Godina oporavka

Prošla, 2007. godina je, mereći ostvarenim prometom umetničkih dela i antikviteta i u ’Aukcijskoj kući Madl’Art’ (na prolećnoj prodaji održanoj u maju i jesenjoj u novembru), protekla u znaku pokazatelja blagog oporavka domaće ekonomije, i to samo u jednom segmentu – očigledno povećanim prihodom kupaca (viškom slobodnog novca) koji su takođe brojniji u odnosu na ranije godine, čime smo, makar samim trendom, pratili istovetna kretanja na svetskoj sceni.

Madl’Art (dodatak nedeljnika ’Evropa’) je, u više navrata pisao, pored drugih tema, i o trendovima na svetskom tržištu umetničkih dela. Mnogi izveštaji koje smo tokom godine dobijali iz najvećih aukcijskih kuća u svetu, poput Sotbija, Kristija, Doroteuma i dr., naglašavali su rekordne sume isplaćene za pojedina umetnička dela, iz klasičnog, modernog i savremenog perioda, ali je i ukupan zbir ostvarenog prometa, u najvećem broju slučajeva, zabeležio rekordne iznose.

Zaključak, većine analitičara i komentatora koji prate ovaj deo tržišta, bio je jedinstven – pokazao se vidan oporavak svetske ekonomije, što je omogućilo mnogim investitorima, galeristima, dilerima i kolekcionarima da znatno više novca ulažu u kupovinu umetničkih dela – i to svih autora, od klasika do najmlađih, većinom nepoznatih umetnika. Jedan među najvećima, megakolekcionar Čarls Sači je čak išao toliko daleko da je kupovao cele godišnje izložbe studenata umetničkih akademija ili kompletne postavke sa proteklog venecijanskog Bijenala.

Na samom početku protekle godine objavljeno je da su akcije Sotbija u Americi naglo porasle za 52 % a to znači da je ukupan promet te njegove filijale iznosio gotovo 2 milijarde dolara, a najveću cenu dobio je za jednog Pikasa od gotovo 100 miliona dolara. I uspostavljeno je novo pravilo: nije u pitanu da Pikaso vredi 100 miliona, već da je ta suma adekvatna za jednog Pikasa. Kolekcionaru su tada prepoznali da je nastupio trenutak lukrativnosti u trgovini umetninama, a poverenje u vrednost moderne umetnosti upravo u tom trenutku ’postalo je dramatično’.

Njihov najveći konkurent, četiri godine mlađi Kristi je u osto vremen izneo podatak kako je prodaja impresionističke i moderne umetnosti u svim njihovim filijalama povećana čak za 82 %. Finansijsko jačanje aukcijskih kuća, kao sekundarno u odnosu na jačanje kupaca i povećanje njihovoe brojnosti, dovelo je čak do toga da je, na primer, Kristi počeo da kupuje i da uključuje u vlastiti lanac i čitave galerije. Slično, kao i kod nas, od poreske politike izvršnih vlasti država u kojima se najbrže razvija aukcijska prodaja umetničkih dela i antikviteta zavisiće i omasovljenje novih kupaca, sve bogatijih japija koji polako ali sigurno, ali i oprezno, ulaze na ovo sve aktivnije tržište.

Zabeležene su bile i učestale promene vlasnika čitavih velikih, onih među najpoznatijim kolekcijama umetničkih dela, poput zbirki Etele i Roberta Skala, Meri Kasat, Antona Filipsa, Žaka Gudstikera, Alana Atona, Robina Robertsa i mnogih drugih. Oni koji kupuju već formirane kolekcije od po nekoliko hiljada radova ne gladaju na njih kao na posedovanje zlatnih poluga, jer ih već imaju u velikim količinama, već im te zbirke donose novi ugled i prestiž koji im je nedostajao u društvenim krugovima u kojima su se bogaćenjem obreli – time su te kolekcije za njih postale više od zlata. Oni jesu stvorili novac, ali došlo je vreme da taj novac sada stvori njih.

No, ne može se prevideti i jedan realna opasnost – po samu umetnost, posebno onu koja tek nastaje. Oslanjajući se na misao Voltera Robinsona da više nemamo umetničke pokrete već tržišna kretanja, Donal Kuspit je zastao pred pitanjem – da li su, u ovom slučaju, u pitanju umetničke ili novčane vrednosti. Kada novac potpuno osvoji umetnost tada ona postaje svojevrsni novca. Da li umetnost može da strada u tim uslovima, jer ako se njihova vrednost svodi na monetarni pokazatelj, ili pak na zadovoljavanje društvenih potreba kolekcionara,  u nekom finalnom ishodu umetnost postaje nekorisna u bilo kom pogledu – kulturnom, umetničkom, estetskom, emocionalnom, pa, napokon i u finansijskom. Značaj današnje umetnosti je u tome da ona pravi novac, ali i to da novac uprkos opiranju umetnika stvara umetnost. Kuspit je napisao ’da je novac ušao u svetu reku umetnosti i zamutio je’. Kao da je odnos između umetnosti i novca postao incestan te će njihov brak stvoriti defektne umetnike – što je već i učinio u obliku anti-umetnika (kojih smo se makar mi ovde nagledali tokom devedesetih godina prošlog veka).

