Legati naših savesti

Jedna od najvrenijih i istorijski najdubljih tradicija ovdašnjeg kulturnog prostora jesu umetnički legati. Značajne zaostavštine umetnika ili kolekcionara stolećima su bile predmetom ozbiljne pažnje; da bi se danas sačuvali takvi predmeti potrebno je da dobiju status zakonom zaštićenih kolekcija, slično onima koje se nalaze u nacionalnim muzejima. A da bi se to postiglo neophodno je zadovoljiti nekoliko preduslova.

Najpre, mora postojati istinska svest o toj potrebi kao i zainteresovanost te spremnost društva i države da se te monografske ili kompleksne zbirke organizovano sačuvaju i zaštite. Beograd je od rata do početka tekuće decenije u mnogi prilikama pokazao tu spremnost preuzimajući brigu o nekoliko reprezentativnih kolekcija na zaista uzoran način. Među njima su svakako najpoznatije one Petra Dobrovića (slikarska zaostavština koja postoji kao samostalna galerija ali o kojoj stručni nadzor obavlja Muzej savremene umetnosti) ili Vede i dr Zdravka Pečara (čija je zbirka afričke umetnosti pretvorena u pravi specijalizovani muzej) itd. Vremenom se znatno uvećao broj umetničkih zaostavština koje imaju sve preduslove da budu zaštićene po Zakonu o kulturnim dobrima: danas međutim, još uvek nisu zaštićeni ni veliki legati skulptura Petra Palavičinija ili Sretena Stojanovića kao ni slikarski opusi Stojana ]elića (koji se čuva o njegovom ateljeu) ili Miće Popovića (o kome danas računa vodi jedino njegova porodica a toj brizi odnedavno se pridružio i Odbor za dodelu nagrade za umetnost “Mića Popović”). A one kolekcije koje će tek morati da postanu državnom i stručnom brigom znatno je više: ovo društvo mora naći načina da već sada preuzme odgovornost, na primer, za velike skulptorske opuse Olge Jevrić, Olge Jančić, Vide Jocić kao i za slikarske Miodraga B. Protića ili Mladena Srbinovića koji spadaju u najveće po broju radova, ali su oni takođe nesporno od najvećeg značaja za srpsku savremenu umetnost.

Drugi je problem isključivo stručni, a odnosi se na procenu umetničke vrednosti nekog ponuđenog legata koja mora biti maksimalno kompetentna, odn. doneta od stručnjaka potpunog uvida i poznavanja. Kako bi se u tom procesu u obzir uzeo samo mali broj navrednijih “ponuda”, stoga ne bi trebao da bude poseban problem odabira zaista najboljih legata, koji su uostalom već istorizovani i kritički postavljeni na adekvatno mesto u odnosu na manje značajne opuse srpske i jugoslovenske likovne umetnosti što se čak i laički može lako proveriti posmatranjem stalne postavke Jugoslovenske umetnosti XX veka u Muzeju savremene umetnosti.

Za sada se kao najveći problem pojavilo obezbeđivanje adekvatnog prostora za čuvanje i izlaganje umetničkih legata. Već godinama smo u prilici da pratimo ovu inicijativu koja ni do danas nije dovela do rezultata bez obzira na vrlo veliki ugled ličnosti koje su je pokretale (a koje često i same imaju znatnog interesa da se ovaj problem reguliše) i koje se i danas bave ovim pitanjem. Do sada je ona redovno bivala usmerena prema gradskoj vlasti a odnedavno se pažnja i očekivanje najednom okrenulo prema republičkom ministarstvu za kulturu. Da li će se ubuduće igrati svejevrsni “ping-pong” između republike i grada -videćemo. Trenutno je u izgledu obezbeđivanje kuće legata (posle dosad najave uglavnom loših ili nemogućih rešenja) – nalazimo se pred odlukom da to bude palata “Muzeja 25. maj”. Međutim on se u kulturnoj javnosti javlja i kao privremeno rešenje za formiranje jedne nove institucije – Gradske galerije, zapravo kusnthalea (univerzalna izložbena dvorana namenjena raznim potrebama) koju svaki veći grad, a pogotovo kulturne metropole imaju. Ali trajno rešenje za koje ova kuća zaista ima najbolje reference trebalo bi da ide u pravcu formiranja gliptoteke (muzej gipseva kojih je takođe značajan broj i o kojima se tek u ponekim muzejima vodi stručni nadzor) a zašta je ova zgrada idealna po svim neophodnim funkcijama: i za čuvanje i za izlaganje i za održavanje tog krajnje osetljivog umetničkog materijala.

