‘Ja hoću da sam slikar’

Lidija Merenik: Nadežda Petrović

U edici ‘Žene u srpskoj umetnosti’, posle monografija o Mileni Pavlović Barili, Ljubici-Cuci Sokić, Katarini Ivanović, Beti Vukanović, Nataliji Cvetković i Olgi Jevrić, nedavno je objavljena i knjiga posvećena delu prve slikarke srpske Moderne – Nadežde Petrović koju je napisala dr Lidija Merenik.

Iako je bibliografija osvrta, prikaza, kritika, studija, predgovora kataloga, te posebnih monografskih idanja o slikarstvu Nadežde Petrović, jedna od najvećih u istoriografiji srpske umetnosti 20. veka, ova najnovija studija na nešto manje od 200 strana koju su zajednički objavili ‘Topi’ i ‘Vojnoizdavački zavod’ iz Beograda, pokazuje kako je njeno delo i nadalje inspirativno za istraživače, posebno one autore koji dolaze iz akademskih krugova.

Pri tome, naročit značaj leži u činjenici da je svako novo izdanje osvetlilo slikarstvo Nadežde Petrović iz nekog posebnog ugla, s obzirom da su se njen život i umetnost kretali u mnogim paralelnim i divergentnim pravcima – samom slikarstvu, angažovanju na afirmaciji jugoslovenske ideje na početku prošlog veka, organizovanju umetničkih kolonija i umetničkih udruženja, društvenom i političkom aktivizmu, zalaganju za prava žena, pa sve do direktnog učestvovanja u oružanim pobunama poput komitskih u Južnoj Srbiji i Aneksionoj krizi u Bosni, najzad, i kao dobrovoljna vojna bolničarka na frontovima u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu kada, 1915. godine, umire u 42. godini zaražena tifusom.

Iz tog mora informacija i dosadašnjih tumačenja života i dela Nadežde Petrović, Lidija Merenik je napravila neophodan kreativan napor da iz takve obimne ‘baze podataka’ načini jednu posve novu interpretativnu studiju koja će krenuti novim putem ka razumevanju Nadeždinog, očigledno, još uvek nedovoljno objašnjenog dela.

Na početku da pomenemo neka od najboljih i najpotpunijih monografskih izdanja posvećenih Nadeždi Petrović. No, prvo Nadeždino pominjanje, vredno je istači, povodom njene prve samostalne izložbe održane u Beogradu 1900. godine izašlo je u ‘Večernjim novostima’ pod dalekosežnim naslovom – ‘Lepa pojava’. A među prvima u ovom dugom nizu svakako da stoje kritički osvrti na njen rad koji je napisao Moše Pijade iz 1912. godine objavljen u ‘Malom žurnalu’ i studiju Branka Popovića iz 1938. publikovan u ‘Umetničkom pregledu’. Obimnije tekstove napisali su Lazar Trifunović 1973. u knjizi ‘Srpsko slikarstvo 1900-1950′ i Miodrag B. Protić u dvotomnom pregledu ‘Srpsko slikarstvo 20. veka’. Ali prvo, samostalno monografsko izdanje posvećeno njenom slikarstvu objavio je tek 1959. godine Momčilo Stevanović u znamenitoj ediciji ‘Slikari i vajari’, a prvu veću monografsku studiju o slikarstvu Nadežde Petrović napisala je Katarina Ambrozić za katalog njene retrospektivne izložbe održane u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 1973. Ista autorka je objavila 1978. i, dosad, najreprezentativniju monografiju o ovoj slikarki u izdanju Srpske književne zadruge. Povodom 125-to godišnjice njenog rođenja Narodni muzej u Beogradu je 1979. priredio još jednu retrospektivu – ‘Nadežda Petrović 1873-1915. Put časti i slave’ za koju je kataloški tekst napisala Ljubica-Buba Miljković. Najzad, 2003. godine pojavila se i monografija Olivere Janković sa naslovom ‘Nadežda Petrović. Između umetnosti i politike’.

