Čedomir Vasić

Tokom devedesetih godina usledila je bitna promena u likvonom stvaralkaštvu. Posle ’veselih’ i ’bezbrižnih’ osamdesetih, nastupila je decenija ratova, masovnih ubistava, etničkih čišćenja, ekonomske i društvene devastacije na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Umetnici koji su bili osetljivi na ove dramatične promene reagovali su na različite, kreativne načine. Međi njima bio je i Čedomi Vasić koji je i tada pokazao dvosmislen ili ambivalentan karakter rada. Najpre, i u tom periodu ostao je, u načelu, dosledan slikarstvu, ali je ono poprimilo dodatne karakteristike koje se mogu čitati u kontekstu ’nepreglednosti’ estetike devedesetih. Istovremeno, on je očigleno nastavio da gradi jedinstvenu zgradu svoje umetnosti začetu početkom osme decenije na taj način da je u nju ugradio još jedan sloj značenja koji dotad kod njega nije bio registrovan.

Već prva izložba – “Klijina bašta”, održana novembra meseca 1992. godine u Galeriji ULUS-a, otkrila je jednu novu temu. Nju autor objašnjava citatom iz Tukididove “Istorije”: “Od pređašnjih ratova najveći beše Persijski, ali i on je brzo odlučen u dvema bitkama na moru i kopnu. Međutim ovaj rat toliko se odužio i Grčka je za to vreme toliko patnji podnela, koliko nikada nije u istom vremenskom periodu. Jer, nikada toliko zauzetih gradova nije bilo opustošeno, bilo od varvara, bilo od međusobno zaraćenih strana (a bilo je i onih gradova gde je pri zauzimanju promenjeno i stanovništvo), niti je ikada bilo toliko izbeglica i krvoprolića što zbog samog rata, što zbog nesloge…” Dakle, veza je bila direktno uspostavljena sa aktuelnim ratnim zbivanjima na jugoslovenskom području tog perioda. Ova dramatična aktuelizacija teme u radu Čedomira Vasića postala je njegovim znakom praktično do danas kao jedinstvena celina pokazavši Vasićevo suvereno, gotovo rutinsko vladanje nekim povesnim umetničkim sadržajima koji mu efikasno pomažu da identifikuje sa njima uporediva aktuelna zbivanja i to ne samo u domenu estetičkih formi, već i u društvenim te ideološkim procesima. Govor istorije u ovakvoj kreativnoj interpretaciji postao je i govorom njegovog vremena i njegove umetnosti.

Odnos umetničke forme i teme zapravo je stalno zaokupljao imaginaciju Čedomira Vasića. Stim da je ideološki diskurs u njegovom primeru vremenom sve vidnije izbijao u prvi plan gde se devedesetih konačno učvrstio time ukazujući kako Vasić spada među one stvaraoce koji su osetljivi na damare vremena, na dramatične i sudbinske istorijske događaje i epohalne prekretnice.

Sve to bilo je sublimisano i u njegovoj multimedijalnoj ambijentalnoj instalaciji pod nazivom “Put u Oz” koja je tokom novembra 1997. izvedena u Savremenoj galeriji Pančevo. Oz je dakako poznato bajkoliko mesto iz zemlje čuda Frenka Bauma. Ovaj motivski predložak Vasićevog rada zasnovan je na imaginarnom (pa stoga praktično govoreći uzaludnom) kretanju prema nekom mestu koje se može dostići jedinu u mašti umetnika. Drugi, znatno realniji, egzistencijalno potvrđen predložak na istoj izložbi bila je istorijska kompozicija Paje Jovanovića “Seoba Srbalja”. Na Jovanovićevoj slici prikazana je izbeglička kolona naroda predvođena patrijarhom Šakabentom kako beži iz oblasti koje su ponovo pale pod Otomansku imperiju. Oni se kreću prema “obećanoj zemlji” a kako će to kasnija istorija pokazati – to je bio samo još jedan od nacionalnih mitova nastalih u velikom strahu za vlastitu sudbinu. Deo ove postavke čini i jedan enkran na kome su neprekidno pulsirale samo dve slike: prizor sa Jovanovićevih “Seoba” i isti prizor kompjuterski očišćen od ljudi – znači da je ostao samo prazan pejzaž. Simbolika sa tim, ali današnjim vremenom više je nego očigledna.

Pomenuti radovi po svojim ikoničkim, vizuelnim i semantičkim svojstvima podignuti su na opšti, aktuelni nivo brojnih traumatičnih i katastrofičnih događaja koji su se naročito tokom dve poslednje decenije intenzivirali u ovom delu Evrope. Ovaj postupak temelji se na smislu memorijalnog, na davanju novog obeležja pređašnjeg – onog što je ostalo kao konačni podatak i podsećanje na nekadašnje postojanje, na prošlu egzistenciju, ali koja se nažalost katkada i ponavlja u vremenima anahronih političkih projekata. Dakle, ovde je izneto specifično zanimanje Čedomira Vasića za istorijsko, za migracije, za nasilno (ili dobrovoljno) premeštanje etničkih zajednica kroz različite prostore, kulture, civilizacije, za evociranje mita kao aktuelizovanih dnevno-političkih imperativa. A taj put, još jednom se pokazalo, uvek vodi samo u jednom pravcu – ka opštoj društvenoj kataklizmi koja je njegova direktna redovna i neumoljiva posledica.

