Muzejska institucija

U izdanju Armana Kolana 2003. godine objavljena je knjiga pod naslovom ’Muzeologija – istorija, razvoj, današnji izazovi’ koju su napisali francuski arheolozi i istroričari umetnosti An­dre Gob i No­e­mi Dru­ge.

Muzeologija, disciplina koja se sastoji od više disciplina (pedagogije, sociologije, komunikologije, istorije) jest upravo u doba novih medija pred posebnim problemima izlaganja i zadacima predstavljanja muzejskih predmeta – pokretne kulturne baštine. Cilj ove obimne studije je bila da u 9 poglavlja: ‘Definicija i različitost muzeja’, ‘Uloge i funkcije muzeja’, ‘Publika muzeja’, ‘Izložba: funkcija prezentacije’, ‘Muzej iz perspektive baštine: funkcija konzervacije’, ‘Istraživanje u muzeju: naučna funkcija’, ‘Muzej kao kulturni činilac: funkcija animacije’, ‘Arhitektura muzeja’, ‘Muzejska institucija’, ukaže na sve važnije pozicije sagledavanja muzeja, odnosno njegovih izložbenih prostora, zatim da pokaže međusobne odnose i postavi uslove ravnoteže koja je nužna da bi se, između različitih funkcija muzeja, odnosno načina muzeoloških prezentacija, mogla ostvariti njegova potpuna naučna, obrazovna i društvena uloga.

Muzeji su danas sve zanimljiviji. U posljednjoj četvrtini prošloga veka došlo je do iznenadnog procvata novoizgrađenih i obnovljenih muzeja i istovremeno se dogodilo enormno povećanja zanimanja publike za velike izložbe i te, takozvane, »nove muzeje« čija otvaranja danas poprimaju značaj izuzetnog kulturnog događaja, uz nametljivu medijsku prisutnost. Izgleda da danas svako zna – ili vjeruje da zna – šta je muzej, posebno muzej umetnosti ili arheologije, još jedna je teza autora ove studije. Međutim, muzej je kompleksna, multiformna i multifunkcionalna institucija kako su autori ‘Muzeologije’ pokazali. Samim otvaranjem zbirke za javnost, oni upozoravaju na istom mestu, ona ne poprima nužno status muzejske institucije. Očekivanja društvene zajednice i zahtevi publike u odnosu na muzeje sve su veći i valja ih ispuniti. Zadatak muzejskih ustanova, njihovih voditelja i idejnih tvoraca je da usavrše mehanizme delovanja koji bi odgovarali potrebama društva novog milenijuma. S te tačke gledišta, primećuje se da je sve izraženija potreba za temeljitijim promišljanjem i sadržinskim proučavanjem fenomena novih muzeja. Upravo time se bavi muzeologija, odnosno, ova knjiga koja će uskoro izaći na srpskom jeziku u Izdavačkoj kući Clio, u njegovoj biblioteci “Museum”, a u prevodu Vesne Injac.

Prema napomeni samih autora, knjiga pred­sta­vlja plod broj­nih go­di­na njihovih preda­va­nja mu­ze­o­lo­gi­je na Uni­ver­zi­te­tu u Li­je­žu. Is­pu­nje­na je razmišlja­nji­ma, semi­nar­skim vežbama, is­tra­ži­vač­kim ra­do­vi­ma vi­še ge­ne­ra­ci­ja stu­de­na­ta. Svedo­ci smo novog pro­cva­ta u iz­grad­nji i ob­na­vlja­nju mu­ze­ja, ističu oni, a isto­vre­me­no se i publi­ka iz­u­zet­no odu­še­vlja­va neobičnim izložbama i formama „no­vih muzeja“ či­je se otva­ra­nje pre­tva­ra u naročito atraktivne manifestacije ove nauke sve prisutnje, čak, nametljive u medijima, te je stoga nu­žno du­blje pronalaženje njenih ciljeva i iz­ra­de sistematič­ne stu­di­je o poj­mu i sadržaju današnjeg, ali i nekadašnjeg mu­ze­ja.

