Subotić vs Subotić

Izlišni odpis Gojku Subotiću 

Ako zanemarim način javnog ophođenja prof. Gojka Subotića sa sagovornikom, poput: smušeni, nesrećni, neznalački, besmislice… što je postao standardi rečnik srpskih akademika, posebno onda kada nemaju šta da kažu, ili im nedostaju argumenti za raspravu, ili zbog namernog zaobilaženja teme ili istine, i pređem preko takvih nedostojnosti Akademijinih dostojnika, pa zatvorim oči zbog nedžentlmenskog (jedan naš zajednički prijatelj reče ‘arogantnog’), odbijanja dalje rasprave (kao izlišne) koja bi, i za Subotića, valjda, trebala da bude, posebno danas, od prvorazrednog značaja, nevoljno, jer je očigledno uzaludno, ističem još nekoliko čiljenica koje ne previđa samo dr Subotić, već i oni koji daju osnovni smer (i) srpske kulture u aktuelnim političkim i diplomatskim uslovima.

Da bismo uopšte mogli o nečemu da raspravljamo, potrebno je čitati sve – pa tako i naslov u koji je obično stavljeno ono što je najbitnije. A naslov mog reagovanja bio je ‘Kako zaštiti nezaštićeno’. Dakle, nije bio cilj da se vodi stručna diskusija o stilskim karakteristikama niti identitetu srpskog spomeničkog nasleđa na Kosmetu, jer, prvo, to se i ne radi na stranicama dnevno-političkog lista, drugo, oni su uveliko raspravljeni i u njima nema ničega spornog sa stanovišta nauke, već da se utiče na formiranje onakve državne politike koja će to nasleđe efikasno očuvati i zaštiti. Ono što prof. Subotić ne vidi, a upravo on na to nema prava, poredeći ga, recimo, sa ministrom Samardžićem ili ambasadorom Batakovićem, bolna je činjenica da, pored toga što je deo spomeničke baštine na Kosmetu vizantijski i srpski (što nije, kako je Subotić pogrešno mislio, predmet mog prošlog reagovanja) već i kosovski. Kako? Zašto? Šokantno, ali nažalost istinito. Jer, po svakom zakonu o zaštiti kulturnog nasleđa, bilo koje nacije, na teritoriji neke države, ili paradržave, kakve su, na primer, autonomne pokrajine ili ‘lažne države’, o njoj vode brigu institucije koje deluju na tom području. Tako o srpskom nasleđu u Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji vode računa tamošnje ustanove zaštite. Pa i o Hilandaru, o kome nam je jedno predškolsko predavanje održao akademik Subotić, glavnu reč vode grčke institucije zaštite, a u ovom slučaju ima ih dve. I to profesor Subotić najbolje zna, jer su mu vrlo dobro poznati problemi sa kakvima se naši zaštitari suočavaju kada rade u ovom manastiru, posebno do 2002. godine. Danas naročito kada se polovina ovog manastira gradi iz pepela.

I dok je Kosovo bilo autonomna pokrajina u Republici Srbiji, o spomenicima kulture brinula su, pored republičkog u Beogradu, čak tri područna zavoda – pokrajinski, prištinski i prizrenski. Danas ove poslove na Kosovo objedinjava samo jedan Institut za zaštitu baštine u Prištini. On naravno, od kada je formiran, radi svoj posao. A kako radi, to Srbiju, njene političare i stručnjake, ali i državu sa nacionalnim i kulturnim interesima na Kosmetu, treba da brine i o čemu treba voditi raspravu, te tako naći rešenje koje će maksimalno zadovoljiti navedene interese. Na primer, da li je Zakon o zaštiti baštine na Kosovo u skladu sa međunarodnim konvencijama (a nacrt tog Zakona koji sam imao prilike da vidim pre četiri godine nije bio usklađen sa internacionalnim propisima u ovoj oblasti), zatim, tada je bila predviđena primena nove kategorizacije spomenika kulture, što je za nas najopasnije jer ona pretpostavlja i sastavljanje jedne posebne liste – za urgentnu zaštitu od koje će zavisiti prioriteti u obnovi. (Ovo su dokumenta koja treba čitati, a ne prospekte vlasti u Prištini na koje se oslanja akademik Subotić.) Da li je teško predvideti kako će ove liste izgledati, tj. čemu će sadašnji kosovski zaštitati dati prednost? Zatim, kako je ta služba organizovana, ko sve u njoj radi i sa kakvim kvalifikacijama? U traženju odgovora na ova pitanja i nalaženju rešenja stoji iniciranje novog koncepta (internacionalne) zaštite kulturne baštine na Kosovu i Metohiji o kome smo intenzivno razgovarali između 2001. i 2004. godine. Naravno da je i prof. Subotić učestvovao u tim razgovorima, i zanimljivo, tada nije imao primedbe koje je sada izneo u odgovoru na moje reagovanje. Tim pre je promena njegovog mišljenja bila neočekivana i, naročito, opasna za buduću zaštitu baštine na Kosmetu. Oko toga (naučnih činjenica) zaista ‘ne treba da postoji politički dogovor’ kako napominje jer je pogrešno razumeo – već odgovor (politički, ali i stručni) na ono kako! iz mog prethodnog naslova, odn. teksta.

U ovom trenutku zanemariću sve druge, brojne kontradiktornosti u odgovoru prof. Subotića (iz čega je proistekao i ovakav naslov), ali ne i onu privatnu kič-epizodu. Jer, našta bi se svele rasprave koje pretenduju na ozbiljnost, kako ih je Gojko Subotić primenio na kraju teksta, ako bi se one nastavile u istom maniru, na primer: nedavno je jedna profesorka solopevanja sa beogradske akademije u susednoj sobi u mom stanu čula klavir i vokalnu pratnju; možete zamisliti njeno zaprepašćenje kada smo joj, na konstataciju kako nam ćerka ima talenta za pevanje, objasnili da je to glas naše devetomesečne unuke.

I na kraju, kratko lično obraćanje. Vi ste već imali prilike, pre tridesetak godina, da mi ‘ponešto objasnite’, kako kažete u odgovoru, s obzirom da ste mi upravo Vi predavali srpsku srednjovekovnu umetnost, i za divno čudo, na ispitu dali ocenu 9 (devet) koju ste tada u indeksu i svojeručno potpisali. (Koje bi se sve impilikacije – dobronamerne i zlonamerne, ‘neistine i besmislice’ – iz ove činjenice mogle izvući?) Profesore, nemojte i Vi ‘gasiti svetla nade’, ona se već dve decenije ubrzano utuljuju u Srbiji – počevši od Miloševića pa do Vašeg Komšije!

Jovan Despotović

Politika, Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 22. 3. 2008, s. 4