Porezi i umetnost

Svetski vodič za poreski raj 

Nedavno je objavljen koristan vodič za kolekcionare i umetnike kroz poreske režime dvadesetak zemalja, neki vid potrage za poreskim rajem, iz koga se može videti čak i to, na primer, zašto Džasper Džons ne prodaje svoje radove muzejima, ili, kako Dubaji postaje raj za kolekcionare, ili, da li takse, tzv. VAT u Evropskoj uniji, na umetnost (uglavnom 5-10%) obeshrabruju velike kolekcionare, poput Fransoa Pinoa, da ustupaju radove iz svojih zbirki za internacionalne izložbe, te još mnogo toga korisnog za svet umetnosti u njenog biznisa.

VAT – value added tax, odn. PDV – porez na dodatu vrenost, ili GST – goods and services tax (porez na dobra i usluge) je taksa na svaki trgovački promet koji je 1954. godine izumeo francuski ekonomista Moris Lore (Maurice Lauré) direktor u francuskoj poreskoj upravi – Opštoj uvoznoj direkciji, kao porez na dodatu vrednost (fr. TVA – taxe sur valeur ajoutée) i bio je prvi koji je 10. aprila 1954. primenio PDV prvobitno na velike kompanije, a vremenom se proširio na ceo sektor poslovanja. PDV je smišljen da bi se sunzbile prevare i šverc usled vrlo visokih poreza na promet. Danas je on za Francusku veoma značajan izvor državnih finansija jer čak sa 45% popunjava nacionalnu kasu.

On se razlikuje od poreza na promet jer je ta taksa promenljiva u odnosu na fiksni porez za prodaju. Iz tog razloga, PDV je neutralan jer uključuje sve učesnike u prometu – od onih koji nešto proizvode, poreko posrednika, do finalnih korisnika. Porez na dodatu vrednost je indirektni porez, što znači da se ne prikuplja direktno od lica koje je poreski obveznik, već od lica koja se smatraju krajnjim potrošačima ili korisnicima. PDV je najrasprostranjeniji sistem oporezivanja roba (dobara) i usluga u svetu jer se primjenjuje u preko 120 država.

Za PDV treba reći da je neto svefazni porez. Svefazni jer se obračunava u svakoj fazi prometa dobara i usluga podložnih oporezivanju, a neto, jer se ne obračunava na ukupnu prodajnu vrednost u svakoj od faza, već samo na dodatu vrednost nastalu u konkretnoj fazi. On u velikoj meri onemogućava različite oblike prevara, ali je i meta brojnih kritika zbog toga što je to regresivni porez. No, sistem poreza na dodatu vrednost državi omogućava veće javne prihode, naročito u zemljama koje su u klasičnim sistemima imale mnogo problema sa prikupljanjem poreza na promet. Mnogo je manja mogućnost različitih utaja, mada se na razvijenijim tržištima svi ovi efekti pomalo gube zbog novih mogućnosti za malverzacije. Kako je izvoz oslobođen plaćanja PDV-a, to je postala oblast u koju je najveći broj utaja.

Osnovna kritika je vezana za činjenicu da stvarni teret ovakvog oporezivanja snose krajnji potrošači. Naročito su time pogođeni siromašniji slojevi društva. Iz tog razloga su u mnogim državama uvedene umanjene stope poreza na dodatu vrednost, negde je čak i nulta stopa. Tim, nižim stopama su uglavnom obuhvaćene osnovne životne namirnice, lekovi, ortopedska pomagala, knjige, umetnička dela i slično.

          Na tržištu umetniških dela mogu se pratiti ovi procesi u različitim vidovima i sa različitim, većim ili manjim posledicama. Evo nekoliko primera.

Ruski milijarderi enormno kupuju na internacionalnom tržištu umetničkih dela, ali zbog 28% poreza i carinskih dažbina na uvoz takvih predmeta u Rusiju, oni praktično onemogućavaju njihovu repatrijaciju u sopstvenu državu.

Nemački ministri finansija treba da čitaju knjige o savremenoj umetnosti: oni još uvek misle da originalni radovi isključivo moraju da budu slike, crteži, skulpture ili grafike (koje se oporezuju sa 7% PDV-a kod dilerske prodaje), dok se video-radovi Bila Viole ili fotografska dela Gurskog ne smatraju originalima te se ti predmeti oporezuju po punoj poreskoj stopi u iznosu od 16%.

Sa liberalizacijom francuskih pravila umetničkog izvoza, koju je stimulisala tamošnja vlada, istovremeno su ovedene i veće poreske koncesije kako bi vlasnici pre ustupali umetnička dela državi nego da ih prodaju dilerima ili galerijama.