Ako se po­sma­tra kao di­sci­pli­na ko­ja pro­u­ča­va mu­ze­je, mu­ze­o­lo­gi­ja, to jest na­u­ka o mu­ze­ji­ma, re­la­tiv­no je mla­da di­sci­pli­na. Izučava se ma­nje od jednog ve­ka. U dru­goj če­tvr­ti­ni 20. stoleća po­ja­vlju­ju se pr­va is­tra­ži­va­nja o muze­ju, o nje­go­vim funk­ci­ja­ma, o na­či­nu na ko­ji je osmi­šljen. I pre tog vre­me­na na­i­la­zi­mo na raz­mi­šlja­nja o raz­li­či­tim na­či­ni­ma pred­sta­vlja­nja de­la i obje­ka­ta, ali je još uvek reč sa­mo o po­sma­tra­nji­ma ili o pre­ci­znim i pri­god­nim opi­si­ma, o pred­lo­zi­ma ka­ko pred­sta­vi­ti de­la u okvi­ru sre­đi­va­nja po­je­di­nač­nog mu­ze­ja. Još ni­je bi­lo si­ste­mat­skog pri­stu­pa. Iz­me­đu osta­log, reč­ju mu­ze­o­lo­gi­ja po­ne­kad se u to vre­me ozna­ča­vao na­čin pred­sta­vlja­nja de­la, tek ne­dav­no ta reč je do­bi­la aktuel­no zna­če­nje.

Mu­ze­o­lo­gi­ja se naj­pre ba­vi­la sa­mo kon­zer­va­ci­jom umet­nič­kih pred­me­ta i de­la, te ar­hi­tek­tu­rom mu­ze­ja. Pr­vu me­đu­na­rod­nu kon­fe­ren­ci­ju o mu­ze­o­lo­gi­ji organi­zo­va­la je Me­đu­na­rod­na kan­ce­la­ri­ja za mu­ze­je (pret­hod­ni­ca današnjeg IKOM-a – Međunarodnog saveta za muzeje) u Ma­dri­du 1934. go­di­ne i ona je bila posveće­na ar­hi­tek­tu­ri i ure­đe­nju mu­ze­ja. Od tog do­ba, na an­glo­sak­son­skom pod­ruč­ju po­ja­vlju­je se iz­u­zet­no in­te­re­so­va­nje za obra­zov­nu ulo­gu mu­ze­ja i za istra­ži­va­nja ko sve čini mu­zej­sku pu­bli­ku.

To­kom se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih godi­na 20. ve­ka kri­za mu­ze­ja pod­sta­ći će ob­na­vlja­nje i pro­du­blji­va­nje raz­mi­šlja­nja o mu­ze­o­lo­gi­ji, te će inicirati po­kret ko­ji je u Fran­cu­skoj na­zvan ’no­va mu­ze­o­lo­gi­ja’ i ko­ji po­tvr­du do­bi­ja u idejama i de­lovanju koja su pretočena u pre­da­va­njima Žor­ža An­ri­ja Ri­vi­je­ra čiji su sledbenici u dva toma objavili njegove najznačaj­ni­je tek­sto­ve iz do­me­na tog pokre­ta ko­ji se brzo proši­rio Evro­pom i Ame­ri­kom. Osnivač ’nove muzeologije’ Žorž An­ri Ri­vi­jer ro­đen je 5. ju­na 1897. go­di­ne u Pa­ri­zu, tač­ni­je na Mon­mar­tru. Se­o­ska at­mos­fe­ra Mon­mar­tra na po­čet­ku ve­ka ne­sum­nji­vo je obe­le­ži­la mla­dog Ri­vi­je­ra, kao i njegovo se­o­sko obra­zo­va­nje ko­je je do­bio od maj­ke, po­re­klom iz So­me. Mu­zi­ka, ka­ba­rei, pa­ri­ski ži­vot, ujak An­ri, osni­vač po­zo­ri­šta ’Crna mačka’ od­re­đu­ju ži­vot mla­dog Ri­vi­je­ra u pe­ri­o­du između 1912. i 1923. go­di­ne. Preobraće­nje u ve­ru u mu­ze­je Ri­vi­jer du­gu­je ni­zu su­sre­ta ko­ji će ga 1928. godine od­ve­sti u Mu­zej et­no­gra­fi­je na Tro­ka­de­ru, gde ubr­zo bi­va za­du­žen za njegovu reor­ga­ni­za­ci­ju, pod nad­zo­rom Po­la Ri­vea.