O umetnosti je između 1904. i 1912. godine i sama Nadežda Petrović pisala. Tako je prikazala izložbe Marka Murata, Paška Vučetića, Ivana Meštrovića i grupe ‘Lada’, kao i kritike na Prvu jugoslovensku umetničku izložbu, Hrvatsku jubilarnu slikarsku umetničku izložbu, jednu umetničku izložbu u Splitu, izložbu naših slikara na Salonu u Parizu, i Četvrtu jugoslovensku izložbu, kao i programski tekst ‘Za našu umetničku reprezentaciju’.

Nadežda je za života održala samo dve samostalne izložbe, u Beogradu 1900. i Ljubljani 1910, a zatim je od 1938. do 1998. usledilo još dvanaest samostalnih i retrospektivnih izložbi u Beogradu, Čačku, Leskovcu, Lazarevcu, Zemunu, Minhenu i Valjevu. Od 1900. učestvovala je na brojnim grupnim izložbama u Minhenu, Beogradu, Parizu, Zagrebu i Rimu, a od 1917. njene su slike prikazivane na kolektivnim izložbama od Liona, Pariza, Sofije i Hanovera do Beograda, Ljubljane, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zrenjanina…

Šta je to što izdvaja publikaciju Lidije Merenik od dosad objavljenih’? Ili, u čemu je njen doprinos u novom čitanju slikarstva Nadežde Petrović? Već sam pregled sadržaja daje nam osnovnu natuknicu na ova pitanja, koliko i njen naslov: ‘Nadežda Petrović – projekat i sudbina’ preuzet iz čuvene studije Đulija Karla Argana, ali koji bi se mogao, upravo zbog njenog životnog i umetničkog puta mogao preokrenuti u tezu o sudbini i projektu.

Knjiga započinje pitanjem: ‘Ko je Nadežda Petrović? Šta je ona?’. Budući potpuno svesna da je ovakvo pitanje bilo svrsishodno kada ga je Gizela Polok postavila proučavajući delo malo poznate slikarke Meri Kasat, impresionističke saputnice Monea, Degaa, Renoara i dr., a naprotiv, potpuno deplasirano kada je u pitanju upravo Nadežda Petrović, jedna od neosporno, kako smo već videli, najproučavanijih i najpoznatijih slikara s početka prošlog veka u srpskoj umetnosti, ostalo joj je da u tekstu učini upravo ovakav, provokativan naslov, održivim.

‘U biografiji Nadežde Petrović’, piše Merenikova postavljajući temelj svojoj tezi, ‘umetničko i političko delo toliko su izazovno srasli jedno s drugim, da su, budući dinamični, brzi, kontroverzni, puni aktivizma, strasti i stradanja i danas neodoljivo otvoren sistem za dalje analize.’ Zbog toga, nastavlja autorka, ne samo da je moguće otvoriti ova pitanja i u slučaju Nadežde Petrović već postaviti i druga, pored svega onoga što je o njoj već napisano. Trag koji vodi ka odgovorima, vidi ga Merenikova, ide prema novom razmatranju slikarkinog ‘umetničkog i političkog aktivizma koji je čini modernom, samostalnom ženom u patrijarhalnoj srpskoj sredini na prelomu vekova…’, a nešto dalje ističe i kako ‘njena umetnička dostignuća nisu bila ni jedini, ni isključivi konstituenti njene veličine i posthumne slave’.

Nadežda nije samo jedna u nizu slikara svog vremena već žestoki borac za nove umetničke i političke ideje koje će preobraziti našu umetnost uvodeći je u Evropu i koje će stvoriti jednu novu evropsku državu 1918. godine. Ta njena ‘borbena umetničko-politička vizija udućnosti’, kako je Merenikova istakla, vodila je Nadeždu kroz minhenski, srbijanski, pariski i ratnički period (prema periodizaciji koju je utvrdio Stevanović), ali i kroz simbolizam, impresionizam, fovizam i ekspresionizam gledano stilskim karakteristikama (prema Protićevoj analizi). No, apsolutnu prednost u razmatranju tih formalno-plastičkih elemenata u njenom slikarstvu Trifunović je dao svetlosti (kao jednom od osnovnih činilaca slike) u kojem je okviru ona zapravo razvijala svoju umetničku poetiku.