Italija je jedna od samo nekoliko zemalja koje nemaju nasledne takse niti one koje limitiraju poklone, ali je njihov ukupni poreski sistem iskrivljen: privatne, individualne takse na donacije iznose maksimu od 19% otpisa poreza, dok kompanije mogu povratiti čak 100% njihovog poreskog prihoda.

Švajcarska ima 16 slobodnih ulaza na kojima predmeti mogu ostati u tranzitu između dve carinske zone bez ikakvih poreza koji bi se tu plaćali. Ali to nisu postala mesta bezakonja; policija može obezbediti tu pristup u bilo koje vreme, a švajcarska vlada tako prestaje da okreće gravu i od nedozvoljene trgovine umetničkim delima.

Poreski sistem Evropske unije je ima seriju uputstava od kojih je za PDV najznačajnija Šesta direktiva. Iako postoje osnovne smernice, neke države su uspele da načine različite stope za određene regije i teritorije. Na primjer, Kanarska Ostrva, Ceuta i Melilja (Španija), Gibraltar (Velika Britanija), Åland (Finska) Sveta Gora (Grčka) su izvan sistema EU poreza na dodatu vrednost. Azurska Ostrva i Madeira, pak, imaju nešto nižu stopu nego što je to u kontinentalnom delu. U EU nekoliko zemalja ima nultu stopu PDV-a: Velika Britanija, (maksimalna je 17,5%), Poljska (mak. 22%) i Irska (21%), zatim, znatno je umanjena u Francuskoj 2,1% (19,6%), Grčkoj i Luksemburgu 3% (19% i 15%), Italiji i Španiji 4% (20% i 16%) itd.

Različite stope postoje i unutar nekih drugih država Evropske unije. Uobičajena stopa je 15%, ali ponegde su i snižene do 5%, ali i povišene do maksimuma od 25%. Konačno, iako nije predviđeno Šestom direktivom, neke države za izvesna dobara i usluge, među koje spadaju i umetnička dela, primenjuju nultu stopu. Za određene vrste usluga i umetnička dela važe specifična pravila o mestu oporezivanja i neophodno je steći uvid u propise kako bi se saznao njihov status.

Zašto američki sistem taksi puca, i kako to da tradicionalno darežljivi Amerikanci postaju za 60% manje izdašni kada im se koncesije zbog dobročinstva učine manje privlačnim. U SAD, porez na dodatu vrednost postoji samo u državi Mićigen gde se zove Single Business Tax (SBT). Usvojen je 1975. godine. Zakon o porezima u SAD podstiče odbročinstvo na taj način da omogućava odbitak na poklone koji se čine u cilju dobročinstva. Ali dobrotvorstvo mora biti verifikovano kao organizacija, što je definisano američkim poreskim zakonom; tu se mogu uvrstiti i određene dobrotvorne organizacije vezane za umetnička dela ali njihova delatnost mora biti isključivo usmerena ka edukativnim institucijama kakvi su muzeji. Verifikovana dobročinstva moraju da odgovore i drugim zahtevima, za koje moraju aplicirati u tom sistemu. Napokon, oni moraju biti podržani za izuzeće od taksi od strane Službe unutrašnjeg državnog prihoda (IRS – Internal Revenue Servis). IRS publikacija br. 78 objavila je listu organizacija dobročinstava koje su prošle njihov test. Porez po ovom osnovu može biti smanjen donatorskim federalnim prihodom od taksi, poreza na poklone i zaostavština.

U Srbiji je situacija slična evropskoj. Potreba da se uvede opšta reorganizacija u državi posle oktobarskog prevrata 2000. izazvala je i nastojanje da se ponajpre reformiše poreski sistem. To je bilo primetno u jakom ekonomskom timu kabineta premijera Zorana Đinđića u kome su glavnu ulogu imali ministri Goran Pitić, Aleksandar Vlahović i, ponajviše, Božidar Đelić, zadužen za državne finansije, kao i guverner Narodne banke Mlađan Dinkić. Oni su odmah po preuzimanju nadleštava izvršili izmene Zakona o porezu na promet koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2002. godine. Opšta stopa je povećena sa 17 na 20% što dakako nije bilo popularno, ali su istovremeno niz roba i delatnosti oslobodili plaćanja ovog poreza: voće i povrće, meso i ribu, jaja, lekove, medicinska sredstva, ogrevno drvo, komunalne usluge i dr. Primetno je da je iz ovog spiska izuzetaka od plaćanja poreza izostala kulturna delatnost, posebno promet knjiga, što je izazvalo najžučniju reakciju javnosti. Ove, strateške političke greške, ispravljene su izmenana i dopunama ovog zakona koje su počele da se primenjuju od 1. januara 2003. kada su od plaćanja poreza na promet oslobođene i publikacije od interesa za umetnost i kulturu.