To­kom 1937. go­di­ne razdvoji­će se „eg­zo­tič­na“ et­no­gra­fi­ja – što po­sta­je ‘Mu­zej čo­ve­ka’ – i francu­ska et­no­lo­gi­ja – što po­sta­je ‘Mu­zej na­rod­nih ve­šti­na i obi­ča­ja’. Upr­kos Rivi­je­ro­voj po­sve­će­no­sti, bi­će po­treb­no sa­če­ka­ti tek 1972, ka­ko bi bi­la otvo­re­na nauč­na gale­ri­ja, odnosno 1975. go­di­na, ka­ko bi bi­la otvo­re­na kul­tur­na ga­le­ri­ja. Pr­va je do­stup­na istraživači­ma, a dru­ga ši­ro­koj pu­bli­ci, da bi naj­zad bi­li otvo­re­ni i prosto­ri muzeja u mo­der­nom zda­nju u Bu­lonj­skoj šu­mi. U me­đu­vre­me­nu, 1947. go­di­ne Žorž An­ri Ri­vi­jer odlučno je do­pri­neo osni­va­nju IKOM-a koji je postavljen pod nad­le­žno­st UNESKO-a. On će bi­ti i nje­gov pr­vi ge­ne­ral­ni direktor od 1948. do 1966. godine. Uvek i svu­da pri­su­tan, Ri­vi­jer ob­na­vlja muze­o­gra­fi­ju u Fran­cu­skoj te vo­di ško­lu, sa­vet­nik je pri iz­grad­nji ili ob­na­vlja­nju broj­nih mu­ze­ja, a s neko­li­ko dru­gih struč­nja­ka po­kre­će ide­ju o iz­grad­nji jedne nove muzejske forme – eko­mu­ze­ja. Od 1970. do 1982. go­di­ne na Sor­bo­ni predaje, kao poseban predmet muzeologi­ju. Umi­re 24. mar­ta 1985. go­di­ne.

Ne za­ne­ma­ru­ju­ći ma­te­ri­jal­ne aspek­te kon­zer­va­ci­je pred­me­ta, mu­ze­o­lo­gi­ja se da­nas sme­šta na raz­me­đi raz­li­či­tih di­sci­pli­na dru­štve­nih na­u­ka od sociologije i psihologije do pedagogije, od komunikologije do istorije. Pri­pa­da sociolo­gi­ji ka­da po­sta­vlja pi­ta­nja o me­stu mu­ze­ja u dru­štvu a ka­da ana­li­zi­ra publi­ku bavi se psihologijom posetilaca. Deo je pe­da­go­gi­je zbog pa­žnje ko­ju po­sve­ću­je didaktič­koj mi­si­ji muzeja. Uve­liko uče­stvu­je u na­u­ka­ma o ko­mu­ni­ka­ci­ji unu­tar ko­jih sve nje­ne oso­be­no­sti ni­su još do­volj­no is­tra­že­ne. A isto­ri­ja joj je posebno bli­ska zbog dimen­zi­je oču­va­nja pokretne kulturne ba­šti­ne koja se čuva u muzejma.

Od 1945. go­di­ne, u Fran­cu­skoj po­sto­ji za­kon ko­jim se or­ga­ni­zu­je svet muze­ja koji utvrđuje pri­zna­va­nje, kako kažu autori, te raz­li­či­te na­či­ne njihovog sub­ven­ci­o­ni­sa­nja. Ona je, uz Ita­li­ju, me­đu ret­kim ze­mlja­ma ko­je su de­lo­va­le na tom po­lju; ni Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, ni Holandija, ni Švaj­car­ska, da po­me­ne­mo sa­mo ne­ko­li­ko su­sed­nih ze­ma­lja, ne raspo­la­žu op­štim za­ko­no­dav­stvom iz obla­sti muze­ja.

