Coraxov paradox

Čemu služi karikatura u ovom, od svega ponajmanje šaljivom vremenu? Jedan danas izuzetno prisutan javni fenomen sa potpisom Corax navodi na razmišljanje o ciljevima novinske karikature a koja ima izrazito masovno dejstvo s obzirom na tiražnost štampe u kojoj se pojavljuje.

Među bardovima srpske karikature od Bete Vukanović i Pjera Križanića, koji stoje na početku blistavog niza autora u ovom veku, do Kušanića ili Klasa, Predrag Koraksić Corax, čiji su radovi tema dana naročito među onima kojima nipošto nije do smeha ili kakve zabave, nalazi se na istaknutom mestu mereći opštim efektom.

Coraxove karikature ne podstiču isključivo na smeh – one su ubitačni politički i društveni komentari sa poraznim učinkom pre svega po njihove glavne junake. Posle njih, lako je naslutiti,  u slični tragikomični položaj zapadnu i obožavatelji Coraxovih karikatura. Jer, kada se iz njih uklone poznate ličnosti, paradoksalno, ostane odraz, kao u kakvom nemogućem ogledalu, ojađenog i posunovraćenog naroda, neveselog, očajnog, sa nekim poražavajućim saznanjem o vlastitom beznađu i nemoći da stvarno utiče na svoju sudbinu.

Ovaj bumerang efekat koji iz Coraxovih karikatura nemilosrdno udara po čitaocima novina, sigurno je njegova smišljena namera da pokrene umrtvljenu volju za promenama, odn. za povraćanjem iz svekolikih zabluda u kojima se predugo živelo. Funkcija, ili može biti cilj Coraxovih karikatura je, dakle, buđenje narodne energije i aktiviranje otpora onih koji su još uvek u nekoj vezi sa stvarnošću, sa normalnim i moralnim.

Učinke vladalaca koje je on isticao u najraznovrsnijim prilikama ružnoće i nezavidnosti položaja u kome se nalaze, godinama nemilosrdno svedočeći o njihovoj ideološkoj i političkoj izolovanosti, autističnosti, odvojenosti od spoljnjeg sveta realnosti u kome žive njihovi podanici pretvarao je u karikaturalni neprekidni strip kao stvarni odraz našeg života. U tim karikaturama bilo je mesta i za druge istaknute članove familije uhvaćenih takođe u onim radnjama koje su prema prihvaćenom mnjenju izašle na opšte-nacionalno ili državno štetočinstvo. Viđenije ličnosti koje su s punim razlogom našle mesta na Coraxovim karikaturama kao da su same  sebe proizvele u taj za njih krajnje nepovoljan status, a u ovim karikaturama one i njihova dela dobili su samo još jedno javno “priznanje”.

U širem tematskom dijapazonu može se pratiti Coraxovo interesovanje za opšte i javne poslove koji se tu oko nas i sa nama obavljaju – uglavnom na štetu ogromnog dela populacije. Sem njegovih omiljenih likova koje on danas već sasvim rutinski crta, ovde je u poslednje vreme našla mesto i mnogo šira lepeza političara i drugih javnih ličnosti koje se politikom bave na različite načine ili iz ranih pobuda. I tu se ponajbolje može zapaziti Coraxova neumoljivost u pronalaženju i nepotkupljivost u izražavanju bitnih crta – dakako (pre)naglašenih upravo toliko koliko karikatura i zahteva, tako da te osobine koje on vidi postaju glavne (ako ne i jedine) u identifikovanju izgleda i karaktera vođa i podanika. Te osobine nadalje postaju opšte karakteristike i samog režima koji Coraxovi likovi personifikuju – i zbog toga vrednost njegovih crteža-komenatara prerasta pojedinačni slučaj jednog dela pa posledično tome postaju trajna slika vremena. I kada se sve ovo jednog dana završi, likovi sa Coraxovih karikatura, upravo takvi, neminovno će ostati u narodnom sećanju kao prizori nekadašnjeg (našeg) sveta i vremena. Po toj veštini Corax je na ovim prostorima bez premca.

Smeh je, u većini slučajeva znak jednog složenog i nemirnog duševnog stanja, a kada dolazi od komičnog, on još nosi u sebi i sumnjive elemente griže i mučenja stoji u sedamdeset pet godina staroj recenziji jedne izložbe karikatura. Sasvim je tako i u današnjem slučaju – svedočanstava Predraga Koraksića o ovdašnjoj realnosti i junacima koje su je upravo takvom učinile, ne ostavljaju nam ništa drugo do grižnju i mučenje  vlastitih savesti. A nije li to bio i krajnji cilj, gotovo kazna Coraxovog paradoxa: nisu kod njega u pitanju karikature političara – oni su ovde samo uzgredne žrtve – na tapetu njegove kritike zapravo smo mi sami, naši mentaliteti i karakteri (koje uglavnom nemamo) iz kojih i proizlaze povodi i razlozi ovakvom stanju i ovakvim delima.

A ovaj povratni efekat jedna je od najtrajnijih karakteristika umetničke aktivnosti, sudbine i zaostavštine Miće Popovića koji se mogu uzeti kao pouzdan putokaz i obavezujuća norma u vrednovanju aktuelnog stvaralaštva ovakvog vremena.

Jovan Despotović

Vreme, Beograd, 13. 6. 1998. (Obrazloženje Nagrade Mića Popović)