Prirodne fotografije Biljane Petković

Medij fotografije je tokom svoje povesti prošao kroz različite faze koje su uglavnom zavisile od autorskog razumevanja njegove funkcije i načina njegovog korišćenja u radu pojedinih umetnika. I to u rasponu od čiste umetničke fotografije kao autonomnog načina izražavanja kreativnih ideja korisnika do striktno dokumentarističke kada se fotografija koristi jedino za puko registrovanje životnih (fotografija kao ilustracija biografskih podataka) ili radnih činjenica samog autora (fotografija kao dokument o nekoj aktivnosti, akciji, performansu, ili naprosto reprodukovanju radova izvedenih u nekom drugom mediju). Najređi je ipak slučaj upotrebe fotografije kao ’paralelnog’ medija kome se daje istovredno estetičko i likovno-poetičko svojstvo u poređenju sa nekim drugim umetničkim medijem, na primer, sa slikarstvom koje neki autor prakticira u radu. Na uočavanju uravnoteženog balansa između ovakva dva medija kod nekih umetnika od presudnog je značaja za tačno razumevanje razloga korišćenja fotografije u datom radnom opusu.

Ovakvo fin ’preklapanje’ koje praktično približava medije slikarstva i fotografije moguće je uočiti u radu Biljane Petković, prevashodno slikarke, ali od nedavno i umetnice koja je u fotografisanju pronašla još jedno (ravnopravno) sredstvo izražavanja vlastitih dubinskih kreativnih poriva. Već afirmisana kao slikarka neoenformelnih prizora reljefnih struktura bojene materije koje se ’vide’ kao pejsaž, neki prirodni fenomen ili oblik, određeni predmet itd. U procesu slikanja Biljana Petković polazi zamišljenog prizora koji strukturiše gustom slikarskom materijom u plastičku formu. Kada upotrebljava fotografiju, naprotiv, ova umetnica zapravo registruje ono što vidi, dakle, u ovom slučaju slika prirode se kroz vizir fotoaparata pretvara u prizor koji je zadržao sve likovne karakteristike njenih slikarskih radova.

Ciklus fotografija pred nama nastao je tokom letošnjeg boravka Biljane Petković u Crnoj Gori. Tematski je obuhvatio sve prirodne fenomene koji su karakteristični za to područje i koji su joj stajali na raspolaganju – od primorja do planinskog krša. I sve ono što joj priroda nudi: more, oblaci, stenje, svetlost, strukture, refleksi, senke, obrisi, tragovi, useci, gromade, teksture … postali su ravnopravni slikovni elementi kojima autorka gradi vlastitu likovnu poetiku – upravo na način na koji gradi i prizore u svojim slikarskim delima. Zato i ne zovemo ove fotoslike fotografijama prirode, već prirodnim fotografijama. I, kada ih gledamo, na ovaj način predstavljene okom jedne slikarke, postaje nam jasnije, kao snažna asocijacija, i to kako je Petar Lubarda video i doživljavao ove kamenite predele sa svim njihovim pitoresknim efektima virtuozno ih prenoseći na svoja monumentalna platna.

Tim tragom, kako smo već konstatovali – ali u suprotnom smeru, sigurno i uspešno kroči i Biljana Petković.

 

Jovan Despotović

Centar za vizuelnu kulturu ‘Zlatno oko’, Novi Sad, 2. 2005