Krađe i prekrađe

Ilegalno tržište umetničkim delima 

Prema najnovijim podacima iz 2007. sa 10 milijardi dolara godišnjeg profita u svetu, nedozvoljena trgovina umetničkim delima, antikvitetima i arheološkim predmetima svakako da danas spada među najlukrativnije protivzakonite poslove – odmah posle piraterije, trgovine narkoticima i cigaretama, a sasvim uz bok krijumčarenju oružija i ljudi. Ovaj podatak samo na prvi pogled je zaprepaščujuć. Poznavaocima u oblasti krađe, krijumčarenja i nelegalne trgovine umetninama štaviše, ovaj podatak nije dovoljno istaknut – prema njima, količina novca koja se ovde vrti značajno je veća. A do toga dolazi usled mnogih okolnosti koje zapravo omogućavaju pravo cvetanje ove vrste biznisa izvan kontrole države, a ni sa približno dovoljnim rezultatima policijske represije i pravosudne prevencije.

Istorija velikih krađa ili krijumačarenja umetničkih dela je vrlo duga – praktično onoliko koliko je duga povest civilizacije umetničke kulture. Ova vrsta krađa razvrstana je u dve glavne kategorije: državne krađe (u uslovima rata i okupacije) i individualne krađe. Poslednje velike državne krađe odvijale su tokom II svetskog rata kada je nacistička Nemačka praktično iz svih okupiranih zemalja odvlačila umetničke predmete ili u svoje muzeje ili su ih vođe Rajha (ponajpre Herman Gering) prisvajali za vlastite, privatne kolekcije. No, već tada se govorilo da je uzor takvim krađama bio zapravo Napoleon, što ukazuje na dublju prošlost ovog fenomena u savremenom smislu ove reči.

Povest ovih vrsta pljački ima i raznorodnu tradiciju. Krađe se pominju već u Starom zavetu kada su egipatski kraljevi tokom osvajanja Jerusalima poharali bogate trezore umetnina, pre svega zlatnih, i Kraljevsku palatu. Kao sledeći primer pohara velikih razmera može se navesti razaranje Carigrada tokom Četvrtog krstaškog pohoda kada je praktično sve vredno iz ovog prebogatog grada odneto. Od vanevropskih zemalja poharanih krađama neslućenih razmera je špansko otimanje zlata Acteka. Ali prave dimenzije krađa nastaju tek sa osnivanjem muzeja u današnjem smislu i uspostavljanjem umetničkog tržišta – što je današnji fenomen kojem je teško stati na put, podebno u specifičnim okolnotima kakvi su ratni pohodi.

Ono što se podrazumeva kao ’Napoleonove krađe’ zapravo znači da je on za vreme svojih ratnih pohoda po Evropi pljačkao umetnička dela koja je dovlačio u Luvr nastojeći da od njega načini najveći muzej u tadašnjoj Evropi, ali i u budućnosti. Neka od dela, ovakvog porekla, postala su početna za osnivanje čuvenih zbirki, na primer, one koja se danas čuva u Akademiji u Veneciji ili Galeriji Brera u Milanu. Njegov brat Luj osnovao je amsterdamski Rajksmuzej, a drugi brat Žozef osniva madridski Prado delima koja su razbojništvom poharana iz mnogih dvorskih, plemićkih ili crkvenih zbirki. Pljačke nacističkih vođa imale su drugačiju nameru i sudbinu; nakon propasti Trećeg rajha, većina opljačkanih dela vraćena je u svoje matične, ali i druge zbirke, šta više, neka su do sada zadržana u muzejima savezničkih zemalja kao neka vrsta ’ratnog plena’, a o čijoj se daljoj sudbini još uvek vode rasprave.

