Sačijeve bebe

Čarls Sači (Charles Saatchi), osnivač i vlasnik Galerije Sači, mogul savremene britanske umetnosti kako ga najčešće predstavljaju u medijima, ne prestaje da nas iznenađuje svojim neočekivanim potezima. Jedan od njegovih poslednjih podviga bila je nedavna kupovina cele zložbe studentskih radova. No, za bolje poznavaoce njegovih umetničkih interesovanja, ovo i ne mora da bude nešto posebno neočekivano.

Pored toga što je Galerija Sači, čije je sedište u Londonu, nastojala da prikuplja radove umetnika sa međunarodne scene čija su dela retko ili nikada nisu bila izlagani u Engleskoj, on je paralelno prezentovao radove uglavno nepoznatih mladih umetnika time pokrečući jedanu novu diskusiju o savremenoj umetnosti. Interesovanje za priređivanje izložbi savremene umetnosti u ovoj Galeriji veoma se povećalo tokom poslednjih deset godina kao deo opšte svesti i zanimanja za razvoj savremene umetnosti u Velikoj Britaniji.

Kada je Galerija Sači prvi put prikazana pre dvadeset godina privukla je one ljude čije je interes bio posvećen isključivo za savremenu umetnost i koji su izvan oficijelnih galerija tražili dela novih umetnika. Poseta Galeriji, šta više i to dokazuje njenu ispravnu programsku orijetaciju, lagano je vremenom rasla i nju sada godišnje posećuje preko 600.000 gledalaca te je više od 1.000 škola organizovalo posete đacima.

Galerija Sači pridaje veliku pažnju i medijskoj prezentaciji, što nimalo nije slučajno s obzirom da je Čarls Sači sa bratom imao jednu od svetski najpoznatijih advertajzing agencija. Stoga Galerija veoma mnogo radi sa medijima i na medijskom sponzorstvu u brojnim šou emisijama,  prezentacijama i osvrtima uključujući gasila kakva su The Observer, The Sunday Times, Evning Standard, The Independent on Sunday i Time Out.

Mnogi od umetnika koji su predstavljeni u Galeriji Sači bili su nepoznati kada su prvi put izlagali, ne samo za opštu publiku već takođe i za svet komercijalne umetnosti. Mnogima od tih umetnika kasnije su galerije i muzeji priređivali internacionalne izložbe. Po tom efektu, Galerija se vidi i kao odskočna daska za mlade umetnike u započinjanju njihovih karijera.

Sada Kraljevka akademija sa Čarlsom Sačijem planira da organizuje jednu izložbu koja treba da proslavi novu američku umetnost. SAD danas, kako se zove ova izložba koja se otvara 4. oktobra, predstaviće trideset mladih savremenih umetnika koji stvaraju u Americi. Izložba se usredsređuje na američku poziciju u svetu umetnosti, i sadržaće slike, fotografije i skulpture. Među umetnicima koji će dati radove su Keli Volker (Kelley Walker), Rodni Mekmilian (Rodney McMillian), Inka Esenhaj (Inka Essenhigh) i Rajan Mekginis (Ryan McGinness). Neki od njihovih radova već su privukli pažnju zbog političkih poruka, kakavo je delo Razjedinjene države Džuli de Balinkur (Jules de Balincourt), koje predstavlja remapirnu SAD.

Predsednik Kraljevske akademije ser Nikolas Grimšou (Nicholas Grimshaw) je tim povodom rekao: ’Ovo je zaista provokativan i uzbudljiv stroj imena velike umetnosti sutrašnjice’. A sekretar izložbe Norman Rozental (Norman Rosenthal) je dodao: ’Mnogi od ovih predivnih komada su malo poznati ili su jedva viđeni u Velikoj Britaniji ili Evropi. Oni predstavlaju novu vitalnost umetnosti u Sjedinjenim državama i demonstriraju različite političke i estetičke sadržaje od najvećeg interesovanja koji reprezentuju mnoge vitalne aspekte današnjeg života i kulture.’

