Jelena Blečić

Kada se krajem devedesetih godina, još uvek kao student umetnosti, pojavila u likovnom životu Beograda, Jelena Blečić je toliko snažno i iznenada skrenula pažnju na svoje slikarstvo specifičnih pikturalih i ikoničkih osobina da je odmah tim naglašenim šarmom, iskrenošću doživljaja i neposrednošću plastičkog iskaza, ali takođe i autentičnošću i izrazitom autorskom personalnošću koja je ukazivala na znatnu kreativnu spremnost uprkos njenim umetničkim i životnim godinama, izazvala vrlo snažnu i pozitivnu reakciju stručne i laičke javnosti nepodeljenog osećanja o jednoj pojavi koja znatno nadilazi uobičajene i poznate standarde u ovom mediju. Energija koja je isijavana iz njenih tada izloženih slika ukazivala je istovremeno da će se ona kao bujuca, nezaustavljivo i mladalački neobuzdano rasprostrti u novim ciklusima radovima, da će njena imaginacija tražiti nova oblikovna ishodišta u neprestanom stvaralačkom procesu i sa novim rezultatima istog kolorističkog i značenjskog intenziteta.

Sada smo u prilici da vidimo deo novog ciklusa slika i objekata Jelene Blečić ovoga puta tematizovan, dakle fokusiran na jedinstvenoj narativnoj osnovi koja ih objedinjava prema onome što se konvencionalno može nazvati prizorima svakodnevnog života direktnim govorom bizarnih, kolorističkih slika-objekata jer neke od njih sadrže upravo trivijalne predmete, ambijente, stanja, radnje ili poruke koje ne idu za samo za vizuelnom provokacijom ili iritacijom, već se služe sredstvima koja posle prvog, prenaglašenog utiska, treba dešifrovatri sposobnošću gledanja na običan deo ljudskog života njenim, autorkinim očima – očima zagledanim u neke formalne karakteristike sveta ali koji se na posve drugačiji način vidi i doživljaja. Dakle, na one sadržaje koje ona uspeva da zapazi a obično promaknu neiskusnom pogledu.

Sem, uobičajeno govoreći slika, mada ni one nisu izvedene u standardnom ili tradicionalnom postupku već poseduju aplikacije koje ih čine prostornim predmetima, ovde nailazimo i na ambijentalnu postavku izvedenu objektima u punoj plastici i oslikanim dvodimenzionalnim piktoralnim sredstvima, čime se opšti utisak i ubedljivost prizora znatno uvećavaju, a time i uverljivost u njen intimni doživljaj koji nas odvodi do onih slojeva ljudske ličnosti koje se u konvencionalnoj komunikaciji previđaju, a moguće ih je slikovito pokazati kao iskreni, neiskvareni, gotovo detinjasti pogled koji se ovim načinom odupire profanisanju toliko karakterističnom za poznati svet svakodnevne zbilje.

Radovi Jelene Blečić danas stoje, sledeći ovu nametnutu metaforičku igru, kao poziv na doživljaj čednosti i ironijsku podvalu u odnosu na opštu spoljašnju ispraznost, kao direktni kontrapunkt sveopštoj realnosti ispunjenu svakom vrstom neukusa koji nas okružuje i dramatično ulazi u naše živote bez mogućnosti da se od njih efikasno zaštitimo. Otuda su ovi prizori nalik veselim putokazima ka drugačijoj slici sveta, kao onim njenim sadržajima koji su valjda ostali sačuvani makar u najdubljim slojevima naših iskustava toliko puta tokom neposredno proteklog vremena dovedenih u iskušenje i podvrgnutih dramatičnoj torturi stvarnosti. Jelena Blečić je još jednom pokazala kako suvereno vlada upravo tim iskustvom i sredstvima kojima se ona mogu (i moraju) sačuvati kao znak drugog i drugačijeg, kao simbol potrebe za boljim, lepšim i iskrenijim od onoga što neposredno opažamo.

Povodom ovih slika i predmeta Dušan Kovačević je zapisao: ’Jelenino slikartsvo, njene igrarije sa predmetima, perspektivama i skoro ’tropskim bojama’, ulepšaće nam sate kad se nadamo ili nenadano sretnemo s njim; taj dan će nam, sigurno, biti lep, a za ’ostatak života’ moramo se pobrinuti sami.’

Znači, možemo se potpuno oslobođeni prepustiti ovim njenim izazovima bez opasnosti da nas njihova fizička primamljivost odvede na pogrešan put. I u površnosti, putenosti, materijalnosti moguće je pronaći duhovnu dimenziju, gotovo spiritualnu, što nam lepo i ubedljivo saopštava ova slikarka, toliko uverljivo i iskreno da nimalo ne ostavlja mesta sumnjama i nepriličnim proverama kojima možemo, ovakvi kakvi smo, biti skloni usled vlastitih, najraznovrsnijih i najneobičnijih pohotljivosti. Uživanje oslobođeno svake predrasude, skoro infantilno uzbuđenje pred nekim prizorom ili tokom nekog doživljaja, može postati i načinom naše odbrane od prečesto nepovoljne, zastrašujuće realnosti kojoj smo izloženi i od koje, sem ovakve artificijelnosti, zapravo nema sigurne zaštite. Makar na trenutak, ulazak u ambijente Jelene Blečić vraća potrebnu životnu energiju i prirodni optimizam koji se dobija rođenjem, a gubi odrastanjem. Na tom putu, negde, pokatkad, svako može da sretne Jelenu Blečić i da se uveri da najdublja osećanja ipak nisu potpuno isčezla.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 5. 2006