A što se tiče njene političke vizije, Nadežda je ne samo među slikarkama već i među srpskim slikarima za kratko vreme prošla ogroman put od začetka objedinjujuće ideje južnoslovenskog umetničkog i državnog prostora do pravih ustaničkih i ratničkih poduhvata. Ne možemo, povodom ovoga, da ne istaknemo i Trifunovićevo zapažanje o slikarstvu Nadežde Petrović kada je jednom prilikom zapisao: ‘Srbija nije imala slikara koji je sa više poleta, oduševljenja i strasti lutao njenim predelima i slikao njen lik, a da je istovremeno bio prosvetitelj, vidar nacionalnih rana i vojnik’.

A na moguće čitaočevo pitanje, ‘Kako je zapravo Nadežda postala Nadežda, odnosno Nada jugoslovenstva?’ Merenikova odgovara, pored vanrednog talenta koji je posedolava i slikarskih školi koje je pohađala, takođe i radoznalosti koja je terala da posećuje venecijanska Bijenala, izložbe minhenske, berlinske i bečke Secesije, da gleda impresioniste i postimpresioniste u Beču, Matisa u Berlinu… A središnje pitanje na koje ova studija treba da odgovori prema inteciji njene autorke je ‘koja je to drugačija uloga žene izvan opisa ženskih zaduženja, koja je nova ideološka supstancija slika i koja je formalna konstrukcija nastala u Nadeždinom delu i u umetnosti Srba početkom 20. veka i kako je do toga došlo?’.

Početak srpskog modernizma proticao je u burnim raspravama – od apsolutnog oduševljenja do totalnog negiranja. Tako je postao antologijski tekst povodom prve samostalne izložbe Nadežde Petrović 1900. godine u Velikoj školi koji je u ‘Novoj Iskri’ objavio Pera Odavić. Između ostalog, on piše i sledeće: ‘Zar… Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti, no, ‘impresionističke radove’, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova.’ Merenikova ne propušta ovu priliku da u ovim, mnogo puta isticanim i komentarisanim rečima koje su katkada doživljene i kao ‘dobronamerna’ kritičarska preporuka mladom umetniku, naglasi zapravo otvorenu rodnu netrpeljivost usmerenu dakako ne samo prema jednoj slikarki i njenom borbenom zalaganju za novu umetnost, već i prema pretećoj društvenoj pojavi kada se menja uvreženo shvatanje o tome ‘gde je ženama mesto’.

Nadežda je dakako toga svesna. Iz jednog njenog pisma majci dve godine ranije (kada je raskinula veridbu) vidimo jasnu predstavu o tome šta je ona i čime treba da se bavi. Ona tim povodom piše. ‘O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta’. Lidija Merenik i ovom prilikom ističe Nadeždino ogromno zalaganje za umetnost modernizma, njenu aktivnost u organizovanju protojugoslovenskih umetničkih kolonija, umetničkih izložbi i umetničkih udruženja, kao i podsticanje narodnog patriotizma i nacionalne svesti za vreme Ilindenskog ustanka, Aneksione krize, Balkanskih i Prvog svetskog rata, ali isto tako ističe i ono što dosadašnji komentatori ili nisu, ili su tek uzgred napominjali, a tiče se njene angažovanosti i na ostvarivanju društvenih prava žena.

A ona je svojim primerom to najbolje pokazala, zapravo joj je ceo život protekao u tome, da nikako ne razdvoji svoju umetnost od vlastitog života. Merenikova u tom smislu i piše: ‘Politički angažman i umetnička inovativnost Nadežde Petrović bili su deo iste moderne vizije sveta koji treba menjati…’, tj., da iz životne filozofije crpi snagu za stvaralaštvo koje je težilo i dostizalo nove horizonte. A sama Nadežda je jednom prilikom napomenula kako poistovećuje nacionalnu emancipaciju, što je imperativ vremena i slikarski progres prema modernizmu, sa zahtevom njene umetničke epohe. Iz ti činjenica mogu se izvući dovoljno pouzdane premise da bi se doneo konačni zaključak prema kome se autorka teksta neprekidno kreće.

