Branislav i Ilija Perić

Beogradskoj publici gotovo potpuno nepoznati autori Branislav i Ilija Perić, otac i sin, prikazali su u Galeriji Haos tridesetak fotografija, na prvi pogled, oubičajenog sadržaja. Naime, to su digitalni snimci u boji detalja krša, kamenja i stena koje su oni fotografisali u kanjonu reke Tare. Zbog  uobičajenosti ove teme kod ogromnog broja profesionalnih i amaterskih fotografa, prvi utisak je da su ovo naslikani prizori kojih ima napretek i da u njima zapravo nema ničega izuzetnog, a sa stanovišta likovne estetike, ničeg zanimnljivog ili novog. Tako gledajući, to bi moglo biti tačno. No, posvećenijim posmatranjem i razmišljanjem o ovim radovima, neminovno se nameću čak brojne impresije i zaključci o njihovoj stvarnoj vrednosti i značenju.

A upravo u njihovoj prividnoj jednostavnosti, nalazi se jedna izuzetna likovna, estetička i semantička složenost koja ih i izdvaja iz ogromne produkcije sličnih fotografskih dela o kojoj ćemo načiniti nekoliko napomena.

Odmah je, na prvi pogled, očigledno o ćemu se ovde radi, zaprvo šta je tema ovih fotografija. Ono  što je priroda sama učinila – erozijom, tektonskim pomeranjem, kotrlajnjem kamenja po stenama, delovanjem kiše, vode, mraza i leda, udubljivanjem mahuna, pečurki i drugog bilja koje živi na kršu, ostaju tragovi u vidu linijskih ’zapisa’ ili kolorističkih mrlja. Svako od nas je, krečući se šumom, tokovima potoka, rečnom ili morskom obalom video na hiljade ovakvih prizora, ali oni su ostali za obično oko ’nezapaženi’, ’nevidljivi’, ’nezanimljivi’ u bilo kom smislu, koliko u estetičkom toliko  u likovnom. No, za Branislava i Iliju Perića ti isti prizori su vrhunska ’umetnička dela’ prirode i njenih sila koje vekovima neprestano ’crtaju’ te likovne predstave.

Na ovom mestu uputno je podsetiti se starih osamnaestovekovnih i devetnaestovekovnih teških i dugotrajnih rasprava estetičara i filozofa oko pitanja prirodno lepog i umetnički lepog. Primat jednog ili drugog do danas definitivno nije utvrđen. Naprosto to su dve aktivnosti koje se odvijaju istovremeno i koje se spaju u jednoj tačci kada se načini puni krug: kako god da se gleda na ovaj problem – i ono što čini priroda i ono što čine umetnici, delo je istog porekla, ali sa različitom tehnologijom. S jedne strane stoje fizika i hemija, a sa druge takođe takođe fizika i hemija, ali i svesna volja da se mentalnom, senzibilnom i perceptivnom aktivnošću načini nešto što dotada nije postojalo. Ali ni rezulati ove dve vrste aktivnosti takođe nisu u potpunosti istovetne, mada mogu tako izgledati. Evo dva primera.

Prvi. Ne postoji zalazak Sunca na bilo kojoj tačci Zemlje koji neće izazvati oduševljena i najpeša osečanja među posmatračima. Ali kada taj isti zalazak Sunca na platno uljanom paletom pokuša da prenese neki umetnik, makar on bio i najbolji u svojoj vrsti, to će bezsumnje i u najvećem broju slučajeva izazvati osečanje kič-prizora. Drugi je primer takav da nam za razumevanje upravo pomaže ova izložba. Postoji, naime, ogromna sličnost između snimaka ovih prirodnih fenomena i onoga što su u umetnosti radili apstraktni ekspresionisti, slikari lirske apstrakcije, akcinog slikarstva, enformela i dr. Naravno, niko za njih neće reči da su tvorci šunda u umetnosti. Naprotiv, to su postale čitave škole, stvaralački pokreti i kreativne epohe koje su obeležile umetnost modernizma dvadesetog veka.

Pa u ćemu je onda razlika između prvog i drugog primera. Odgovor je dosta jednostavan. U slučaju pokušaja oponašanja delovanja prirode dolazi do ogromne razlike između potencijala estetičkog stvaralaštva prirode i onih njenih sledbenika koji su progrešno razumeli vlastitu stvaralačku ulogu. Dok u slučaju prirodnog i artificijelnog delovanja koji koriste vlastite instrumente ’izraza’ fenomena koji se u teoriji naziva estetičko stvaralaštvo  postoji usaglašenost različitosti, dotle se izbegavaju konflikti oko rivalstva u primatu. Toga su ova dvojica autora zapravo i svesni kada su se odlučili da svoja individualna zapažanja o prirodnim fenomenima predstave publici i ponude proceni vrednosti njihovih radova.

Da bi smo ovo još ubedljivije potvrdili, navešćemo i nekoliko činjenica iz biografija ova dva autora. Branislav Perić je filozof po obrazovanju, a kasije se bavio i skulpturom. Istovremeno je i mikolog što ga je približilo prirodi i njenim oblicima iz kojih su nastala i dela na ovoj izložbi. Do sada je na samostalnim izložbama prikazivao svoje skulptorske i fotografske radove. Ilija Perić je diplomirao na odseku kompjuterskih umetnosti i dizajna na Akademiji umetnosti BK, a sada je student na postdiplomskim studijama Teorije umetnosti i medija na Univerzietu umetnosti u Beogradu.

Jedan od naših najboljih poznavala i tumača ’teorije forme’ i ’svesti o obliku’ prof. Kosta Bogdanović zapisao je u katalogu o ovim delima sledeće:

’Bitno obeležje ovog stvaralačkog poduhvata Branislava Perića jeste to da je on, na osnovu najopštijih mesta vidljivih i shvatljivih stanja prirodnih procesa na površini kamena, svojevrsnom poetikom personalizovane forme uspostavio vlastito pravilo sagledavanja i kadriranja određenih detalja kamene površine u odnosu na njeno prirodno i realno stanje u prostoru. To je usredsređenost na prepoznavanje i pozicioniranje sebi odgovarajućem nivou estetizacije prirodne forme blisko onome kako je, recimo, rože Kajoa poetizovao svet kamena…’.

Neće biti preterano ako se kaže i to da ovakve umetničke aktivnosti  proširuju i same horizonte likovnosti aktuelnog trenutka.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 21. 1. 2009, Pobjeda, Proširivanje horizonata likovnosti, Podgorica, Beograd, 24-25. 1. 2009