Danas je svakako, u svetskim razmerama, najpoznatija krađa izvršena u Iraku; nakon invazije 2003. godine potpuno je opljačkan jedan od najbogatijih muzeja tog dela sveta ’Nacionalni muzeja Iraka’ iz koga je ukradeno 13.000 predmeta. Deo trezora ovog muzeja tada je i uništen, a nekim se predmetima ne zna sudbina. Godine 2006. potvrđen je gubitak čak 50.000 predmeta iz kolekcije Mesopotamske umetnosti. Doduše, nakon protesta, pre svega američkih stručnjaka, polako se ovi predmeti pronalaze i vraćaju u matični muzej. Ali taj proces restitucije je užasno spor i verovatno se nikada neće okončati.

Mnogi arheolozi i pravni stručnjaci za zaštitu kulturnih dobara veruju da se ove masovne pojave tokom ratnih sukoba (a koje podpadaju pod ’Konvenciju o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba’ koja je doneta u Hagu 1954. godine), prikrivaju zapravo stalnom aktivnošću na crnom tržistu umetničkih dela, antikviteta i arheoloških predmeta koja je obuhvaćena UNESCO-vom ’Konvencijom o zabrani i sprečavanju nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa kulturnih dobara’ iz 1970. I pored toga, mnogi lopovi su motivisani upravo enormnim cenama tih predmeta na umetničkom tržištu, malim kaznama za ovakva dela, njihovim lakim, gotovo nekontrolisanim prenosom preko granica, te slabom zaštitom u mnogim, pa i u najvećim svetskim muzejima.

Svakako da je najčuvenija, među individualnim krađama, bila ona izvršena 21. avgusta 1911. kada je iz Luvra odneta Mona Liza. Tada je francuski nadrealistički pesnik i umetički kritičar Gijom Apoliner, koji jednom javno pozvao da se ’Luvr spali’, kao osumljičen bio uhapšen. On je čak i svog prijatelja Pabla Pikasoa u ovo umešao koji je takođe bio isleđivan, ali su obojica pušteni iz zatvora. Za trenutak se mislilo da je slika zauvek nestala, ali je nakon dve godine pravi lopov uhvaćen kod koga je slika stalno stajala, a koji je, kao istinski patriota, smatrao da slika treba da bude vraćena Italiji. ’Mona Liza’ je ipak vraćena u Luvr 1913. Lopov je policiji rekao da je prosto izašao iz muzeja sa slikom ispod kaputa. Uhvaćen je kada je pokušao da sliku proda direktoru Galerije Ufici u Firenci. U Italiji je on bio slavljen i odležao je svega nekoliko meseci u zatvoru. Isto toliko je poznata i krađa slike ’Krik’ Edvarda Munka koja je čak nekoliko puta izneta iz muzeja u kojima je čuvana: iz Nacionalne galerije u Oslu 1994., iz Munkovog muzeja 2004. zajedno sa njegovom ’Madonom’, a 2005. ukaredene su čak tri njegove slike. Sve slike su srećom pronađene i vraćene vlasnicima. Maja 2003. iz Umetničko-istorijskog muzeja u Beču za vreme njegove rekonstrukcije ukraden je mali rad ’Saliera’ (slanik) renesansnog skulptora Benvenuta Čelinija načinjena od zlata i slonovače koji je austrijska policija pronašla tri godine kasnije.

Upravo zbog ovakvih krađa umetničkih dela velikih vrednosti u Londonu je 1991. godine osnovan ’Registar nestalih umetnina’ (ALR, Art Loss Register) u saradnji vodećih aukcijsih kuća i drugih trgovina umetničkim delima, osiguravajućih društava i Međunarodne fondacije za umetnička istraživanja. On je danas najveća baza podataka ukradenih umetničkih dela i antikviteta koji je potpuno posvećen njihovom otkrivanju. Sa istim ciljem, ove godine se pojavila i ARCA (The Association for Research into Crimes against Art) ‘Udruženje za istraživanje kriminala protiv umetnosti’, kao neprofitna organizacija posvećena istraživanju uzroka porasti kriminala u ovoj oblasti, (uključujući, pored krađa, falsifikovanje dela, njihovo uništavanje i razne vrste vandalizama).