No, zbog potrebe da se naše poresko zakonodavstvo harmonizuje sa evropskim propisima od 1. januara 2005. počeo je da se primenjuje novi Zakon o porezu na dodatu vrednost. Prvo, poreska stopa ovog Zakona smanjena je na 18%, a od nje su izuzeta sledeća dobra i usluge iz oblasti kulture za koje je važila smanjena stopa od 8%: monografske i serijske publikacije, specijalizovane usluge iz oblasti kulture i sa njima neposredno povezan promet dobara i usluga za lica čija delatnost nije usmerena ka ostvarivanju dobiti, a koja su registrovana za tu delatnost. Pravo na povraćaj plaćenog PDV-a imala su umetnička dela, kolekcionarska dobara i antikviteti u slučajevima kada je ostvarivana razlika između njihove prodajne i nabavne cene.

          No, tržište umetničkim delima nije pristalo na ovo državno milosrđe i ono je, u 95% prešlo u sivu, čak u crnu zonu. Tek mali broj aukcijskih kuća, poput Madl’Art-a, striktno primenjuje ovu fiskalnu obavezu, i poneka prodajna galerija i antikvarnica. A promet direktno iz umetničkih ateljea potpuno je ostao izvan domašaja poreznika. Na ovoj liniji nepoverenja nastali su mnogi nesporazumi i tihi rat koji se još uvek vodi, ali i preliva u druge oblasti, poput regulisanja statusa samostalnih umetnika, njihovih socijalnih i penzionih prava, uvoza (tačnije šverca) materijala za njihovo stvaralaštvo itd. Nije teško zaključiti da je u ovoj specifišnoj oblasti potrebno učiniti dodatni napor da bi se potrebni red uveo, odn. da bi se promet usluga i dobara uveo u legalne tokove, a to je, po našem mišljenju, jedino moguće primenom iskustava evropskog zakonodavstva, posebno onog sa najradikalnijim rešenjima poput primene nulte stope PDV-a za dobra i usluge u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva. Nema razloga da Srbija ne postane uređena u vidu jednog poreskog raja koji može postati izazovan za velika ulaganja, promet dobara i usluge u oblasti kulture i umetnosti. Upravo ovim, za državu praktično malim poreskim odricanjima, bila bi učinjena velika korist našem kulturnom i umetničkom sektoru. Posebno njenom državnom i političkom prestižu u regionu. (Poređenja radi, najveća stopa PDV-a u odnosu na umanjenu u Sloveniji je 20% prema 8,5, u BIH 17%, u Hrvatsko 22% prema 0, u Makedoniji 18% prema 5, u Crnoj Gori 17%, a u Mađarsko 20% prema 5, Rumuniji 19% prema 9 i Bugarskoj 20% prema 7.)

Studiranjem globalne mape nećete primetiti postojanje poreskog raja. Ali taj diskretni svet tanušne i misteriozne oblasti dom je za neka od svetski najvrednijih umetničkih dela. ’Pojam poreski raj znači različite stvari za različite ljude’, kaže Džejms Kjuranmbli, poreski partner i konsultant advokata Tomasa Egara, specijalizovanog za ovu vrstu pravnih saveta. ’Za neke, oni su poput predstave o narko-baronima koji peru novac, dok druge više podseća na dugu rundu uživanja u golfu pod azurnim suncem.’ Pitanje je kako iskoristiti poreski raj a da u njemu čak i ne živite? Lako: prijavite neki of-šor porez na – recimo – Bahamima i iznajmite vaša umetnička dela kompaniji koja je vlasništvo nekog ondašnjeg trusta. Poreski zakon tog raja primenjuje se naravno i na vaše radove dok ih vi možete držati na svojim zidovima bilo gde, u kojoj god zemlji da stvarno živite. Zato je aukcijska kuća Christie’s upravo održala vrlo uspešnu prodaju u Dubaiju i namerava da se proširi u toj narastućoj nameri. Jedan od razloga je njegov status države-bescarinske zone.

Tržiste umetničkih dela će nazaustavljivo da gravitira ka mestima gde su niske takse (ili ih uopšte nema). Jer, ne postoji veći izazov za bilo koji biznis od te slatke pogodnost poreskog raja.

Jovan Despotović

Madl’Art, br.10, Evropa, Beograd, 2. 8. 2007