Neizbežnost ponavljanja u ciklusima, nije samo pitanje načina umetničkog rada, stvaranja, imaginacijskih kreativnih poriva većine stvaralaca, već i odraz, dokaz, evidencija zbivanja u realnosti koja se ponegde (i kadkada) uvek iznova, ali i zakonomerno odvijaju. A pitanje je šta čemu prethodi? Da li se stvarnost post festum odražava u umetničkim radovina ili su ih takva dela, koje uobičajeno nazivamo angažovanim, anticipirala. Ova beskrajna povesna ponavljana i nagoveštavanja najrazličitijih vrsta (kroz istoriju i njenu sliku – istoriju umetnosti) u nekim periodima su vrlo česta, u drugima sasvim retka. Bilo bi logično da su upozorenja na društvene (a i druge) opasnosti u vremenima kriza i dramatičnih događaja učestalija, no, to nije uvek slučaj. A upravo je sa nama, danas, takva prilika. Koliko umetnika sada i ovde, naravno onih koji se izražavaju autentičnim a ne bukvalno propagandnim jezikom stvaralaštva, svojim medijima prenose te znakove-upozorenja opšte opasnosti bilo da su njihova dela nastala posle događaja na koja se odnose, bilo da su ih intuitivno predvideli.

U prilici smo bili da još jedan primer takve, striktno umetničke, nepropagandne – čak protivpropagandne, angažovanosti vidimo i na izložbi sa karakerističnim nazivom ’Stanje uzbune’ Čedimira Vasića u Galeriji ’Nadežda Petrović u Čačku maja 2004. Postupak je ovde već prepoznatljiv za ovog autora: izložba je poprimila izgled ambijentalne postavke koja objedinjuje sve prostore galerije povezujići ih u jedinstvenu predstavu poznatim slikama tri velika umetnika iz istorijskog perioda: „Kosovski božuri“ Nadežde Petrović, „Seoba Srbalja“ Paje Jovanavića i „Kosovka devojka“ Uroša Predića. Ali samo kao predloške, jer na ovim, savremenim, ili bolje reći aktuelnim reinterpretacijama nedostaju njihovi bitni sadržaji – u dva slučaja to su likovi, u trećem nestaje jedno monumentalno srednjovekovno zadanje koje je postalo važan deo kulturne baštine, ne (samo) naše već svetske. Stim da je u prva dva slučaja sam Vasić uklonio bitne motive slika (zbog kojih su one i nastale) ostavljajući samo ispražnjene pejsaže, a u trećem primeru posetioci izložbe, i nesvesni toga, sami učestvuju u ovoj igri menjanja krećući se pored slike. I time je Vasićev rad postao značajno usložnjen.

Ubrzo potom, praktično u istom ciklusi koji je povezan jedinstvenim tematskim okvirom i jezikom izražavanja, Čedomir Vasić priređuje izložbu – ambijentalnu instalaciju ’Raskućivanje’ u Narodnom muzeju u Kruševcu. Naziv aludira na istorijksu neminovnost kako je ova, nekada carska prestonica tokom istorije toliko ’raskućivana’ da su, napokon, od originalnog inventara od nje ostale samo kulise. U tome su mu pomogli ’predlošci’ – gravire Adama Stefanovića i Pavla Čortanovića ’Jug Bogdan’, ’Car Lazar i njegova porodica’ i dr. sa kojih su ’skuniti likovi a ostao samo goli mizanscen kao tužna remeniscencija na nekadšnje vreme slave, sjaja i bogatstava. Ovom utisku doprinosi i postavka zatečenog nameštaja koji je grupisan na sredinu galerije i prekriven celofanom kao pred renoviranje ili selidbu, odn. trajno napuštanje. Takvih raskućivanja zabeleženo je u našoj istoriji, Vasić je tek nekoliko izabrao kao ilustraciju trajnog, neumoljivog procesa propadanja, prisilnog kretanja, izmeštanja, pomeranja u neke druge prostore i vremena.

I ’Post skriptum’ postavljen novembra 2007. u Kulturnom centru u Beogradu nastavlja ovu liniju Vasićevog interesovanja za neizbežni usud i tragičnost kretanja kroz istoriju pod prinudom. To ’dopisivanje’ desetogodišnjeg vlastitog slikarskog opusa (obuhvaćenog godinama 1997-2001.) Vasiću je omogućilo osvrtanje na neka od ključnih dela koje je načinio, a kojima je dao novu medijsku interpretaciju tzv. lentikulkarnom tehnologijom. Uz to, on im je za ovu priliku promenio i nazive. Tako je ’Kosovka devojka’ postala ’U osvit Vidovdana (Konačno rešenje)’, ’Hercegovački begunci’ su preimenovani u ’Nedeljno popodne u planini’, a ’Seoba Srbalja’ u ’Put u Oz’ itd. Ovo, izprva individualno, autorefleksivno posmatranje i zaključivanje postalo je vremenom, a sada i definitivno, kolektivnim razotkrivanjem nekih konstanti koje su, prema definiciji, neprijatna saznanja o nama samima.