Sve ve­ća ra­zno­vr­snost mu­ze­ja i ve­li­ka ne­u­jed­na­če­nost njihovih sta­tu­ta još vi­še kazu­ju ka­ko je neo­p­ho­dan poseban za­kon ko­ji će re­gu­li­sa­ti pri­zna­va­nje muze­ja i za­šti­tu po­kret­ne kulturne ba­šti­ne. Uto­li­ko pre što liberalno-kapitalistički prin­cip – „sve je eko­no­mi­ja“, ko­ji je svoj­stven za na­še do­ba, vo­di u opa­snost da usko­ro zbir­ke bu­du is­ko­ri­šće­ne u ko­mer­ci­jal­ne svr­he ka­ko bi se nadok­na­di­li eventualni muzejski gu­bi­ci.

Uop­šte vi­še ne po­sto­je mu­ze­ji ko­ji za­vi­se is­klju­či­vo od vla­sti, odnosno, od državnog budžeta, ka­da je reč o nji­ho­vom funk­ci­o­ni­sa­nju: ma­nje ili vi­še, svi su po­ste­pe­no pri­hva­ti­li ide­ju da su neo­p­hod­ni ra­zno­vr­sni iz­vo­ri – sponzorski, donatorski, legati, pokloni, fondovi i fondacije i tako dalje. Če­sto se sma­nje­nje fi­nan­sij­ske po­dr­ške vla­sti koristi kao ar­gu­ment da bi se oprav­da­li raz­voj komerci­jal­nih ak­tiv­no­sti mu­ze­ja i tra­že­nje spon­zo­ra. Taj zna­čaj­ni raz­log če­sto uspe da ube­di u opravdanost čak i najtradicionalnije ku­sto­se. Me­đu­tim, tre­ba ista­ći po­zi­tiv­ni­ja i du­blja oprav­da­nja: sa­ma pri­ro­da mu­zej­skih ak­tiv­no­sti, naročito nje­go­vo otvaranje ka pu­bli­ci, no­va oče­ki­va­nja pu­bli­ke, ak­tiv­no­sti anima­ci­je, sve raznovrsni­je ak­tiv­no­sti mu­zej­skih in­sti­tu­ci­ja, svi ti ele­men­ti poziva­ju na otvaranje ka ši­ro­kom spek­tru fi­nan­sij­skih iz­vo­ra što, iz­me­đu ostalog, do­pri­no­si i na­la­že­nju tih iz­vo­ra. Ka­ko is­ti­če Žan-Mišel To­blem, do­bro je da se de­mi­sti­fi­ku­je reč mar­ke­ting i da se vi­di ka­ko brojni po­stup­ci uve­de­ni posled­njih tri­de­se­tak godi­na za­pra­vo spa­da­ju u do­men mar­ke­tin­ga ko­ji mu­ze­ji, pri­me­nju­ju a da to­ga  nisu ni sve­sni.

Ovde autori ove knjige primećuju jednu realnu opasnost. Naime, tro­ško­ve zbog in­ve­sti­ci­ja, što se od­no­si na zgra­du, na­bav­ku zbir­ki i muze­o­graf­sko uređenje, sva­ka­ko tre­ba raz­li­ko­va­ti od bu­dže­ta za funk­ci­o­ni­sa­nje mu­ze­ja. Iako su ti tro­ško­vi do­sta ve­li­ki, po­seb­no ka­da je reč o iz­grad­nji no­vog mu­ze­ja ili o nje­go­vom pot­pu­nom ob­na­vlja­nju, uglav­nom je mno­go lak­še do­bi­ti ta sred­stva ne­go sred­stva za re­do­van go­di­šnji bu­džet, ko­ji ni­je la­ko ni odr­ža­ti na istom nivou svake godine. Uoč­lji­va ak­tiv­nost iz­grad­nje ili ob­na­vlja­nja mu­ze­ja, očekiva­ni medij­ski uti­caj na pu­bli­ku, po­sto­ja­nje evrop­skih ili re­gi­o­nal­nih fondova za razvoj, to­li­ko je ar­gu­me­na­ta u pri­log po­li­tič­kim vla­sti­ma, što se dakako nimalo ne dopada kustosima niti upravljačkoj strukturi u muzejima. Ruko­vo­di­o­cu mu­ze­ja je te­ško da pri­zna ka­ko će od sa­mog po­čet­ka pro­jek­ta stalno fi­nan­si­ra­nje bi­ti neo­p­hod­no da bi se obez­be­di­la odr­ži­vost in­sti­tu­ci­je. Zapra­vo, vla­sti subvencioni­šu investicije u kul­tu­ri, ali su mno­go uz­dr­ža­ni­je pri obez­be­đi­va­nju stal­nih fi­na­sni­ja ka­da se mu­zej otvo­ri. To se na­ro­či­to de­ša­va ka­da se uklju­če evrop­ski i regionalni fon­do­vi za raz­voj, pa su po­čet­ne in­ve­sti­ci­je lokal­ne vla­sti postale mno­go manje.

