Estetičke idelogije na vlastitim ruševinama

Gotovo da su do danas sve problemsko-stilske ili poetičke linije  u umetnosti ovog veka dovedene do svog zaključnog stadijuma. U tom opštem rezimirajućem procesu umetnici novih generacija u recentnoj radnoj praksi ili kreativnoj produkciji kao da istovremeno ‘gledaju’ u dva pravca: jedan pogled im je okrenut prošlosti u kojoj pronalaze i prepoznaju one uzore koji su najbliži njihovom vlastitom stvaralačkom temperamentu, mentalitetu ili senzibilitetu, drugi je usmeren ka budućnosti kroz čiju neprozirnost nastoje da proniknu dakako uvereni da stvaraju vremenski (i estetički) trajnija dela. Ipak, nesumljiva je ćinjenica da je, realno uzimajući, njihov rad samo jedan od mnogobrojnih podataka aktuelnog umetničkog trenutka, ali onaj koji će možda i u budućnosti postojati ako sadrži neophodno pretapanje iskustvene komponentne prethodne umetnosti sa intuicijom i imaginacijom novog oblika i njegovog značenja.

Ambijentalna instalacija Nikole Rikanovića izložena ovom prilikom čvrsto je postavljena upravo na takvoj troznačnoj tački. Njegova bazična kreativna ideja ovde je očigledno proistekla iz avangardnih idioma konstruktivizma ‘ruskog umetničkog eksperimenta’, posebno iz kruga Tatljinovih likovnih reljefa, kontrareljefa i ugaonih reljefa nastalih 1913-14. godine. Za njih je bilo najkarakterističnije da je stvarni prostor korišćen kao ravnopravni likovni element, ili, kako je on sam isticao, rad sa ‘realnim materijalima u realnom prostoru’. Ti principi građenja i konstruisanja odveli su ga do toga da 1919-20. načini (doduše samo kao maketu) svoje kapitalno delo – ‘Spomenik III internacionali’ koji je trebao da bude podignut u Moskvi kao centralno propagandno i umetničko mesto svetskog komunizma na čije je avangardno ideološko i političko liderstvo pretendovalo tadašnje mlado sovjetsko društvo.

No, izgled Rikanovićeve izložbe upućuje gledaoca prema jednoj ideji zamrznutih, memorisanih ostataka nekog spaljenog, raspadnutog, ‘dekontruisanog’ Spomenika (Tatljinovog ili nekog drugog potpuno je svejedno). Ovi memorijalni apokaliptični prizori ostataka nečega ranije postojećeg mogli bi biti predlog za neki novi Spomenik IV (ili kojoj već?) internacionali (levih, ali i sasvim suprotnih – što kako vidimo izađe na isto, totalitarnih ideologija) na rubu (ili čak izvan) ikakvog (novosvetskog) poretka baš ovde i baš na kraju veka (i milenijuma). Po tim osobinama prostorna postavka, upravo totalno shvaćeni ambijent Nikole Rikanovića zaokružuje tu celinu ‘angažovanosti’ u plastičkom stvaralaštvu i projektuje sebe kao mogući znak ove epohe prenet u dalju budućnost, odn. protegnutog kroz trajnije umetničko vreme.

Kada se, napokon, usredsredimo na sadašnji trenutak, iskrsava i pitanje da li su umetnici danas kadri da svoja uzbuđenja prenesu na društvo (poput onih iz istorijskih avangardi ratnog i revolucionarnog perioda) koje stoji na rubu jedne opšte (nacionalne i državne) katastrofe? Očigledno je, pri tome, da su nekadašnje umetničke utopije (ali i sve druge poput političkih, ideoloških ili socijalnih) preobražene u današnjoj praksi u brutalne prizore opšteg nestanka, propasti, destrukcije… Metafora o savremenom razaranju pojma umetničkog dela koliko i zgleda galerijskog (i uopšte izlagačkog) prostora nove umetnosti lako se prenosi na karakteristične značajke spoljašnje realnosti, a u ovoj vrsti umetnosti metod plastičke dekonstrukcije zapravo simbolički označava evidentno stanje bukvalne destrukcije kao dominantne ideološke kategorije tekućeg fine de siecla – reflektovanog u krivom ogledalu: ranija potreba za građenjem preobražena je u nagone razaranja, optimizam ulaženja u novi, XX vek zamenjen je strahom pred krajnje opasnom budućnošću nagoveštenom na pragu XXI stoleća: sledećih hiljadu godina trećeg milenijuma izgledaju, iz ovdašnje kataklizmične perspektive, kao period čiji se kraj nikako neće dočekati.
To bi konačno i bio cilj upozorenja Nikole Rikanovića.

Jovan Despotović

U Beogradu, 15- 22. marta 1999. 

Nikola Rikanović: “Ambijentalna instalacija”, pred. kat. samostalne izložbe, Centar za kulturnu dekontaminaciju “Paviljon Veljković”, 6. 1999, “Estetičke idelogije na vlastitim ruševinama”, Danas, 21. 6. 1999, s. 9, III program Radio-Beograda, 21. 6. 1999.