Nelson Rokfeler – neobični kolekcionar

Sami Amerikanci smatraju da je Nelson A. Rokfeler (1908-1979), biznismen, filantrop i jedan od najneobičnijih kolekcionara, 41. podpredsednik SAD (1974-1977. u vreme Džeralda Forda), u četiri mandata guverner Njujorka (1959-1973) – ličnost koja je nepravedno pala u zaborav.

Nelson je izdanak jedne od najčuvenijih američkih porodica koja je kroz tri generacije načinila ono što se uobičajeno zove vek Rokfelera, (i svakako najimućnija u svetskim razmerama zbog čega je čak ušla u poslovicu – bogat kao Rokfeler), industrijalaca, bankara i političara koju su na sam vrh društvene piramide počeli da uspinju braća nemačkog porekla Džon i Vilijam Rokfeler, koji su prvo bogatsvo stekli sa naftaškom kompanijom Standard Oil. Sa njima je povezan i veliki finansijski udeo u Čejz Menhetn banci, sada JP Morgan Čejz.

Nelson Rokfeler je upamćen i kao kolekcionar moderne umetnosti, a on je zapravo nastavio rad svoje majke Ebi Oldrič Rokfeler kao jedne od osnivača Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, u kome je on bio predsednik od 1939. do 1958. godine.

Ovaj muzej je prvobitno nastao u devetospratnici u 54. ulici koja je bila kuća petorice braće mladih Rokfelera. Kasnih dvadesetih godina troje progresivnih i uticajnih umetničkih patrona, među kojima je bio i Nelsonov otac Džon Rokfeler mlađi, shvatili su potrebu za promenom konzervativne politike tradicionalnih muzeja te su osnovali jednu ustanovu isključivo posvećenu modernoj umetnosti. Kada je takav muzej formiran 1929. godine, njen prvi direktor Alfred H. Bar mlađi postarao se da on bude posvećen onim ljudima koji su želeli da razumeju i uživaju u vizuelnim umetnostima svog vremena. To je svakako bilo najodlučnije zbog čega je Njujork dobio najveći i najvažniji muzej moderne umetnosti na svetu. (Nije na odmet istaći da je upravo takva koncepcija ovog muzeja uticala i na stvaranju programske orijetacije Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, jer je njegov osnivač i prvi direktor Miodrag B. Protić upravo kod A. H. Bara ml. izučavao osnovne postavke i organizaciju jednog muzeja isključivo posvećenog prikupljanju, proučavanju i izlaganju umetnosti 20. veka.)

Tokom deset godina MoMA (Museum of Modern Art) tri puta se selio u sve veće prostore, da bi se 1984. godine postojeći izlagački prostor udvostručio, a nedavno je bila dovršena najveća i najambicioznija dvogodišnja dogradnju u njegovoj istoriji. Projekat arh. Jošija Tanigučija je 2004. ponovo udvostručio prostor za muzejske izložbe i programe proširujući se i na susednu zgradu sa zapadne strane koja je kupljena i prerađena za njegove potrebe. Ovaj zahvat je naravno inkorporirao i famozni, već postojeći Vrt skulptura koji je osnovala Ebi Oldrič Rokfeler.

No, najznačajnija umetnička ostavština Nelsona Rokfelera, ali i njegove majke Ebi, kao kolekcionara je famozna šestospratnica sa mansardom, četrdesetosobna kuća Kijkuit (Kykuit, jedna od najčuvenijih američkih privatnih rezidencija) koja je današnji izgled dobila 1913. godine nakon šestogodišnjeg renoviranja stare džordžijanske kuće u kojoj je on odrastao. Kroz nju je prošlo četiri naraštaja Rokfelera, ali je Nelson, pripadnik treće generacije, od nje načinio privatni muzej sa parkom skulptura u kojoj se nalazi izuzetno značajna kolekcija umetničkih dela koja se danas u njoj čuva i prikazuje publici. Imanje oko kuće takođe je pretvorio u javno dobro te ga je moguće, nakon jednočasovne vožnje od Njujorka, razgledati isključivo u grupnim turama.

Unutar tog parka, Nelson Rokfeler je izgradio veliku privatnu galeriju pod nadzorom arh. Filipa Džonsona. U njenom koridoru nalaze se slike Pikasa, Šagala i Vorhola (poslednja dvojica bila su među mnogim viđenijim posetiocima imanja). Između 1935. i 1970. godine Nelson je, pored slika, kupovao i ovde izložio više od 120 avangardnih, apstraktnih i modernih skulptura Pikasa, Brankusija, Apela, Arpa, Kaldera, Đakometija, Majola, Mura, Luis Nevelson, Isama Nogučija i Dajvida Smita. Ovaj muzej skulptura na otvorenom smatra se jednom od najvrednijih privatnih zbirki koje su danas dostupne širokoj javnost i stručnjacima koji izučavaju vajarsko stvaralaštvo 20. veka.

J.D.

Madl’Art, br.11, Evropa, Beograd, 6. 9. 2007