Ova saradnja dolazi skoro deset godina posle njihove kontroverne izložbe Senzacija koja je pomogla budućim karijerama Trejsi Emin (Tracy Emin, čiji je rad Moj krevet koji se sastoji od zamrljanih čaršava Sači kupio za 150.000 funti a samo za šest godina on je procenjen na 1 milion; ove godine ona predstavlja britansku umetnost na Venecijanskom bijenalu), i Demijana Hirsta (Damien Hirst, Sačije je počeo da sakuplja njegove radove pre bilo koga, praktično kupujući sva umetnikova dela; 2003. Sači je bivšim vlasnicima prodao ova dela zbog nesporazuma oko načina njihovog predstavljanja). Izložba Senzacija, održana 1997, prikazala je rad Markusa Harveja (Marcus Harvey) na kome je kontrovarzni portret Mura, ubice Majre Hindlej, slikan dečjim otiscima ruku. Među njima su bili i Hirstova Ukiseljena ovca i Eminina kreaciju šatora nazvana Svako sa kim sam spavala od 1963 do 1995, koja je uništena u jednom požaru.

Sezacija, koja je takođe prikazana u Njujorku i Berlinu, pomogla je da se podstakne interes za pokret ’Mlada britanska umetnost’, od kojih su mnogi izgradili uspešne i unosne karijere u savremenoj umetnosti.

Čarls Sači je enigmatični ljubitelj umetnosti i kolekcionar koji je propatio zbog gubitka nekih dela iz njegove zbirke koji se dogodio u požaru u njegovom depou. Zarađeni novac, kao ambiciozni virtuoz advertaizing biznisa, Sači je ulagao u umetnost i to onu savremenu, a kasnije pretežno mladih umetnika.

Na Čarlsu Sačiju nema muva, poput onih sa mesa koje predstavlja sigurnu hranu sa promotivnog plakata za koji je kao mladi pisac smislio reklamni slogan. Ova Sačijeva grafička deskripcija funkcije kućne muve može izazvati onaj neprijatan detalj koji odbija ljude, ali prenosi poruku. Kao što je učinila i njegova druga kampanja za Edukativni zdravstveni savet osmišljen da promoviše upotrebu kontraceptivnih sredstava. Ona je komponovana od slike trudnog muškarca i pitanja ’Da li biste bili pažljiviji ako biste vi ostati u drugom stanju?’ što je ideja jednog njegovog saradnika, ali Sačijeva drskost je bila u tome da prizoru doda zeleno svetlo. Sačiju nikada nije nedostajala mašta još od vremena kada su on i njegov mlađi brat Moris (Maurice) – sada torijevski plemić – 1970. godine u Londonu osnovali advertajzing agenciju.

Priča, verovatno ukrašena, je da je Čarls upošljavao desetine stranaca sa ulice da glume izvršne advertajzing saradnike sa zadatkom da uveravaju potencijalne klijente kako su ušli u strašno zauzet biro. To je upalilo, i Sačijevi su bili na svom putu.

Čarls Sači je rođen u Iraku 1943. godine. Četiri godine kasnije, on i Moris su došli u Britaniju pošto su njihovi imućni roditelji, Jevreji, pobegli pred progonstvom. Čarlsovo formalno obrazovanje završeno je sa sedamnaest godina kada je samostalno započeo posao konsaltinga, a nekoliko godina kasnije pozvao je Morisa da mu se pridruži i iskoristi analitičku veštinu mlađeg Sačija stečenu u Londonskoj Ekonomskoj školi.

Poster iz 1978. godine sa sloganom ’Rad nije raditi’, učinio je da su Sači&Sači postali porodično ime. Oni iz reda od 100 ’nezaposlenih’, sugerisali su na tom plakatu da bi bila glupost ponovo izabrati laburističku vladu Džejmsa Kalagana (James Callaghan) – bio je zapravo komponovan od fotografija nešto manje od dvadeset mladih konzervativaca, koje su prenametljivo postavljene jedna spram druge. Ovaj rad je odigrao značajnu ulogu u dovođenju Margaret Tačer (Margaret Thatcher) u Downing Street (adresa britanskog premijera).

