Kalajić može biti kritikovan iz najrazličitijih razloga – ali mu se jedna doslednost mora priznati: to je beskompromisni antimoderniza! Kalajić je svoju zlu volju prema modernoj umetnosti i avangardama mnogo puta, pa i ovom prilikom pokazao.

Da se podsetimo samo njegovog najvećeg poduhvata – mamutske televizijske serije ‘Ogledalo 20. veka’, koja je emitovana sedamdesetih godina i koja je predstavljala maestralnu podvalu, što je zadugo potom izazvalo izazvalo mnoge surove komentare. Nadalje, mogla bi se navesti čitava bibilioteka tekstova koje je on napisao različitim povodima i uvek protiv moderne umetnosti koju naprosto ne razume i iz tog razloga i mrzi. Ova ‘smotra’ ima dva dela: jedan čine umetnici koji su stvarali zaključno sa sedamdesetim godinama, drugi deo čine autori osamdesetih i devedesetih godina. Drugi pregled pregled u okviru ‘istog preduzeća’ uradio je Dejan Đorić i njegov značaj je toliki da je i najmanji komentar izlišan. I preko ovoga bi možda moglo da se pređe da nije još jedne stvari. Ova ‘smotra’ je upravo ‘prvo preduzeće’ u jednom drugom smislu. Naime, u Muzeju savremene umetnosti predstoji promena stalne postavke Jugoslovenske umetnosti 20. veka koja se prema važećem ‘duhu vremena’ mora pretvoriti u postavku Srpske umetnosti 20. veka.

‘Smotra prvo preduzeće’ tek je probni balon za testiranje javnog mnjenja i stručne publike koja se dakako mnogo i ne obazire na ovakve poduhvate (primetili smo jedino reakcije Zorana Markuša i Đorđa Kadijevića). Ostali se verovatno zabavljaju ne želeći da troše dragoceno vremene na ovakva obesmišljena i podvaladžijska preduzetništa – baš u duhu svog vremena!

Jovan Despotović

Vreme umetnosti, br. 2, Vreme, 17. 10. 1994