Do sada su se jasno raspoznavale dve škole u tumačenju slikarstva Nadežde Petrović. Jedna se striktno držala njenih umetničkih ciljeva koji su stremili novoj estetici modernizma s početka 20. veka, a među njima su Popović, Protić, Ambrozićeva, a druga se više zanimala za njen politički aktivizam poput Trifunovića, Miljkovićeva ili Jankovićeva. Naravno da su i jedni i drugi uzimali u obzir i drugu stranu Nadeždine ličnosti, ali su, kod nekih, izostajali detaljniji komentari o tom delu. Merenikova se ovom knjigom upustila u plodnu avanturu paralenog i istovrednog posmatranja životnog i umetničkog dela ove Nade – kako su je zvali njeni slovenački i hrvatski prijatelji, srpske politike i umetnosti što je dovelo do stvaranja potpunije, a time i tačnije slike – o Nadeždi Petrović ali i o njenom vremenu.

Merenikova je ovom knjigom ocrtala još jedan isečak iz života Nadežde Petrović koji upotpunjava naša saznanja, ne samo o umenici već i o vremenu koje je nesumljivo obeležila. Ona Nadeždin rad vidi kao ‘izjednačavanje projekta Moderne sa projektom nacionalnodržavotvornog ostvarenja’ iz čega je zapravo mogla i da se načini najtačnija slika o vremenu čega je autorka teksta očigledno bila svena. Jer, autorka studije ističe i sledeće o zanečenju tog projekta, a to je da je on uspostavljen ‘kao moguća norma, a ne kao slučajno odstupanje’.

Sve u svemu, Lidija Merenik je uspešno, ne isključivo teorijsko-istoričarskom meodologijom već, i u gotovo romansijerskom stilu (koji nije svojstven ovoj profesiji), dakako uz pomoć opusa Nadežde Petrović i nekih njenih ranijih tumača, poput oni koji su o njoj govorili kao o ‘ludoj plavoj četki’, odbranila i dokazala opravdanost onog tvrdo izrečenog imperativa kada sama umetnica kaže: ‘ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta’.

Slikarstvo je za nju bilo mesto susretanja i relizacije životnih i umetničkih ciljeva. A Nadeždina životna sudbina zaista se odigravala poput njenog umetničkog projekta, upravo kao jedinstvena celina koja je definitivno odredila njeno konačno mesto u srpskoj istoriografiji moderne epohe. 

U izdanju Topija i Vojnoizdavačkog zavoda iz Beograda objavljena je monografija o slikarki Nadeždi Petrović koju je napisala Lidija Merenik. Osvrt Jovana Despotovića.

 

U edici ‘Žene u srpskoj umetnosti’, posle monografija o Mileni Pavlović Barili, Ljubici-Cuci Sokić, Katarini Ivanović, Beti Vukanović, Nataliji Cvetković i Olgi Jevrić, nedavno je objavljena i knjiga posvećena delu prve slikarke srpske Moderne – Nadežde Petrović koju je napisala dr Lidija Merenik.

           
Iako je bibliografija osvrta, prikaza, kritika, studija, predgovora kataloga, te posebnih monografskih idanja o slikarstvu Nadežde Petrović, jedna od najvećih u istoriografiji srpske umetnosti 20. veka, ova najnovija studija na nešto manje od 200 strana koju su zajednički objavili ‘Topi’ i ‘Vojnoizdavački zavod’ iz Beograda, pokazuje kako je njeno delo i nadalje inspirativno za istraživače, posebno one autore koji dolaze iz akademskih krugova.