Ipak ključni je problem pronalaženje načina za trajno finansiranje ovih javnih kolekcija.

Održavanje ovih malih memorijalnih umetničkih muzeja spada u vrlo skupe poslove. No, nije samo u pitanju izdvajanje budžetskog novca već i potencijalnih mogućnosti oko zakonske regulative koja bi, primerice, mogla ovu vrstu javnih kolekcija ili prostora u kojima su oni trajno i javno izloženi maksimalno da oslobodi svih nepotrebnih poreskih i drugih izdataka, zatim umanjivanja cene zakupnina, struje, grejanja i dr. (ili da osnivač – bilo ko da je: opština, grad ili republika, čak preuzme ova plaćanja što je poznati model u kulturno emancipovanim sredinama, a neposredna je korist da bi se tada osnivač maksimalno potrudio da smanji nepotrebne troškove, izdatke ili komercijalne cene koje bi sam određivao i naravno i plaćao).

Za sada je po svemu sudeći tek sekundaran odnos grada prema ovom problemu kao vidu opštekulturne strategije i delu ukupnih problema koji se ubrzano nagomilavaju (a za koje je stoga sve teže naći adekvatno rešenje) od funkcionisanja postojećih instutucija do njihovog materijalnog položaja, od neispunjenih ugovornih obaveza do neregulisanih prostornih mogućnosti i (para)zakupnina (da se samo podsetimo izgleda trajnog skandala sa slikarskim Legatom Nedeljka Gvozdenovića u Knez Mihailovoj ulici) itd. Sa promenom gradske vlasti nakog građanskih protesta 96/97. na mesto sekretara za kulturu došla je veoma kompetentna osoba koja se nažalost iz političkih razloga nije dugo zadržala na tom mestu. Nju je smenio jedan režiser a danas se tu našla glumica (za koje nikada nije dato objašnjenje zašto su baš oni tu postavljeni) koji su dakako najviše zaokupljeni problemima u “svojim” umetnostima (filmu i pozorištu), dok druge probleme ne samo da nisu spremni da rešavaju već se sumnja da za njih uopšte i znaju. To je uostalom oduvek bio manir isključivo “gole sile vlasti” koja ne namerava da za svoje postupke ikome odgovara, a zašta se pogrešno mislilo da je odnos koji je ostao u prošlim vremenima koja se često spravom kritikuju baš iz političkih krugova koji drže vlast u Beogradu.

Ova priča sa legatima je upravo samo deo problema neregulisanih odnosa države i umetničkih zaostavština što je posebno zaoštreno u tekućoj “tranziciji”. Jedno od radikalnih rešenja (koje je nagovešteno u nedavnom intervjuu direktora jednog od vodećih muzeja) je i razmena umetničkih predmeta i kolekcija među nekadašnjim jugoslovenskim republikama kao deo ukupnog međudržavnog deobnog bilansa. To međutim nije originalna ovdašnja ideja već je potekla iz Zagreba 1995. izneta od predstojnika Moderne galerije koji se založio da se iz njegovih depoa odnesu radovi srpskih umetnika (koji prema njegovim rečima tu nikada neće biti izloženi) i zamenjeni za hrvatske koji se čuvaju u beogradskim muzejima. Kako je ovo i ideja jedne od koalicionih stranaka u vladi narodnog jedinstva (obznanjena svejevremeno kao opšta “retorzija”) nije daleko od verovatnoće da će ona biti i realizovana. Možda se čeka trenutak da se slično postupi i sa legatima – da se obavi “razmena nadležnosti” kojom bi se oni prepustili nekom drugom, na primer danas toliko omiljenim “sponzorima” kojima bi bilo omogućeno da umetničke kolekcije od nacionalnog interesa jednostavno i jeftino (od)kupe. Time bi se ova država svakako definitivno otarasila jedne od svojih mnogobrojnih i zadugo nerešivih briga.

Jovan Despotović

Danas, 17. 12. 1999.