Stepen vlastite krivice

Halil Tikveša se među jugoslovenskim grafičarima koji su stupili na umetničku scenu šezdesetih godina gotovo odmah našao na vrlo istaknutijoj poziciji. Već prva njegova izlaganja otkrila su jednu tada oubičajenu reakciju najmlađih stvaralaca zbog dominacije apstrakcije koja se u slikarstvu pojavljuje kao povratak predmetu i figuri. U opštim kategorijama, to vreme je stilski bilo definisano kao nova figuracija, ali je Tikveša specifikovao vlastitu kreativnu poziciju jednom novom poetikom predmeta koji su imali jasno likovno poreklo u samim prirodnim formama.

Kataloška tumačenja i kritičke recenzije njegovih radova iz tog perioda formirali su precizan semantički krug u kome su se našli oni simboli, stanja, doživljaji njegove vrlo individualizovane ekspresije koji su omogućili da se čak govori o Tikvešinom autorskom rukopisu u grafici. Predmeti, figure, oblici koje nalazimo na njegovim grafikama iz tog perioda načinili su Tikvešin prepoznatljivi ikonografski repertoar.

Pokretački kreativni smisao u likovnosti Halila Tikveše zapažen je u njegovim memorisanim slojevima najranije mladosti, slikama ambijenata koji su u njegovom iskustvu ostali poput trajnih estetičkih kategorije. Princip koji je takođe već tada zapažen i na kome se često insistiralo, na kome je i zasnovana njegova umetnost kako su pisali mnogi kritičari, utvrđen je kao eros – dakle kao izrazita životnost ove grafičke umetnosti kojom je upravo određen i njegov ukupni, opšti pogled na svet. U tom jedinstvenom znaku proticala je Tikvešina umetnost sve do početka devedesetih godina kada je poslednji put samostalno izlagao ovakve grafike i crteže.

I tada je nastupio prekid – eros je zamenjen tanatosom, natalno mortalnim, život smrću, žovijalno morbidnim. U našoj zbilji i Tikvešinoj umetnosti istovremeno.

Ciklus njegovih novih radova ratnog perioda (izložen u Centru za kulturnu dekontaminaciji) pokazao je svu realnost protekle jugoslovenske drame ali ne artificijelnim formama već gotovim elementima, press clippingom – naslovima, tekstovima i fotografijama objavljenim u novinama tokom devedesetih godina koji su ovde aplicirani sa jednom očiglednom namerom – trajnog evidentiranja dokaza o tim događajima i njihovim akterima. Ovi isečci iz štampe, (izložba se i zove Isečci iz dnevnika jednog štampomana), kolažirani su na takav način da stvaraju sem evidentnog estetičkog prizora i poznati dnevnički izgled sa literarnim sadržajem koga karakteriše jednan silovit antiratni protest. Na ovom spisku (sačinjenom poput jedne galerije neverovatnih likova) pobrojane su ličnosti koje su manjeviše neposredno, na različite načine povezane sa zbivanjima koja su obeležila sadašnje vreme i koji su nam odredili sudbinu tokom poslednjeg perioda.

Moguća su dva načina angažovanog pristupa u likovnim umetnostima: eksplicitno politički i metaforički koji se takođe može pojaviti kao istoznačan ili istovredan protest. U Tikvešinom slučaju očigledno da se radi o direktnom govoru, ali koji je istovremeno na neobičan način ostao dosledan njegovim ranijim likovnim i grafičkim shvatanjima. Naime, ovi plastički prizori koncipirani su na poznatim postupcima grafičkih tehnika, na crno-beloj likovnosti ali sada sa upotrebom već jednom štampanih novinskih članaka.

Dve forme se redovno u njima vide ili naziru: elipsa i krst. Ova dva oblika nas ponovo vraćaju na odnos erosa i tanatosa, na neizvesnu borbu života i smrti, na neprozirnosti koje nam je donela svakodnevica i koje nam donosi dudućnost. Elipsa je u ikonografiji istorije umetnosti simbol jajeta, začetka života, dakle, principa erosa, dok je krst obeležio čitavu dvomilenijumsku civilizaciju koja je utemeljana na patnji, žrtvama, smrti, rečju, na tanatosu.
Utisak je da Tikveša ovolikim brojem unetih poruka i fotografija  zapravo ne sugeriše jedino njihovu odgovornost za zlo koje nas je pritislo, već nas navodi da se baš u ovim likovima sami prepoznamo i da pojedinačno odmerimo stepen vlastite krivice. Kao da je i sam saglasan sa optužbom izrečenom jednom prilikom na proteklom studentskom protestu da je svako stariji od trideset godina zapravo saodgovoran za ono kroz šta smo prošli, i za ovo što nam se danas događa.

Ovi slikarski dnevnici, dokumenta, optužnice Halila Tikveše očigledno da žele da direktno deluju na savest svih – i onih koji se na njima nalaze i onih koji ih na manjeviše nevino ili nevešto posmatraju.

Jovan Despotović

Naša borba, 11-12. 10. 1997