Zbog „ko­mer­ci­jal­nog okre­ta­nja mu­ze­ja“ i ras­tu­će od­go­vor­no­sti u po­gle­du upra­vlja­nja ko­je su pri­pa­le ru­ko­vo­di­o­cu mu­ze­ja, on mo­ra po­se­do­va­ti direktorske spo­sob­no­sti, to jest „me­na­džer­ske“, ko­je je­dan isto­ri­čar umet­no­sti ili arheolog nužno ne po­se­du­ju. Su­sre­ta­li smo se ta­ko, tu i ta­mo, s ru­ko­vo­di­o­ci­ma iz obla­sti kul­tu­re, od­no­sno fi­nan­sij­skim struč­nja­ci­ma, ko­ji su po­sta­li di­rek­to­ri mu­ze­ja. U ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma po­sto­ji opa­snost da me­ra nji­ho­ve uspe­šno­sti bu­de iz­ra­že­na is­klju­či­vo kroz broj po­se­ti­la­ca i pri­ho­de te da bu­de is­ka­za­na naj­pre kroz povremene senzacionalne iz­lo­žbe.

Soga je sve vi­še mu­ze­ja usvo­ji­lo me­šo­vi­tu for­mu­lu s dvoj­nom upra­vom, gde je jedan di­rek­tor, na­uč­nog obra­zo­va­nja, za­du­žen za upra­vlja­nje zbir­ka­ma i izložbama, a dru­gi, vi­še ad­mi­ni­stra­tiv­nog i fi­nan­sij­skog obra­zo­va­nja, za op­štu upravu. Ta for­mu­la je praktikovana i u ne­kim fran­cu­skim mu­ze­ji­ma pod državnom za­šti­tom. Glavni ku­stos, ko­ga ime­nu­je i pla­ća dr­ža­va, upra­vlja zbirkama, izložbama i istraživanjima, dok direk­tor, ko­ji od­go­va­ra Op­štem državnom sa­ve­tu, upra­vlja ce­lo­kup­nom in­sti­tu­ci­jom, osobljem, fi­nan­si­ja­ma, kultur­nim pro­gra­mi­ma… Od ne­dav­no, praksa je po kojoj je di­rek­tor, ipak, istoričar umet­no­sti po obra­zo­va­nju, pri čemu po­ma­že glav­nom ku­sto­su zaduženom za upra­vlja­nje zbir­ka­ma.

         Od današnjih mu­ze­ja se želi se da na­či­ni ne­što dru­go u odnosu na tradicionalne. Mu­zej 19. ve­ka is­tra­žio je razno­vr­sne te­me i po­ve­ćao broj vr­sta unu­tar kla­sič­nog mo­de­la. U po­sled­njoj trećini 20. ve­ka, taj mo­del je da­lje usitnjen: no­vi mu­zej­ski ob­li­ci naj­pre su nastali na obo­di­ma, na gra­ni­ci po­lja tradi­ci­o­nal­nog mu­ze­ja. Na­ci­o­nal­ni par­ko­vi, eko­mu­ze­ji, cen­tri na­u­ke, cen­tri tuma­če­nja, zavičajne i memorijalne ku­će, egzotični i specijalizovani par­ko­vi, nisu istin­ski ima­li cilj da za­me­ne kla­si­čan ob­lik mu­ze­ja, već pre da is­pu­ne no­ve funkci­je, mno­go di­na­mič­ni­je, po­uč­ni­je, in­ter­per­ta­tiv­ni­je. Na­pu­šta­nje na­zi­va muze­ja oda­je isto to­li­ko sum­nju u sli­ku ko­ja se sma­tra pre­va­zi­đe­nom, ko­li­ko i bo­ja­zan u po­gle­du no­ve mu­zej­ske in­sti­tu­ci­je. Na­pu­šta­ju­ći pr­vo­bit­nu marginalnost, ti ob­no­vlje­ni muzejski ob­li­ci po­ste­pe­no su ovla­da­li, sve do sa­me su­šti­ne, celo­kup­nom mu­zej­skom ob­la­šću.

