Stari frik

Zanimljiv je ambijent i kontekst u kome je bila postavljena izložba Nikole Džafe sa neobičnim naslovom: “U kom grmu leži zec?” Najpre, odavno nismo imali prilike da u našim galerijama vidimo toliko namerno i svesno nekomercijalnu izložbu i to baš postavljenu u jednom dosad izrazito komercijalnom prostoru kakav je Prodajna galerija “Beograd” na Kosančićevom vencu.

 Umetnici i ljubitelji umetnosti dobro znaju ovu galeriju po jednoj specifičnoj umetnosti koja se tu redovno izlaže a koja i kada ima vrlo izražene likovne osobine one gotovo redovno bivaju potisnute u drugi plan dajući prednost svojim komercijalnim kvalitetima. No, kako je očito opala tražnja na tržištu umetničkih dela, ova galerija je odlučila da se upusti u jednu vrstu eksperimenta sa potencijalno novom publikom koja nije imala običaj da je posećuje i gleda njene izložbe. Tako je pre nekoliko meseci tu  priređena autorska izložba Jasmine Čubrilo “Exces…” mladih umetnika koji se nalaze potpuno izvan aktuelnih tržišnih tokova bez obzira na njihove evidentne i potvrđene estetičke vrednosti.

Ova prodajna galerija sada je otišla i korak dalje: priređivanjem izložbe radova Nikole Džafe, jednog od naših  najnekomercijalnijih, najradikalnih i najprovokativnih umetnika recentne produkcije otvoreno je pokazala zanimanje da se upravo u ovom, za likovnu umetnost možda najnepovoljnijem trenutku, okrene potpuno drugačijem stvaralaštvu.
Džafo je “umetnik i revolucionar i stari frik” napisao je u sasvim prigodnom samoizdat-katalogu u dva primerka Saša Marković – Mikrob, takođe umetnik i njegov saputnik na najudaljenijoj društvenoj i kulturnoj margini koji je identično senzibiliziran na pojave sa ove žive i neformalne umetničke scene. Nikola Džafo je devedestih godina postao u određenim umetničkim krugovima poznat kao izumitelj i vodeći aktivista “Led-arta”, antiinstitucionalnog, provokativnog pokreta koji je za pojedine svoje akcije uspeo da okupi i zainteresuje brojne itekako afirmisane i etablirane autore, da samo spomenemo Mrđana Bajića, Miletu Prodanovića, Vericu Stevanović, Dragoslava Krnajskog koji se u ostalom u jednom trenutku i pridružio ovoj grupi-pokretu. Svojim radovima-akcijama “Led-art” je dobrano narušavao ovdašnju zaparloženu, pseudoumetničku sredinu i lažne kulturnjačke savesti koje su se tokom devedetih enormno namnožile.

Na samostalnoj izložbi koju sada gledamo Džafo je izložio nešto što bi se na prvi pogled moglo doživeti kao umetnički crteži-slike na papiru (industrijskim kesama). Ima ih 48 i ovaj “ciklus” objedinjava jedinstvena tema iz naslova – zečevi u različitim formama i situacijama, “citatima”, konstrukcijama i dekonstrukcijama po prividu aktuelnog stvaralašatva. Džafo, dakle, ne samo da se poigrava sa tzv. umetničkim ukusom ove sredine koja konzumira određenu vrstu osrednje umetnosti ili  bukvalne neumetnosti, već i sa vrlo ozbiljnim estetičkim postavkama epohe. A upravo je ovakav izbor neobavezne i ničim limitirane stvaralačke pozicije prava mera potpunih kreativnih sloboda karakterističnih za onu vrstu autora kojima sam prirodno, po mentalitetu i senzibilitetu, Džafo pripada.
Još jednom ćemo se poslužiti direktnim i lucidnim Mikrobovim iskazom. Na istom mestu on je Džafu opisao kao “čoveka koji je pola slikar, štoćereći maloprivrednik – pola savremeni umetnik, dakle siromah čovek koji bi slobodno da diše i da se slobodno kreće… Kao i toliki drugi zečevi, g. Nikola bi da se uglavi negde između, da mrda dugim ušima i brkovima, da živi i gricka svoju šargarepu. A svuda okolo vrebaju kurjaci. I to je ta priča.” Zaista, umetnici poput Nikole Džafe osuđeni su na prekom sudu “društva ljubitelja umetnosti”, kome ni pokojoj karakteristici ne pripadaju, na izopštenost bez mogućnosti žalbe. Njihovo mesto u sistemu umetnosti, kao i uvek, tek će neko drugo, buduće vreme tačno uočiti i razumeti. A to je upravo i smisao odluke koju su sami, kako vidimo – bez žaljenja i kajanja, doneli.

Jovan Despotović

Republika, br.179-180, 1-31. 1. 1998