Ubrzana najava budućnosti

 Jedan od najvećih kolekcionara nove umetnosti u svetskim razmerama, umetnički trendseter, impresario i neizlečivi ovisnik od kupovine umetnina, Čarls Sači ne prestaje da iznenađuje javnost. Nakon prolećne kupovine celokupne izložbe studenstdkih radova, nedavno je kupio najznačajnija dela mladih, uglavnom nepoznatih američkih umetnika po koncepciji Roberta Stora za venecijanski Bijenale. U njegovom izboru se našla i instalacija od 3900 olovaka u boji dvadesetšestogodišnjeg Emili Prinsa koju je platio srednjom, šestocifrenom sumom. Ne treba sumnjati da će se mnogi kolekcionari, posebno oni koji su u kompeticiji sa Sačijem, slediti njegov primer, što će samo pogodovati, ne samo daljem razvoju umetnosti i prihvatanju mladih autora, već i energičnijem razvoju umetničkog tržišta.

U očekivanju najnovijih podataka, TEFAF (Evropska umetnička fondacija) ponovila je da je u 2006. godini zabeležen promet od 43 milijardi evra na internacionalnom tržištu umetničkih dela, što je dvostruko više u odnosu na 2002. kada je poslednji put iznet jedan ovakav podatak. Zanimljivo je istači da je ovo povezano i sa snažnim rastom ekonomije u Kini, Rusiji i Indiji. Analitičari kulturne ekonomije ističu da su 2005. i 2006. godina bile posebno uspešne jer je prodaja umetnosti porasla za 50 %. Vodeću poziciju imaju SAD na koje otpada 40 % pomenute cifre, odn. skoro 20 milijardi eura. Zatim slede Engleska (27%), Francuska (6.4%) i Nemačka (2.9%). Na tržištu Evropske unije, ovaj biznis zapošljava čak 220.500 ljudi.

Među najznačajnije pojave na tržištu umetnosti u 2007. godini navodi se enormni rast prometa ruske umetnosti 19. veka kao i bukvalna najezda ruskih novobogataša kroz najeminentnijim aukcijske kuće u svetu koji su znatno uticali da se podiglu cene velikom broju lotova. Time je ova vrsta umetnosti, kao nikada do sada, zauzela dobar deo tržišta, i sa nestrpljenjem se očekuju godišnji bilansi koji će pokazati o kojim vrednostima se radi. Usled ogromnog broja takvih radova, koji su dosada bili uglavnom skrivani u posedu ruskih emigrata nakon Oktobarske revolucije, i ove godine se može očekivati nastavak ovog trenda. Kako su se tzv. beli Rusi dobrim delom doselili i u Kraljevinu Jugoslaviju, neće biti neočekivano da se ova, toliko popularna umetnost upravo u tim društvenim krugovima, pojavi u većem broju i na našem tržištu umetničkih dela kao ponuda njihovih naslednika.

Prošle godine je takođe bila zapažena i najava osnivanja Fondacije Marine Abramović u Hadsonu (Njujork). Naime, ova, sada već legendarna šezdesetgodišnja performerka jugoslovenskog porekla u svetskim razmerama, odlučila je da ove godine osnuje fondaciju pod svojim imenom namenjenu očuvanju umetnosti performansa. Ova neprofitna institucija biće otvorena na 6000 kvadratnih metara u nekadašnjem pozorištu, koja će imati i radionicu, popularne kurseve za širu publiku, specijalizovanu biblioteku, a takođe će obezbeđivati i grantove namenje mladim umetnicima.

Možda je, u jednom trenutku, njujorški artdiler Džefri Lorija postao najomrznutija ličnost kod košarkaških fanova (zbog toga što je kao vlasnik jednog kluba olako prodao dva talentovana igrača čime je optužen za ’ubistvo košarke’ u Majamiju) ali je uprkos tome dobrodošao na Jel univerzitetu u Nju Hevenu zbog donacije od 130 miliona dolara namenjene otvaranju novog Centra za Istoriju umetnosti.