Ovo može biti jedan od važnjih razloga zašto je delo Čedomira Vasića, izuzimajući prvi njegov slikarski period kada se bavio semantikom i semiologijom slikovnosti, ostalo postrani kritičkog prosuđivanja i uvođenja u glavni tok aktuelne srpske umetnosti. Odale proističu i neke nedoumice koje se povremeno javljaju oko njegovog stilskog određenja. Ukupno uzevši, delo Čedomira Vasića izbegava striktne stilske odrednice, poput postmoderne, nove moderne, slikarstva memorije, citatnosti, dekonstrukcije, ukrštanja i dr., jer jednostavno, on sam nije bio sklon mehaničkom, ili formalističkom unošenju u vlastiti plastički jezik recentne idiome koji bi umnogome olakšali formiranje kritičkih odrednica u odnosu na njegov rad. Otuda on stoji kao izazito jedinstvena stvaralačka ličnost u srpskoj savremenoj umetnosti posebno se trudeći da u toj, nezavisnoj poziciji zadrži svoje stvaralaštvo.

Kako smo napomenuli, za ovu izložbu, iz praktičnih razloga, Čedomir Vasić je uveo jednu novu tehniku stvaranja likovnog dela. Naime, lentikulkarna tehnika nu je omogućila da postigne efekat da jedan rad bude posmatran čak iz tri ugla: gledajući ga direktno naspram kada se vidi jedan prizor, a potom iz desnog ili levog ugla kada se vidi njegov promenjen sadržaj. To je onaj isti efekat koji je ranije kompjuterskom animacijom ili na drugi način (zaklanjanjem gledalaca) postizao menjajući sadržaj slike kako smo gore opisali. Dakle, primenom nove tehnologije Vasić je umnogome pojednostavio prosec gledanje-razumevanje koji je za njega od ključnog značaja kada se bavi temama istorijskih procesa i događaja koji su dovodili do velikih promena u statusu i položaju naroda i nacija.

Upravo takav nastavak rada i interpretacije već navedenih tema, uz upotrebu lentikulkarne produkcije rada mogli smo videti i na sadašnjoj Vasićevoj izložbi koju je, opet karakteristično, nazvao ’Prividi’ postavljenoj u Zrenjaninu. Ovde su izložene slike sa prethodne izložbe ’Post skriptum’ uz nekoliko novih koji su ’lokalnog’ karaktera jer su interpretirane na poznati način umetnici koji su stvarali u tim krajevima. A to je još jedna od stalnih osobina Vasićevog rada da uvek u konkretnom ambijetu pronađe karakteristične autore i njihova dela kojima će znatno lakše da svoj koncept rada približi lokalnoj populaciji kojoj je lakše da se identifikuje sa, za njih, poznatijim umetnicima. U tom smislu, u izložbu su uneti i neki komadi muzejskog, antikvitetnog nameštaja koji određenije orjentišu posmatrače prema istorijskim periodima koji zanimaju Vasića u nekom konkretnom kulturnom prostoru ili oblasti.

No, ova vrsta ponavljanja, ili konstanti u delu Čedomira Vasića priziva i pomisao o latentnoj ironičnosti koju on nekada otvorenije, ali češće prikriveno iskazuje svojim delima. Kao da želi da pomeri gledaoca od pasivnog primanja ideje koju mu kao autor predočava i uvede ga u neku vrstu mentalnog lavirinta u kome treba sam da se snađe i podesi vlastite kriterijume za razumevanje onoga što gleda ili vidi ili zapaža. Vasić tu nimalo nije sentimentalan, popustljiv ili blagonaklon. Ako se već nemilosrdno poigrava sa percepcijom i kognicijom posetilaca izložbi onda je zasigurno spreman i da te iste gledaoce dovede u nedoumicu da li oni to vide (re)interpretaciju prošlosti kroz dela starih majstora, ili zapravo kroz tek otškrinuta vrata posmatraju vlastitu individualnu ili kolektivnu budućnost. U tom smislu sam kaže:

’… svođenjem ove teme (zaboravu i zaboravljanju kao trajnim oblicima ljudskog ponašanja – prim. J.D.) na političku ili dnevnu dimenziju predstavlja užasno osiromašenje i prenebregavanje suštine: a to su nepouzdanost, promenljivost i nestajanje ljudskog sećanja, relevatnost postojanja i nepostojanja, što čini da, na kraju, svi ljudski napori izgledaju uzaludni.’

Doista, to i jeste privid ove izložbe da svi ljudski napori izgledaju uzaludni – izuzev jedne delatnosti: slikarskog oblikovanja, imaginacije i stvaralačke prakse u obliku koji nam upravo Čedomir Vasić već toliko uporno i toliko dugo predočava.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 2. 1. 2009