Pri tome, naročit značaj leži u činjenici da je svako novo izdanje osvetlilo slikarstvo Nadežde Petrović iz nekog posebnog ugla, s obzirom da su se njen život i umetnost kretali u mnogim paralelnim i divergentnim pravcima – samom slikarstvu, angažovanju na afirmaciji jugoslovenske ideje na početku prošlog veka, organizovanju umetničkih kolonija i umetničkih udruženja, društvenom i političkom aktivizmu, zalaganju za prava žena, pa sve do direktnog učestvovanja u oružanim pobunama poput komitskih u Južnoj Srbiji i Aneksionoj krizi u Bosni, najzad, i kao dobrovoljna vojna bolničarka na frontovima u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu kada, 1915. godine, umire u 42. godini zaražena tifusom.

           
Iz tog mora informacija i dosadašnjih tumačenja života i dela Nadežde Petrović, Lidija Merenik je napravila neophodan kreativan napor da iz takve obimne ‘baze podataka’ načini jednu posve novu interpretativnu studiju koja će krenuti novim putem ka razumevanju Nadeždinog, očigledno, još uvek nedovoljno objašnjenog dela.


Na početku da pomenemo neka od najboljih i najpotpunijih monografskih izdanja posvećenih Nadeždi Petrović. No, prvo Nadeždino pominjanje, vredno je istači, povodom njene prve samostalne izložbe održane u Beogradu 1900. godine izašlo je u ‘Večernjim novostima’ pod dalekosežnim naslovom – ‘Lepa pojava’. A među prvima u ovom dugom nizu svakako da stoje kritički osvrti na njen rad koji je napisao Moše Pijade iz 1912. godine objavljen u ‘Malom žurnalu’ i studiju Branka Popovića iz 1938. publikovan u ‘Umetničkom pregledu’. Obimnije tekstove napisali su Lazar Trifunović 1973. u knjizi ‘Srpsko slikarstvo 1900-1950′ i Miodrag B. Protić u dvotomnom pregledu ‘Srpsko slikarstvo 20. veka’. Ali prvo, samostalno monografsko izdanje posvećeno njenom slikarstvu objavio je tek 1959. godine Momčilo Stevanović u znamenitoj ediciji ‘Slikari i vajari’, a prvu veću monografsku studiju o slikarstvu Nadežde Petrović napisala je Katarina Ambrozić za katalog njene retrospektivne izložbe održane u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 1973. Ista autorka je objavila 1978. i, dosad, najreprezentativniju monografiju o ovoj slikarki u izdanju Srpske književne zadruge. Povodom 125-to godišnjice njenog rođenja Narodni muzej u Beogradu je 1979. priredio još jednu retrospektivu – ‘Nadežda Petrović 1873-1915. Put časti i slave’ za koju je kataloški tekst napisala Ljubica-Buba Miljković. Najzad, 2003. godine pojavila se i monografija Olivere Janković sa naslovom ‘Nadežda Petrović. Između umetnosti i politike’.


O umetnosti je između 1904. i 1912. godine i sama Nadežda Petrović pisala. Tako je prikazala izložbe Marka Murata, Paška Vučetića, Ivana Meštrovića i grupe ‘Lada’, kao i kritike na Prvu jugoslovensku umetničku izložbu, Hrvatsku jubilarnu slikarsku umetničku izložbu, jednu umetničku izložbu u Splitu, izložbu naših slikara na Salonu u Parizu, i Četvrtu jugoslovensku izložbu, kao i programski tekst ‘Za našu umetničku reprezentaciju’.


Nadežda je za života održala samo dve samostalne izložbe, u Beogradu 1900. i Ljubljani 1910, a zatim je od 1938. do 1998. usledilo još dvanaest samostalnih i retrospektivnih izložbi u Beogradu, Čačku, Leskovcu, Lazarevcu, Zemunu, Minhenu i Valjevu. Od 1900. učestvovala je na brojnim grupnim izložbama u Minhenu, Beogradu, Parizu, Zagrebu i Rimu, a od 1917. njene su slike prikazivane na kolektivnim izložbama od Liona, Pariza, Sofije i Hanovera do Beograda, Ljubljane, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zrenjanina…


Šta je to što izdvaja publikaciju Lidije Merenik od dosad objavljenih’? Ili, u čemu je njen doprinos u novom čitanju slikarstva Nadežde Petrović? Već sam pregled sadržaja daje nam osnovnu natuknicu na ova pitanja, koliko i njen naslov: ‘Nadežda Petrović – projekat i sudbina’ preuzet iz čuvene studije Đulija Karla Argana, ali koji bi se mogao, upravo zbog njenog životnog i umetničkog puta mogao preokrenuti u tezu o sudbini i projektu.