Danas mu­zej vi­še ne mo­že da se za­do­vo­lji ču­va­njem pred­me­ta iz kulturne ba­šti­ne i nji­ho­vim jed­no­stav­nim da­va­njem na uvid pu­bli­ci. Nje­mu se sa­da dodelju­je mnogo di­na­mič­ni­ja ulo­ga ko­ja je vi­še pro­ak­tiv­na i interaktivna: potreb­no je da se on kre­će ka pu­bli­ci, pod­sti­če nje­na in­te­re­so­va­nja, pri­vla­či je, raz­vi­ja njoj na­me­nje­na sred­stva za bo­lje raz­u­me­va­nje ba­šti­ne. Osmišljen je koncept multisenzorskog muzeja u ko­me će po­sma­trači boraviti, uživati i saznavati svim svojim čuli­ma, gde se ko­ri­ste mu­zi­ka, po­kre­ti, sli­ke, pozori­šne pred­sta­ve, ra­ču­na­ri…. Ova­kav pri­stup oso­bi­to je zna­ča­jan ka­da je reč o publi­ci ko­ja ne­ma na­vi­ku da re­dov­no po­se­ću­je mu­zeje, a to privlače­nje no­ve pu­bli­ke nije uop­šte jed­no­stav­no. Pri­stup usmeren sa­mo na mar­ke­ting ni­je dovoljan: rekla­ma i pro­mo­ci­ja ne­će dopreti na traj­ni­ji na­čin do ši­re pu­bli­ke uko­li­ko se takav „pro­iz­vod-mu­zej“ ne mo­di­fi­ku­je. Pre­zen­ta­ci­ja zbir­ki, mu­ze­o­graf­ska i scenograf­ska kon­cep­ci­ja mo­gu da od­i­gra­ju bit­nu ulo­gu u to­me da se mu­zej uči­ni pri­vlač­ni­jim i pri­stu­pač­ni­jim. De­fi­ni­tiv­no je ovde reč o to­me da se mu­zej mo­ra otvoriti ka pu­bli­ci, pred­sta­vi­ti joj mno­go pri­jat­ni­ju sli­ku, do­če­ka­ti je. Broj­ni muze­ji pred­sta­vlja­li su – i još uvek pred­sta­vlja­ju – od­boj­nu sli­ku jer te­že ka isklju­či­va­nju, bi­ra­nju pu­bli­ke im­pli­cit­nim izjava­ma „ovo ni­je za vas“. Mu­zej treba uči­ni­ti mno­go ži­vah­ni­jim, ani­mi­ra­ti ga, udah­nu­ti mu ži­vot, u pr­vo­bit­nom smislu re­či „ani­ma­ci­je“.

Otva­ra­nje pre­ma pu­bli­ci mu­zej ostva­ru­je pre sve­ga kroz od­go­va­ra­ju­ću poli­ti­ku ko­mu­ni­ka­ci­je ko­ja ob­ja­šnja­va nje­go­vu vo­lju za tu otvorenost, za pri­jem, za stva­ra­nje sli­ke ko­ja po­zi­va po­se­ti­o­ca. Ono se od­ra­ža­va i u mno­go specifičnijim ak­tiv­no­sti­ma, po­je­di­nač­nim, ko­je mu omo­gu­ća­va­ju da se uklju­či u znatno ši­ri so­ci­jal­ni ži­vot. Po­treb­no je stvo­ri­ti do­ga­đa­je ko­ji pri­vla­če pa­žnju medi­ja, podstiču in­te­re­so­va­nje pu­bli­ke i na­vo­de je da če­šće po­se­ću­je mu­zej.

