Umetnost i angažovanost

“Decenijskim promašajem” – nazvana potpuno nerazumna i neobjašnjiva prošlogodišnja promena jugoslovenskog predstavnika na  besmunje najprestižnijoj međunarodnoj likovnoj izložbi – Bijenalu u Veneciji. Marina Abramović, autor svetskog formata koju je predložio vrlo kompetentni selektor, istoričar umetnosti Petar Ćuković, zamenjena je, tupom voljom tadašnjeg ministra kulture Crne Gore,  jednim provincijskim ilustratorom viceva značajnim isključivo na lokalnom slikarskom područiju čije likovne šale nisu ni za koga od interesa – pogotovo ne za visoko obrazovanu i informisanu publiku koja prati najveće svetske umetničke manifestacije. I dok je jugoslovenski Paviljon zvrjao prazan, Marina Abramović je u Centralnom privukla apsolutnu pažnju, uz to, njen rad “Balkanski barok” dobio je Veliku nagradu Bijenala – “Zlatni lav”. Ovaj ogromni previd bio bi razumljiv da ga je učinila aktuelna srpska kulturna politika, (dakako podstaknuta onom drugom – visokom)  ali kako ga je učinila ona vlast koja je objavila temeljitu promenu politike u svim oblastima: od ideologije i ekonomije do superstrukture kakva je kultura, onda se nameću ozbiljna pitanja koja bacaju oštriju svetlost na ovaj problem i na mogućnost tačnije ideološke i civilizacijske identifikacije ciljeva i namera ovdašnjih vlasti. 

Bloody Balkan Baroque

Osnovna ideja nagrađenog performansa “Balkanski barok” leži u njegovom snažnom antiratnom protestu, u estetičkom kriku umetnice zbog krvavog razaranja jedne respektabilne evropske države. Njegove implikacije sadržane su i utemeljene u samoj umetničkoj i životnoj biografiji Marine Abramović. Najkraće, rođena je u Beogradu 1946. godine. Završila Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Stojana ]elića 1972. i postdiplomske studije u Majstorskoj radionici Krste Hegedušića u Zagrebu 1974. Samostalno izlaže od 1964. godine. Dobitnik je nagrada “Dana mladosti” 1973. i “Sedam sekretara SKOJ-a” 1974. Među mnogim radovima tzv. “telesne umetnosti” koje je tokom sedamdesetih godina izvela nalazi se i onaj pod nazivom “Događaj s vatrom”. U prostoru oko velike plamene petokrake ona je učinila jednu ritualnu, body-art radnju koja se sastojala od sečenja vlastite kose i noktiju na rukama i nogama. Lako je u njemu prepoznati nekolike značenjske ravni. Simbol petokrake je najjači. Zasnovan je na jedinoj ideologiji koja je u titoizmu istovremeno označavala i komunizam i tradiciju partizanskog rata i socijalističku revoluciju. Preplitanje njene životne i umetničke ideologije simboličkim jezikom je izraženo odstranjivanjem delova tela. Individualni umetnički čin u osnovi jedne progresivne, levičarske idejnosti vizuelizovan je tim jednostavnim oblikovnim radnjama.

Venecijanski performans Marine Abramović, kome bi ime moglo biti i “Bloody Balkan Baroque”, zapravo daje finalnu sliku jugoslovenskog političkog pejsaža tokom poslednjih pedeset godina. Ako je ova priča sa tragičnim krajem započela levičarskim, komunističkim utopijama, njen završetak se zbio u najkrvavijoj mogućoj realnosti generiranoj kolopletom najrazličitih nacionalisocijalističkih ludila. Njome su reciklirane traume rađanja i umiranja, ujedinjavanja i raspadanja, smisla i besmisla… Ovaj i onako stravični balkanski vek izgleda da je morao zakonito da završi još jednim pirom masovnog ubijanja i razaranja još jednim – “baroknim” dankom u krvi. 

Magnetni triptih

Imali smo prilike da prethodnih godina gledamo i angažovane performanse beogradske grupe “Magnet” koja svoje političke poruke odašilje mnogo direktnije. Do sada su oni izveli dva ciklusa “javnih umetničkih radova”: 1996. realizovali su “FaluSerbia”, “Poslednja tajna večera”, “Otkrovenje”, “Isterivanje đavola” i “Zlatna poluga”, a 1997. “Rekvijem za Srbiju”, “88 jaja za novu opozicionu vlast” i “Zaklani ste, naše saučešće”.

Iako postoji neposredna povezanost prošlogodišnjih akcija Magneta sa sadašnjim, ipak se kao jedan poseban fenomen izdvojio triptih izveden prošle godine. Promena od priželjkivane erekcije (uspravljanja) i penetracije (prodora u svet) postdejtonske Srbije (“FaluSerbija”) do konačne istine (“Rekvijem za Srbiju”) ovog istorijskog trenutka ima smisao zaokruženja aktivnosti grupe Magnet. Zapaža se tačno lociranje generatora krize: vrhovna vlast, simbolični vrh kulturnih i umetničkih institucija (ideologija Memoranduma je iz veleumnih kabineta SANU izašla na ulicu i uzrokovala aktuelnu crveno-crnu neman), i ukazivanje da je, a to je novost – nekada opozicija a danas nova vlast, pokazala sindrom ni činjenja ni nečinjenja koji je izgleda zajednički onima koji vladaju u ovakvoj vrsti režima. Promena sistema je upravo pravi cilj koji bi omogućio odstranjivanje tekućih destruktivnih uzroka.

Njihova upozorenja su direktna. A ako je potpuno izvesno da je stari režim i na znatno krupnije proteste oguglao, nikako neće biti dobro ako i novoformiranu vlast u urbanim centrima bude zahvatila ista neosetljivost i autizam. I nikako neće biti dobro ako za kulturu zaduženi u novoj vlasti ovakve kulturne aktivnosti budu razumeli samo kao umetnički neobuzdan čin za jednokratnu upotrebu. Ono što su Marina Abramović i “Magnet” uradili upravo je javno, estetičko i etičko skretanje pažnje na opštu zapuštenost i duhovnu pustoš devedestih koju smo nasledili iz propalog samoupravnog eksperimenta ali sa katastrofalnim epilogom. A iza te propasti nastupila je aktuelna pustoš.

Upoređivanjem ova dva istovremena fenomena u recentnoj jugoslovenskoj umetnosti zapaža se jedno zajedničko mesto: slaba i, što je najporaznije, čak i pogrešna aktivnost novih kulturnih vlasti. S jedne strane, detaljnije tumačenje sasvim izvesno bi identifikovalo postojanje jedne nemoguće, neobjavljene i neformalne crveno-crne koalicije sa svim karakteristikama nacionalsocijalizma (a najplastičniji dokaz su tzv. “Zemunski slučajevima” – od učestalih deložacija do nesankcionisanih razbojništava vođe srpskih radikala), što postaje dominantnom slikom naše sadašnje politike. S druge, upravljanje osetljivim poslovima u kulturi moralo bi odmah i belodano pokazati definitivni otklon od zatečenog stanja. Zasad, sudeći bar prema  primerima koji su pomenutu, nikakvih razloga za promenu raspoloženja nema. Naprotiv!

Jovan Despotović

Republika, br. 181, 1-15. 2. 1998, Republika, br. 189, 16-31. 5. 1998.