Knjiga započinje pitanjem: ‘Ko je Nadežda Petrović? Šta je ona?’. Budući potpuno svesna da je ovakvo pitanje bilo svrsishodno kada ga je Gizela Polok postavila proučavajući delo malo poznate slikarke Meri Kasat, impresionističke saputnice Monea, Degaa, Renoara i dr., a naprotiv, potpuno deplasirano kada je u pitanju upravo Nadežda Petrović, jedna od neosporno, kako smo već videli, najproučavanijih i najpoznatijih slikara s početka prošlog veka u srpskoj umetnosti, ostalo joj je da u tekstu učini upravo ovakav, provokativan naslov, održivim.


‘U biografiji Nadežde Petrović’, piše Merenikova postavljajući temelj svojoj tezi, ‘umetničko i političko delo toliko su izazovno srasli jedno s drugim, da su, budući dinamični, brzi, kontroverzni, puni aktivizma, strasti i stradanja i danas neodoljivo otvoren sistem za dalje analize.’ Zbog toga, nastavlja autorka, ne samo da je moguće otvoriti ova pitanja i u slučaju Nadežde Petrović već postaviti i druga, pored svega onoga što je o njoj već napisano. Trag koji vodi ka odgovorima, vidi ga Merenikova, ide prema novom razmatranju slikarkinog ‘umetničkog i političkog aktivizma koji je čini modernom, samostalnom ženom u patrijarhalnoj srpskoj sredini na prelomu vekova…’, a nešto dalje ističe i kako ‘njena umetnička dostignuća nisu bila ni jedini, ni isključivi konstituenti njene veličine i posthumne slave’.


Nadežda nije samo jedna u nizu slikara svog vremena već žestoki borac za nove umetničke i političke ideje koje će preobraziti našu umetnost uvodeći je u Evropu i koje će stvoriti jednu novu evropsku državu 1918. godine. Ta njena ‘borbena umetničko-politička vizija udućnosti’, kako je Merenikova istakla, vodila je Nadeždu kroz minhenski, srbijanski, pariski i ratnički period (prema periodizaciji koju je utvrdio Stevanović), ali i kroz simbolizam, impresionizam, fovizam i ekspresionizam gledano stilskim karakteristikama (prema Protićevoj analizi). No, apsolutnu prednost u razmatranju tih formalno-plastičkih elemenata u njenom slikarstvu Trifunović je dao svetlosti (kao jednom od osnovnih činilaca slike) u kojem je okviru ona zapravo razvijala svoju umetničku poetiku.


A što se tiče njene političke vizije, Nadežda je ne samo među slikarkama već i među srpskim slikarima za kratko vreme prošla ogroman put od začetka objedinjujuće ideje južnoslovenskog umetničkog i državnog prostora do pravih ustaničkih i ratničkih poduhvata. Ne možemo, povodom ovoga, da ne istaknemo i Trifunovićevo zapažanje o slikarstvu Nadežde Petrović kada je jednom prilikom zapisao: ‘Srbija nije imala slikara koji je sa više poleta, oduševljenja i strasti lutao njenim predelima i slikao njen lik, a da je istovremeno bio prosvetitelj, vidar nacionalnih rana i vojnik’.


A na moguće čitaočevo pitanje, ‘Kako je zapravo Nadežda postala Nadežda, odnosno Nada jugoslovenstva?’ Merenikova odgovara, pored vanrednog talenta koji je posedolava i slikarskih školi koje je pohađala, takođe i radoznalosti koja je terala da posećuje venecijanska Bijenala, izložbe minhenske, berlinske i bečke Secesije, da gleda impresioniste i postimpresioniste u Beču, Matisa u Berlinu… A središnje pitanje na koje ova studija treba da odgovori prema inteciji njene autorke je ‘koja je to drugačija uloga žene izvan opisa ženskih zaduženja, koja je nova ideološka supstancija slika i koja je formalna konstrukcija nastala u Nadeždinom delu i u umetnosti Srba početkom 20. veka i kako je do toga došlo?’.


