Christie’s juri Zlatnu galeriju

Više od jedne decenje, njujorski Sotheby’s načinio je jedan agresivni potez ka ’primarnom tržištu’ kupujući galeriju pionira slikarstva ’bojenog polja’ Andre Emeriha, a sa udruživanjem se sa SoHo dilerom Džefri Dejčom, organizovao je izložbe u cenjenom Emerihovom prostoru u Fuler zdanju u 57. ulici. Logika se činila nepogrešivom u to vreme. Kako je Dejč objasnio, za svakog pobedničkog licitanta za najvišu cenu za neki lot na aukciji, postojao je jedan podlicitant voljan da plati gotovo isto toliko. Sve što je nekoj aukcijskoj kući trebalo bio je diler sa oštrim okom koji bi uspevao da nešto učini sa tim frustriranim kupcima, time udvostručavajući prodajni skor, ili skoro toliko. 

Za vreme poslednjeg umetničkog buma, artdiler Kasandras prorekao da će aukcijske kuće uskoro prodavati radove direktno iz ateljea umetnika, kradući time savremeno tržište od galerija koje su dominirale toliko dugo. Zapravo, već tada, u Sotheby’s-u se govorkalo da planira da nabavlja radove za aukcije direktno sa ’vrućeg tržišta’ – od vlasnika-umetnika poput Džefa Kunsa ili Erika Fišla. Ta ideja nije bila toliko udaljena varka, s obzirom na već uspostavljeno nadmetanje među kolekcionarima za njihova dela. Ali koliko god se umetničkog tržište činilo jakim sredinom devedesetih, Setheby’s je rizično u galeriskom biznisu podržao tada mali plod; kuća je skrenula svoju pažnju na prodaju umetnost preko interneta sa skandalozno niskim, fiksnim cenama. 

Danas, štaviše, tržište savremene umetnosti je usred enormne ekspanzije. Aukcioneri su više nego voljni da steknu svojinu direktno iz ateljea umetnika, primerice od kineskih umetnika koji su tradicionalno bili neskloni da uspostave ekskluzivne kontakte sa artdilerima. ’Zašto ne bi neka aukcijska kuća išla pravo kod umetnika za materijal?’ kaže jedan diler iz Čelzija. ’To ima savršen smisao. U sokolartsvu to se zove ’zgotoviti’ – što zapravo znači sve veće približavanje žrtvi’. 

Od prilike u isto vreme, aukcionar koji se polako peo u ovom lovu bio je Christie’s, verovatno i zbog toga što je delimično bio u vlasništvu kolekcionara Fransoa Pinola, koji je već bio zahvaćen malarijom savremene umetnosti. Pre nedelju dana, as-reporter umetničkog tržišta Džud Tjuli otkrila je da je Christie’s kupila londosko-cirišku galeriji Haunch of Venison (Bedro divljači), koju su osnovali dileri Heri Blejn i Graham Sudern 2002. godine a koja je predstavljala ’vruće’ savremene umetnike, uključujući Kejt Tison, Jorga Pardoa i Bila Violu. 

’Bedro divljači’ je mislila da je povezana sa inventarom penzionisanog superdilera Entonija d’Ofeja, iako je bilo javljeno da je najbolji deo njegove kolekcije već bio ’pokriven’ Muzejem Škocke. Uslovi dogovora Christie’s-a i ’Bedra divljači’ nisu bili obelodanjeni, ali se u Londonu ubrzo prepričavalo kako je Pinol platio 100.000.000 funti za galeriju – ili ništa, u zavinosti od izvora. 

Pošto je Chritie’s-ov portparol zvanično odbio da komentariše ovu priču, sledeći detalji su se brzo pojavili, već dva dana kasnije u kolumni Kerol Vogel u Njujork tajmsu. ’Bedro divljači bila je vođena od potpunog vlasnika podčinjenog Christies-u, prema Edvardu Dolmanu, i bila je otvorena kao njujoška grana na 20. spratu Rokfelerovog centra, u prostoru koji je Christie’s već ranije koristio za izlaganje dela iz Džad fondacije. Beret Vajt, sedmogodišnji veteran te aukcijske kuće postao je glavni u njujorskoj galeriji. 

U međuvremenu, prostor – lociran u Sajmon&Šuster zdanju na Aveniji Amerika, iza ugla na kome se nalazi centrala Christie’s-a – ispunjen je izborom iz kolekcije švajcarskog megadilera Pera Hubera, lansirana kao hit večeri u ponedelja, 26. februara o.g. Broj prodatih lotova bio je 78, a predprodajna težina bila je približno 11 do 15 miliona dolara. Jasno, Christie’s ne mora da kupi umetničku galeriju da bi imao pristup njenom inventaru – ostalo je da se vidi da li će kolekcionaru ostati išta novca kako bi odgovorio na Huberovu ponudu, posle zatvaranja osam umetničkih događaja koji se trenutno mogu videti u Njujorku. 

Bilo kako, Huberova kolekcija je otvorena za publiku ovog vikenda, i to je vredno pažnje. Nezadrživi diler, koji je osnovao Art + Public u Ženevi 1984. i koji kaže da njegova lična kolekcija sadržo nekoliko hiljada dela, napomenuo je da je odabirao lotove sa prodaja kao kustos koji namerava da priredi neku izložbu. U rasponu od portreta žene Fransisa Pikabije iz 1938. godine (kupljene 2003. u Galeriji Džek Šejman) do ogromane instalacije Kader Atije iz 2005. koja se sastoji od 150 golubova u kavezu sa patuljastom decom načenjenom od ptičijeg semena. Ovaj izbor je strogo umetnički da se može nazvati ’avangardnim gestom’ – poput duhovitih antislika Kris Vula i Rudlfa Stingela, na primer, ili umirućeg buketa od 100 ruža Frančeska Vezolija. Takođe je uvršćena u prodaju i ’Merda d’artista’ (1961) Piera Manconija, koji je dobio predprodajnu procenu od 50.000 do 70.000 dolara. 

Ponuda sadrži i instalaciju ’belog slona’ nekolicine kalifornijskih umetnika – ’zlih dečaka’, radova koje su zastupali evropski muzeji a koje je potom od umetnika kupio Huber. Među takvima je ’Doner Party’ (2003) Džima Šoa, niz od 12 na četvrt pokrivenih vagona postavljenih u krug čiji krovovi nalik stolovima drže 29 malih pop-asamblaža, sve to postavljeno pred teatralnim slikama-portretima 50 američkih pionira u preirjskom sutonu (procenjeno na 400.000 do 600.000 dolara), i radom Majka Kelija ’Test soba koja sadrži multipl stimulator za podsticanje radoznalosti i manipulatorske odgovore’ (1999), kavez veličine sobe koji sadrži asortiman predmeta, od kojih su mnogi derivati laboratorisjkih eksperimenata sa majmunima tokom pedesetih, kao i set za plesni performans Marte Graham (sa procenom 800.000 do 1.200.000 dolara).

J.D.

Madl’Art, br.7, Evropa, Beograd 15. 3. 2007