Da li se može reći da je današnja umetnost i kod nas samo cena koju ona može da postignete na tržištu? U uslovima kada su dva najveća muzeja – Narodni i Savremeni zatvoreni, kada nemamo adekvatnu zakonsku i poresku regulativu koja bi uredili ovu oblast, odnosno, kada nemamo artikulisanu državnu kulturnu politiku u oblasti aukcionarskog, galerijskog, antikvarnog poslovanja, ostaje jedino da se na njihovoj snalažljivosti u krajnje nepovoljnim uslovima, sa spoljašnjim udarima i opasnim neizvesnotima koje utiču na njihovu sudbinu, uspostave određeni standardi te da se na njima istraje u dužem periodu. A to znači da se sa krajnjim naporom i umešnošću stvara nova publika, da se stvaraju ove eksluzivne potrebe kod onih koji već sada raspolažu dovoljnim prihodima da mogu da počnu da formiraju vlastite umetničke kolekcije.

Posle šest godina od osnivanja i trinaest održanih aukcija (detaljnije možete pročitati u prošlom broju) na delovanje Aukcijske kuće Madl’Art mora se gledati i kao na vid evidentiranja i zaštite kulturne baštine. Ovo se često previđa. Utoliko je čudnije da su, na primer, naši najveći i centralni muzeji gotovo potpuno nezainteresovani za one predmete koji se pajave na njenim prodajama a po svojim umetničkim vrednostima i kulturnom značaju mogli bi da upotpune njihove fondove. Potom, ova vrsta privatne kulturne i umetničke delatnosti, nije bila prepoznata od strane zakonodavaca kao izrazita kulturna misija njenih osnivača, u ovom slučaju Madlene Zepter koja je uprkos svim nepovoljnostima osim što je osnovala i finansira Aukcijsku kuću Madl’Art i Galeriju Zepter, poseduje veliku kolekciju umetničkih predmeta i antikviteta koja će vremenom dobiti i adekvatan prostor za izlaganje, donira brojne nagrade i sponzoriše kulturu i umetnost na mnoge načine kroz Fond Madlena Janković, a povrh svega stoji Operska i teatarska kuća Madlenianim. Ovo, pojedinačno najveće finansijsko ulaganje u srpsku kulturu u danas, nije dobilo prepoznatljivo i jasno definisano mesto u zakonskoj regulativi niti je uticalo na prilagođavanje fiskalne politike u cilju ohrabrivanja što većeg broja ljudi da se odluče da novac ulažu i u kulturne delatnosti. Sa ovom vrstom nerazumevanja suočili smo se već 2001-2002. godine kada se u ministarstvu finansija, uprkos zalaganju ministarstva kulture, nisu našli sagovornici skloni razumevanju i razrešavanju ovog vitalnog problema za umetničko stvaralaštvo, i uopšte za kulturu. U izgledu je da će se novim Zakonom o kulturi ovo nepovoljno stanje izmeniti.

Jer, da bi se i tržište umetničkih dela zaista oporavilo na  duži period država mora da odluči šta će da radi. A tu nije potrebno izmišljati modele, dovoljno je samo poznate, postojeće koncepte koji daju dobre rezultate u drugim zemljama, uz neophodne modalitete, prilagoditi ovdašnjim uslovima. Kako smo videli, Evropa je izašla iz ekonomske recesije, a da li će se ovakav trend nastaviti, videćemo. U poređenju sa našim uslovima, mi smo još uvek daleko od ozbiljnog oporavka umetničkog tržista jer stagniramo na nivou evidentnog uzdržavanja od većeg investiranja u umetnine, a to znači da naši poslovni ljudi i kolekcionari procenjuju da još nije došao dobar trenutak za pojačanu aktivnost na ovom polju čiji je osnovni regulacioni instrument – visina PDV-a. A njegovo umanjenje će biti još jedan od pouzdanijih barometara potencijalnim učesnicima u ovoj aktivnosti u kom se pravcu zapravo kreće domaća ekonomija. I tržiste umetničkih dela se takođe nazaustavljivo okreće ka mestima gde su niske poreske takse (ili ih uopšte nema). Jer, kako kažu poslovni ljudi, ne postoji veći izazov za bilo koji biznis od slatke pogodnost poreskog raja.

Tim, u suštini bezbolnim činom za državu a presudnim za opstanai i razvoj kulture, godine oporavka bi se, energičnije i uspešnije od ove, sigurnije nizale jedna za drugom.

Jovan Despotović

Madl’Art, br. 14, Evropa, Beograd, 10. 1. 2008