Početak srpskog modernizma proticao je u burnim raspravama – od apsolutnog oduševljenja do totalnog negiranja. Tako je postao antologijski tekst povodom prve samostalne izložbe Nadežde Petrović 1900. godine u Velikoj školi koji je u ‘Novoj Iskri’ objavio Pera Odavić. Između ostalog, on piše i sledeće: ‘Zar… Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti, no, ‘impresionističke radove’, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova.’ Merenikova ne propušta ovu priliku da u ovim, mnogo puta isticanim i komentarisanim rečima koje su katkada doživljene i kao ‘dobronamerna’ kritičarska preporuka mladom umetniku, naglasi zapravo otvorenu rodnu netrpeljivost usmerenu dakako ne samo prema jednoj slikarki i njenom borbenom zalaganju za novu umetnost, već i prema pretećoj društvenoj pojavi kada se menja uvreženo shvatanje o tome ‘gde je ženama mesto’.


Nadežda je dakako toga svesna. Iz jednog njenog pisma majci dve godine ranije (kada je raskinula veridbu) vidimo jasnu predstavu o tome šta je ona i čime treba da se bavi. Ona tim povodom piše. ‘O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta’. Lidija Merenik i ovom prilikom ističe Nadeždino ogromno zalaganje za umetnost modernizma, njenu aktivnost u organizovanju protojugoslovenskih umetničkih kolonija, umetničkih izložbi i umetničkih udruženja, kao i podsticanje narodnog patriotizma i nacionalne svesti za vreme Ilindenskog ustanka, Aneksione krize, Balkanskih i Prvog svetskog rata, ali isto tako ističe i ono što dosadašnji komentatori ili nisu, ili su tek uzgred napominjali, a tiče se njene angažovanosti i na ostvarivanju društvenih prava žena.


A ona je svojim primerom to najbolje pokazala, zapravo joj je ceo život protekao u tome, da nikako ne razdvoji svoju umetnost od vlastitog života. Merenikova u tom smislu i piše: ‘Politički angažman i umetnička inovativnost Nadežde Petrović bili su deo iste moderne vizije sveta koji treba menjati…’, tj., da iz životne filozofije crpi snagu za stvaralaštvo koje je težilo i dostizalo nove horizonte. A sama Nadežda je jednom prilikom napomenula kako poistovećuje nacionalnu emancipaciju, što je imperativ vremena i slikarski progres prema modernizmu, sa zahtevom njene umetničke epohe. Iz ti činjenica mogu se izvući dovoljno pouzdane premise da bi se doneo konačni zaključak prema kome se autorka teksta neprekidno kreće.


Do sada su se jasno raspoznavale dve škole u tumačenju slikarstva Nadežde Petrović. Jedna se striktno držala njenih umetničkih ciljeva koji su stremili novoj estetici modernizma s početka 20. veka, a među njima su Popović, Protić, Ambrozićeva, a druga se više zanimala za njen politički aktivizam poput Trifunovića, Miljkovićeva ili Jankovićeva. Naravno da su i jedni i drugi uzimali u obzir i drugu stranu Nadeždine ličnosti, ali su, kod nekih, izostajali detaljniji komentari o tom delu. Merenikova se ovom knjigom upustila u plodnu avanturu paralenog i istovrednog posmatranja životnog i umetničkog dela ove Nade – kako su je zvali njeni slovenački i hrvatski prijatelji, srpske politike i umetnosti što je dovelo do stvaranja potpunije, a time i tačnije slike – o Nadeždi Petrović ali i o njenom vremenu.


