Kolekcioniranje – kratka storija o dugoj tradiciji

Na umetničko tržište se kod nas još uvek gleda na podozriv način jer, praktično, ne postoje ustaljeni merni instrumenti koji određuju njegove bitne vrednosne parametre – estetičke i novčane. Ključni posao koji je neophodno obaviti je – uređivanje, kojim bi se, makar ovi nužni kriterijumi uveli, mada je poznato da je upravo art-market najdelikatniji, najosetljiviji i najneodređeniji za utvrđivanje osnovnog tržišnog merila – cene umetničkog dela. Utešno je, istina, da to nije slučaj samo kod nas. Praktično se i u razvijenijim tržištima ove vrste, onima na kojima deluju Christy’s, i Soteby’s, do cene umetničkog dela dolazi isključivo na osnovu potražnje kupaca/kolekcionara. Tržište umetničkih dela je jedino tržište na kome se vrednosti (one izražene novčanim iznosima) postižu indirektnom pogodbom prodavca i kupca (najčešće posredovanjem aukcijskih kuća), ili kustosa koji upotpunjavaju muzejske funduse čime uvećavaju nacionalnu kulturnu baštinu.

Profesionalna znatiželja, ne isključivo kupaca, dilera ili galerista, već najaktivnijih i najbrojnijih aktera u umetničkom sistemu – kolekcionara, u kome osim umetnika i kritičara, galerista i muzealaca, takođe važno mesto imaju i najobičniji ljubitelji umetnosti, pasionirani znalci, bez obzira da li u nekom umetničkom delu vide njegovu umetničku ili samo materijalnu vrednost. Oni zapravo daju pogonsku snagu opstanku i aktivnosti celokupnom sistemu. I ako su na kraju ovog niza, ti mali vlasnici, njihovo prisustvo i živo učestvovanje bezmalo je odlučujuće za održavanje ovog osetljivog organizma opterećenog, posebno u izolovanim sredinama poput naše, brojnim poteškoćama, od kojih je najveća mala mogućnost da se dođe u većem broju upravo do tih mnogobrojnih pravih ljubitelja umetnosti.

U poslednje vreme je, s početnim tranzicionim promenama, i kod nas postepeno počeo da raste interes za najrazličitije vrste kolekcija – od umetničkih i primenjenih dela, do antikviteta. Ukratko ćemo ukazati na širi istorijskih i društveni kontekst pojave, razvoja i raznovrsnosti ovog fenomena kod Srba. Čin kolekcioniranja u našem kulturnom prostoru ima dugu i bogatu tradiciju. Praktično, od nastanka srpske države krajem 12. veka postojala je veoma razvijena potreba  materijalnih i kulturnih oblika kolekcioniranja. Praćenjem njihovog razvoja shvatamo da su to – u isto vreme – i svedočanstva o društvenom i političkom prisustvu prikupljanja i čuvanja umetnina, i očigledan pokazatelj ličnog afiniteta i estetičkog ukusa vlasnika.

Zabeleženi su podaci da su ktitori koji su izgradili najpoznatije manastire srednjovekovne Srbije, oformili i brojne riznice bogate raznim umetničkim predmetima koje nisu ostale sačuvane, ali su pojedini artefakti, poput, iluminiranog manuskripta Miroslavljevo jevanđelje čiju je izradu naručio brat Stefana Nemanje, i danas predmeti od velikog umetničkog, naučnog i opšteg kulturno-istorijskog interesovanja. U Dubrovačkom arhivu čuva se dokument iz 13. veka o depozitu župana Dese i njegove majke, kraljice Belosave, u kome se pominje njihova porodična zbirka koja je sadržala 21 ikonu, 17 zlatnih i srebrnih premeta različite namene, 4 srebrom okovana jevanđelja, 30 manuskripata… Srpski srednjovekovni pisac i hroničar, arhiepiskop Danilo spominje da je na dvoru Stefana Dečanskog bilo mnoštvo ikona. Porodice Vuka i Đurđa Brankovića u Dubrovnik deponuju kolekciju predmeta od plemenitog metala ukrašenih dragim kamenjem i biserima, a navodi se i njihova zbirka od 70 srebrnih čaša.