Područje današnje Srbije, posebno Kosovo i Metohija, polako postaje jedno od najprivlačijih za kradljivce i krijumčare umetičkih predmeta – svih epoha, od arheologije do umetnosti 20. veka, odmah posle onih zemalja koje su tradicionalno na vrhu interesovanja ovih dilera – Grčke, Italije, Turske i Rusije. Pitanje zaštite kulturnog nasleđa, ne samo nepokretnog, poput srednjovekovnih crkava i manstira koji stradaju u ratnim ili vandalskim pohodima, već i pokretnog – muzejski predmeti, arheološke iskopine, umetnička dela, etnografski predmeti, arhivska građa i dokumentacija i dr. na Kosovu i Metohiji posebno je aktuelizovano posle dolaska UNMIK-ove administracije 1999. a potom i uspostavljanjem privremenih, koje su ubrzo prerasle u trajne institucije vlasti u južnoj srpskoj pokrajini. Ovi predmeti se povremeno čak pojave i na ilegalnom tržištu u Srbiji, ali većim delom u evropskim prestonicama gde se gotovo slobodno višekratno preprodaju jer za njima naprosto nije ni raspisana poternica niti se zna njihovo pravo poreklo u trenutku prodaje.

Da bi se uopšte stvorili osnovni uslovi za sprečavanje krađa i nelegalnih prodaja umetničkih predmeta potrebno je u Srbiji, koja je takođe pod snažnim udarom lopova, hitno uraditi nekoliko stvari. Centralizovati sve informacije o ovim predmetima koje pristižu do pojedinaca ili institucija (muzeja, galerija, antikvarnica, aukcijskih kuća itd.) u jedan posebni registar koji bi bio dostupan svim zainteresovanim stranama – posebno navedenim koje ponekad nesvesno učestvuju u ovoj nedozvoljenoj trgovini. Osnažiti i značajno pojačati saradnju, razvoj i edukaciju svih institucija koje se bave traganjem i pronalaženjem ovakvih predmeta, te konstantno uspostavljati adekvatnu, a to znači rigoroznu zakonsku regulativu, naročito onu koja se odnosi na kaznene odredbe. U ovaj deo ide i značajno opremanje tehnološkim sredstvima (protivprovalni senzori, alarmi, videonadzor…) najvećih muzeja koja mogu da posluže u zaštiti i prevenciji od krađa ili pronalaženju tih predmeta. Uspostaviti saradnju svih državnih institucija koje se bave ovim poslom, a to podrazumeva i njihovu efikasniju saradnju sa nedržavnim sektorom i upućenim licima koja je često prekinuta iz najtrivijalnijih razloga (surevnjivosti). Na primer, malo se zna o saradnji policije i pravosuđa, ministartsva kulture, lokalne samouprave i crkvenih zajednica, kao i institucija zaštite koje su oni osnovali ili vrše nadzor nad njihovim radom. Jedno novo telo, na primer, Nacionalni savet za kulturno nasleđe koji bi okupio službenike ovih nadleštava i institucija, ali i nezavisne eksperte, trebalo bi da koordinira njihov rad, a time bi se on učinio znatno efikasnijim. Napokon, od presudne važnosti je i koordinacija sa stranim, specijalizovanim policijskim službama jer se najveći broj ukradenih predmeta iznosi na strana legalna i ilegalna tržišta umetničkim delima.

Kako nije moguće potpuno sprečiti preprodaju ovih predmeta na samo na Kosmetu, niti u delu Srbije koja je pod jurisdikcijom naših organa gonjenja i procesuiranja, mora se potražiti pomoć od drugih država koje makar primenjuju evropsko i svetsko zakonodavstvo u ovoj oblasti – često neefikasno i nevoljno. No, ni sa naše strane, začudo, ovo pitanje nije dovoljno potencirano.

J.D.

Madl’Art, br. 12, Evropa, 4. 10. 2007