Merenikova je ovom knjigom ocrtala još jedan isečak iz života Nadežde Petrović koji upotpunjava naša saznanja, ne samo o umenici već i o vremenu koje je nesumljivo obeležila. Ona Nadeždin rad vidi kao ‘izjednačavanje projekta Moderne sa projektom nacionalnodržavotvornog ostvarenja’ iz čega je zapravo mogla i da se načini najtačnija slika o vremenu čega je autorka teksta očigledno bila svena. Jer, autorka studije ističe i sledeće o zanečenju tog projekta, a to je da je on uspostavljen ‘kao moguća norma, a ne kao slučajno odstupanje’.

Sve u svemu, Lidija Merenik je uspešno, ne isključivo teorijsko-istoričarskom meodologijom već, i u gotovo romansijerskom stilu (koji nije svojstven ovoj profesiji), dakako uz pomoć opusa Nadežde Petrović i nekih njenih ranijih tumača, poput oni koji su o njoj govorili kao o ‘ludoj plavoj četki’, odbranila i dokazala opravdanost onog tvrdo izrečenog imperativa kada sama umetnica kaže: ‘ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta’.

Slikarstvo je za nju bilo mesto susretanja i relizacije životnih i umetničkih ciljeva. A Nadeždina životna sudbina zaista se odigravala poput njenog umetničkog projekta, upravo kao jedinstvena celina koja je definitivno odredila njeno konačno mesto u srpskoj istoriografiji moderne epohe.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 20.7. 2007, ‘Ja hoću da sam slikar’, Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 11. 8. 2007 s. 6-7

Antrefelei 

Prvo pominjanje Nadežde Petrović, povodom njene prve samostalne izložbe održane u Beogradu 1900. godine, izašlo je u Večernjim novostima pod dalekosežnim naslovom – Lepa pojava. A među prvima, u dugom nizu osvrta, svakako da stoji kritika koju je napisao Moše Pijade 1912. godine objavljene u Malom žurnalu i studija Branka Popovića iz 1938. publikovana u Umetničkom pregled’. Obimnije tekstove napisali su Lazar Trifunović 1973. u knjizi Srpsko slikarstvo 1900-1950 i Miodrag B. Protić u dvotomnom pregledu Srpsko slikarstvo 20. veka. Ali prvo, samostalno monografsko izdanje posvećeno njenom slikarstvu objavio je tek 1959. godine Momčilo Stevanović u znamenitoj ediciji Slikari i vajari. Prvu veću monografsku studiju o slikarstvu Nadežde Petrović napisala je Katarina Ambrozić za katalog njene retrospektivne izložbe održane u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 1973., ista autorka je objavila 1978. i, dosad, najreprezentativniju monografiju o ovoj slikarki u izdanju Srpske književne zadruge. Povodom 125-to godišnjice njenog rođenja Narodni muzej u Beogradu je 1979. priredio još jednu retrospektivu – Nadežda Petrović 1873-1915. Put časti i slave za koju je kataloški tekst napisala Ljubica-Buba Miljković. Najzad, 2003. godine pojavila se i monografija Olivere Janković sa naslovom Nadežda Petrović. Između umetnosti i politike

Između 1904. i 1912. godine Nadežda Petrović je pisala o izložbama Marka Murata, Paška Vučetića, Ivana Meštrovića i grupe Lada, kao i o Prvoj jugoslovenskpj umetničkoj izložbi, Hrvatskoj jubilarnoj slikarskoj umetničkoj izložbi, jednoj umetničkoj izložbi u Splitu, izložbi naših slikara na Salonu u Parizu i Četvrtoj jugoslovenskoj izložbi, kao i programski tekst Za našu umetničku reprezentaciju

Za života je održala samo dve samostalne izložbe, u Beogradu 1900. i Ljubljani 1910, a zatim je od 1938. do 1998. usledilo još dvanaest samostalnih i retrospektivnih izložbi u Beogradu, Čačku, Leskovcu, Lazarevcu, Zemunu, Minhenu i Valjevu. Od 1900. učestvovala je na brojnim grupnim izložbama u Minhenu, Beogradu, Parizu, Zagrebu i Rimu, a od 1917. njene su slike prikazivane na kolektivnim izložbama od Liona, Pariza, Sofije i Hanovera do Beograda, Ljubljane, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zrenjanina…