Do 1986. braća su napravila najveću agenciju na svetu. Ali ubrzo je balon pukao. Čarls i Moris su izbačeni iz upravnog borda u vidu dvoseda, te su osnovali rivalsku agenciju M&C Saatchi, odvodeći mnoge svoje klijente sa sobom.

Do tada je Čarls Sači već postao veliki kolekcionar moderne umetnosti. On i njegova prva žena Doris, američka spisateljica, postavili su impresivan šou u Galeriji Sači u St John’s Wood u severnom Londonu. Ali nakon njihovog razvoda 1990. Čarls se usredsredio na novi talas britanske umetnosti – uz pomoć njegove druge mlade Kej Hertenstein (Kay Hartenstein). Sači je bio taj koji je kreditirao buduće mlade zvezde poput Demijana Hirsta – njegova prva akvizicija bila je staklena kutija nakrcana dekomponovanom glavom krave – ili Trejsi Emin, čiji ga je famozni krevet koštao 150.000 funti.

Notorno neuhvatljiv, Čarls Sači je retko davao intervue i pribegavao je zabavama igrajući se skrivalica sa prijateljima. ’Samnom nema ništa komplikovanog’, govorio je. Godine 2003. na jednom od retkih pojavljivanja na televiziji, u BBC-evoj emisiji ’Obala zamišljene umetnosti’ on se vidi kako kači dela moderne umetnosti u svom domu – ali ni tada nije dao intervju. Danas razvedena od Sačija, Kej Hertenstejn ga je okarakterisala kao ’čoveka sudara – automobila, odeće, umetnika’. Ovo zapažanje bilo je za neke prikriveno upozorenje njegovog partnerki, televizijskom bosu Nigeli Leuson (Nigella Lawson), koja mu je te godine postala treća žena.

Dok ga je Demijan Hist zvao shopaholic (zavisnik od kupovine), Sači je sebe opisivao kao ’halapljivka za potpuno novo’. Njegovi filantropski gestovi poput blagajnika u umetničkim školama ili donatora Umetničkog saveta u Engleskoj, kako je oficijemno predstavljen na lep način, nisu sprečavali umetnika Pitera Blejka (Peter Blake) da istakne da ne može da se zaboravi da je on diler koliko i kolekcionar. ’On je postao maligno uticajan’, rekao je Blejk, ’uzdižući neke umetnike dok je druge ostavljao kao žrtve’.

Tokom 2002. godine svet umetnosti u Velikoj Britaniji bio je potresen zbog ličnog rivalizma između Sačija i kustosa Tejt moderne, Sir Nikolas Serota (Nicholas Serot). Sačijeva odluka da otvori sopstvenu galeriju ublizini Doma okruga, bila je doživljena kao blagi nagoveštaj da bi se jednom moglo dogoditi da Tejt moderna dobije većinu njegove ogromne kolekcije. Ali jedan od britanskih najupečatljivijih radova u njegovoj kolekciji u tom trenutku, Sam – hit umetnika Marka Kuina (Marc Quinn) načinjen od njegove sopstvene zamrznute krvi – bio je uništen pre nego što je donet u Galeriju. Friz u kome je privremeno bio pohranjen u Sačijevom londoskom domu, priča se, isključili su građevinari.

Godine 1997. Sačijeva kolekcija pod imenom, Senzacija, privukao je 300.000 posetilaca u Kraljevsku akademiju. To je bio jedan od razloga što je 2002. on napao listu kandidata za Tarnerovu nagradu nazvavši je ’pseudo-kontroverznim prežvakavanjem gluposti’.

Nova galerija Sači bila je otvorena aprila 2003 kada je 1000 gostiju to veče gledalo ’goli hepening’ koji je izvelo 200 nagih ljudi u koreografiji umetnika Spensera Tjunika (Spencer Tunick). Ali je Sači ostao dosledan svom usamljeničkom imidžu – nije se pojavio na otvaranju sopstvene galerije.