U novoj Srbiji 18. i 19. veka, najpre u oblastima u kojima žive izbeglice – prečani, nastaje novi polet društvenog i kulturnog razvoja te začetak građanskog društva. To je zapravo i bio neophodan uslov da bi se interes za kolekcioniranje umetničkih dela i starina ponovo pojavio. Jedan od najvećih kolekcionara u tom, novoformiranom građanskom sloju, bio je i Jovan Vujić koji je pored velike zbirke slika srpskih umetnika od 18. do 20. veka prikupio i 20.000 knjiga te preko 3.000 povelja, dokumenata i pisama istaknutih ličnosti, kao i zbirke starog novca, oružja i dr. Sve ove zbirke čuvaju se u kulturnim institucijama: Biblioteci i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, Narodnom muzeju i Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu.

Primer i podstrek kolekcioniranju rariteta u tek oslobođenoj Srbiji dao je i sam Miloš Obrenović. Tako se pominju njegove zbirke ikona, figura i bakroreza, te starog novca i minerala. Kralj Milan Obrenović je bio poznat, i to ne samo u Srbiji, kao sakupljač savremenih francuskih slikara; zna se da je tokom borava u Parizu posećivao izložbe impresionista i da je kupovao njihove slike. Knez Pavle Karađorđević spada u red najobrazovanijih i najsistematičnijih kolekcionara umetničkih dela, te je sa njegovim imenom i zbirkom, pred početak Drugog svetskog rata, u Beogradu osnovan jedan novi muzej kome je bio cilj da bude naš prvi muzej moderne umetnosti. Narodni muzej u Beogradu čuva i famoznu kolekciju Eriha Šlomovića za koju su zainteresovani najveći muzeji moderne umetnosti u svetu.

I na kraju, u ovom kratkom nabrajanju samo izuzetnih i najvećih kolekcija umetničkih dela kroz srpsku istoriju, da spomenemo još i znamenite javne zbirke: ikona porodice Sekulić, modernog hrvatskog slikarstva porodice Flegel, afričke umetnosti Zagorke i Zdravka Pečara, srpskog modernog i savremenog slikarstva Pavla Beljanskog i Rajka Mamuzića koje rade kao samostalne institucije.

Nakon pauze nastale posle Drugog svetskog rata, od osamdesetih godina otvaraju se i kod nas u većem broju privatne galerije, antikvarnice pa i aukcijske kuće. Većina njih je kratko postojala zbog brojnih razloga. Jedan je svakako bio i taj da se posao na art-marketu smatrao visoko profitabilnim, tj, da su vlasnici podlegli sindromu brze zarade. Za obeshrabrivanje tih namera pobrinula se država vođenjem takve poreske politike koja nije pravila razliku između prodaje slika i cipela. (Objašnjenje ovakvog ’slepila’ bilo je cinično – umetničko tržište je najpogodnije za ’pranje para’, što se u nekim slučajevima pokazalo tačnim, ili to svakako nije smeo biti argument za vođenje državne kulturne politike.) Posledica je bila da su se veliki kolekcionari i dileri odmah povukli sa tržišta zatvarajući se u interesne grupe koje diktiraju cene, a da se tu zapravo i ne radi o pravoj trgovini već o prostoj razmeni umetničkih dela. Dakle, pošto nema plaćanja, nema ni poreza, pa je to postala delanost u sivoj, čak i u crnoj zoni gledano državnim fiskalnim interesima.

A često se dešava da se najznačajnija dela naših vrhunskih umetnika nalaze baš u privatnom posedu, tako da je praktično nemoguće načiniti potpunu retrospektivnu ili tematsku izložbu bez pozajmljivanja radova iz kolekcionarskih zbirki. Na nedavno održanoj aukciji Madl’Art-a ponuđena su, među drugima, i nekoliko remekdela Miodraga B. Protića, Svetozara Samurovića, Vere Božičković Popović, Stojana Ćelića kojima je nesumnjivo mesto u našim najvećim umetničkim muzejima. Otuda je pitanje stabilizovanja, regulacije i ohrabrivanja uspostavljanja pravog umetničkog tržišta od strane države, ali i od profesionalnih institucija i pojedinaca koji čine ovaj sistem, od izuzetne važnosti. Vidan doprinos tom cilju zasad jedino daje Aukcijska kuća Madl’Art.

Jovan Despotović

Madl’Art, br.2, Evropa, 14. 9. 2006