Autori knjige ‘Muzeologija’ uočavaju da su­prot­no an­glo-sak­son­skim muze­ji­ma ko­ji istim iz­ra­zom „obra­zo­va­nja“ ozna­ča­va­ju di­dak­tič­ke ak­tiv­no­sti name­nje­ne i od­ra­sli­ma i de­ci, fran­cu­ski mu­ze­ji uglav­nom us­po­sta­vlja­ju raz­li­ku pre­ma cilj­noj pu­bli­ci: ku­ltur­na ani­ma­ci­ja se razliku­je od obra­zov­ne slu­žbe i name­nje­na je od­ra­sli­ma. Prema njima, kul­tur­nim ak­tiv­no­sti­ma u muzejima na­zi­va­ju se oni postupci ko­ji nema­ju am­bi­ci­ju da bu­du si­ste­ma­tič­ni i me­to­dič­ni ka­kve su u oblastima obrazova­nja. Kul­tur­na ponu­da je pre­ci­zno od­re­đe­na i fa­kul­ta­tiv­na ak­tiv­nost. Name­nje­na je za privremeno i slo­bod­no ko­ri­šće­nje, ako ne i pro­la­zno. Precizno je i efikasno osmi­šlje­na da bi prenela sa­zna­nja, ali kroz po­stu­pak pre­no­še­nja zna­nja od čoveka do čoveka, a da se ne te­ži prevelikoj is­crp­no­sti pre­ma sa­mim zbir­ka­ma ko­je su i same uvek ne­pot­pu­ne.

Zbir­ka ni­je vi­še al­fa i ome­ga mu­ze­ja. Da li je ika­da i bi­la, pitaju se autori ove studije? Ishodišta u tom smi­slu, u od­re­đe­nim vre­me­ni­ma i na od­re­đe­nim mesti­ma, ne da­ju ovla­šće­nje mu­ze­ji­ma da bu­du ob­u­ze­ti obo­ga­ći­va­njem i čuvanjem zbir­ki. Funk­ci­ja ču­va­nja ba­šti­ne u mu­ze­ju su­štin­ski je zna­čaj­na, a „pra­ve stva­ri“, ori­gi­nal­ni do­ku­men­ti, sa­stav­ni su ele­me­nt mu­zej­ske iz­lo­žbe. Ali, mu­zej bi sva­ka­ko od­stu­pio od svo­je mi­si­je ako ne bi po­što­vao rav­no­te­žu iz­me­đu različi­tih funk­ci­ja ko­je su mu dru­štvo i nauka do­de­li­li. Na­rav­no, mu­zej je pre sve­ga name­njen pu­bli­ci – naj­ši­roj pu­bli­ci – ko­ja tre­ba da ko­ri­sti to što mu­zej posto­ji. To pod­ra­zu­me­va da ak­tiv­no­sti mu­ze­ja tre­ba da bu­du usme­re­ne prema pu­bli­ci-ko­ri­sni­ku i u skla­du sa oče­ki­va­nji­ma dru­štvene zajednice. Mu­zej po­sti­že te ci­lje­ve upra­vo kroz komuni­ka­ci­ju ko­ju raz­vi­ja po­mo­ću iz­lo­žbi, ani­ma­ci­ja i publi­ka­ci­ja. Ko­do­vi se ob­na­vlja­ju, prak­sa se me­nja, uvo­de se no­va sred­stva – gla­so­vi­te no­ve tehnologije – ko­je obo­ga­ću­ju spek­tar ras­po­lo­ži­vih sred­sta­va i poma­žu da mu­zej bo­lje iz­ra­zi svoj dis­kurs, uči­ni ga uspe­šni­jim i pri­jat­ni­jim. ’Pri­ja­te­lju, ne ula­zi bez že­lje’, veli Pol Va­le­ri. Ne po­sto­ji mu­zej bez že­lje. Neskrivene su že­lje autora ove knjige da za­ve­du čitaoce, ali i po­se­ti­o­če­ve že­lje novih muzeja da budu zave­deni – kako slikovito, ali tačno stoji u zaključku ove zanimljive, a za muzealce, nadasve inspirativne studije.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 15. 4. 2009, Treći program, 141-142, Radio Beograda, Beograd, 2009, s. 517-522