Nešto ranije te godine, Sači je prodao 12 komada Demijana Hista umetnikovoj galeriji Bela kocka, što se dogodilo nakon što je učinjeno par opaski na način kako je umetnikov rad bio prikazan u Galeriji. Njihovi odnosi su se pokvarili i zato što je Hirst opisao svog patrona kao ’detinjastog’ biznismena koji ’jedino prepoznaje umetnost svojim novčanikom’. Ali, obadvojica su načinila značajne profite iz dila koji su imali. Tvrdi se da Hirstova raspadnuta kravlja glava sada vredi više od 1.400.000 funti. A koštalo je svega nekoliko stotina da bi se napravila.

Danas se nezaustavljvo nastavlja Sačijev uspešni pohod kroz umetnost. Naime, on je nedavno kupio celokupnu izložbu studentskih radova.

Većina savremenih umetnika sanja da načine dela koja će kupiti Čarls Sači. Džejms Hovard (James Howard), student Kraljevske akademije, bio je šokiran kada je nedavno otkrio da najuticajniji britanski kolekcionar savremene umetnosti želi da kupi 46 njegovih radova – kao i celokupnu diplomsku izložbu. Hovard, koji ima 26 godina, jedan je od 19 studenata koji su upravo završili postdiplomski kurs na Rojal akademiji čvrsto je spavao kada je Sači jednog dana banuo na Akademiju.

Mladi umetnik je kasnije otkrio da su njegovi digitalni printovi – svaki od njih je kolaž fotografskih slika načinjenih da liče na tipične oglase sa interneta – zapali za oko ovom kolekcionaru. Upravo Sačiju, koji je stvorio svoje multumilionsko bogatsvo upravo u poslu sa reklamama, posebno birajući slike za logo Vise i drugih brendova, nije mogao da promakne taj ugao produkcije vizuelne umetnosti. A kada je zatražio od svog stafa broj umetnikovog telefona, tada je nastupila poplava uzbuđenja. ’Poslednja stvar koju sam očekivao bila je da dobijem takav poziv’, kasnije je umetnik rekao Tajmsu. ’Bio sam potpuno šokiran. To je ogromno ohrabrenje za start mladog umetnika.’ Sači je i ovog puta započeo sa kolekcioniranjem radova samih početnika – umetičkih beba.

Kakva je Sačijeva pozicija kao kolekcionara govori to da on može da napravi (ili slomi) nekog umetnika, uzdižići njegovu ličnost i cene. Praveći imena Demijana Hirsta, Trejsi Emin i drugih mladih britanskim umetnika, poput Dženi Sevil (Jenny Saville, jedne od sačijevih ranih protežea kojoj je 1992. kupio celu diplomsku izlozbu; njen rad je kasnije prodat za više od 2 miliona funti), ili Nataše Kisel (Natasha Kissell, kojoj je Sači odkupio dva velika pejsaža sa njene diplomske izložbe 2003; kasniji interes za nju, odn. njene cene, znatno su nadmašili iznos koji je Sači platio u njenom studentskom periodu), te još šest ili sedam autora. Njegova se aktivnost doživljava kao barometar umetničkog tržišta.

On je platio 4.500 funti za 46 Hovardovih radova, ali njihova vrednost odmah će skočiti. On voli da kupuje kolekcije po cenama koje su relativno beznačajne za njega, omogućavajući mu tako da kontroliše umetničko tržište – i da cene gura preko mogućnosti većine javnih institucija. A ako je taj produkt neuspešan, njegov gubitak je zanemarljiv. Sači je istovremeno i univerzalizao tržište umetničkih dela prodajući radove na đuture.

Stoga ga rigidni kritičari opisuju kao dilera koga, pored svega, ipak ne treba glorifikovati. A da li je Čarslu Sačiju do toga uopšte i stalo?

 

J.D.

Madl’Art, br.10, Evropa, Beograd, 2. 8. 2007