Izrečena je još jedna osuda na zatvorsku kaznu zbog falsifikovanja umetničkih dela. Skotlandjard je naveo da je prevara Šauna Grinhala iz Boltona (Engleska) jedna od najvećih u njegovoj istoriji. On je, zajedno sa ocem Džordžom i majkom Olivom (koji imaju više od osamdeset godina), organizovao prodaju 120 lažnih umetničkih dela za 10 miliona funti pre nego što je uhapšen. Oni su, na primer, načinili replike asirskih kamenih frizova starih 2.700 godina koje su pokušali da prodaju Britanskom muzeju za 500.000 funti, ali su zato uspeli da glinenu skulpturu Barbare Hepvort prodaju Fondaciji Henrija Mura u Lidsu. Posle osamnaestomesečne istrage falsifikati Grinhalovih su otkriveni, ali među njihovim žrtvama već se našao i Umetnički institu u Čikagu (koji je od njih za 195.000 funti nabavio jednu ’tipičnu’ skulpturu Pola Gogena), a da njihovi ’eksperti’, zatim ’stručnjaci’ iz Vildenštajn instituta, te ’procenitelji’ iz Sotbija nisu primetili da se radi o prevari.

Kako se i mi nalazimo u izbornoj godini, zanimljivi su i komentari (Čarli Finč, 14. dec. 2007) koje se odnose na involviranje vizuelnih umetnika u predsedničku trku u Americi. Sva je prilika da u njoj, ovom prilikom, neće učestvovati renomirani umetnici, već marginalci praćeni trećerazredni bendovima. Do sada se ispostavilo da su se jedine vesti u ovom smislu odnosile isključivo na priče kako su umetnička dela postidela neke od izbornih kandidata. Tako je, već u maju mesecu, Galerija Plant Zero u Ričmondu uklonila sliku Džejmsa Bolinga sa intimnim delovima Britni Spirs i ženom koja nosi majcu ’Kill Abe’ zbog unapređenja partijskog faundrejzera Baraka Obame. Novembra je Sam Tejlor-Vudsova fotografija ’Solilokvij VII’ (koja prikazuje muški akt postavljen kao Mantenjin ’Mrtvi Hrist’), misteriozno nestala sa zida savremenog kolekcionara i velikog demokratskog zastupnika Tonija Podesta, upravo pred nastup Hilari Klinton, mada svi koji su u ovom događaju učestvovali poriču bilo kakvo cenzurisanje umetnosti. Umetnost se sada u kampanjama uzima ili kao nebitna ili kao prestupnička po mišljenju predsedničkih kandidata, koji su, generalno gledajući, neuki u ovoj oblasti. Ranijih godina nije bilo tako kada je, na orimer, Bil Klinton (1992) koristio neka dela Roja Lihtenštajna u kampanji. Ove godine, ’da upotrebim frazu – nada (ništa)’ piše Finč. Možda zato, nastavlja, što se svet umetnosti danas kupa u kolekcionarskim dolarima, a na njihov mesto stupaju nepoznate, muzički pase rok&rol grupe. Ova indiferentnost za serioznu umetnost pokazuje i očekivano nepoznavanje kandidata za ovu oblast. Tako Đulijani osuđuje ’senzacionalizam’ u stvaralaštvu, a Hilari Klinton biva kritikovana zbog izlaganja jednog kasnog De Kununga u Istočnom krilu Bele kuće. I to je sve.

A od nekih među najprominentnijim događajima u svetskom umetničkom centru – Njujorku, pominju se, u godišnjim izveštajima, otvaranje Novog krila Grčke i rimske umetnosti u Metropoliten muzeju (kao najbolja izložba), Vitni muzej Američke umetnosti (kao institucija sa najznačajnijim poboljšanjem rada), performans Matju Barneja (kao najbolja predstava), Muzej Američke folk umetnosti (kao najbolja retrospektivna postavka), Galerija Morton Bartleta i Đuli Sol (koja je ostvarila najbolji program), Galerijski kvart donje Istočne strane u Njujorku (za najbolju prezentaciju nove umetničke scene), itd.

Važnih događa na umetničkoj sceni prošle godine bilo je dakako znatno više. Svi oni samo upotpunjuju sliku ove stvaralačke oblasti koja ima i veliku vitalnost, i izrazitu postojanost, ali pokazuje, što je možda najvažnije, i znake obnove sa novopristiglim umetničkim snagama koje ubrzano najavljuju budućnost.

 J.D.

Madl’Art, br. 14, Evropa, Beograd, 10. 1. 2008