Velimir Ilišević

Nastavljajući svoj uspešni i prepoznatljivi koncept da beogradskoj publici predstavlja i naše umetnike koji su ovde gotovo potpuno nepoznati, a u svojim novim sredinama gde žive i rade uživaju primernu reputaciju, Galerija Haos se ovog puta opredelila da prikaže radove na papiru iz slikarskog opusa Velimira Iliševića, rođenog Jugoslovena koji od 1989. godine boravi u Švajcarskoj.

Pre preseljenja, Ilišević se školuje u Prijedoru i Novom Sadu. Poznastvo sa švajcarskim slikarem Gnedingerom konačno ga opredeljuje za likovno stvaralaštvo. Tada počinje da pohađa ’Školu za primenjenu umetnost’ u Cirihu koju ubrzo napušta i započinje samostalno delovanje isključivo kroz izlagačku aktivnost. Boravio je 2004. godine na studijskom radu u Parizu. Njegova dela nalaze se u mnogobrojnim kolekcijama, a javni projektiji su mu realizovani u Nacionalnoj banci Švajcarske i Koncertnoj dvorani grada Ciriha.

Onima koji pomnije prate beogradski izložbeni život svakako da neće promaći da je Velimir Ilišević već gostovao u Beogradu. Naime, on je 2002. imao izložbu u Galeriji Doma vojske Jugoslavije sa koje izložbe mu je kupljeno jedno delo za kolekciju JAT-a. Time je on zapravo po prvi put bio približen beogradskoj publici, a aktuelna izložba, doduše u drugom mediju – crtežu, samo je potvrdila utisak koji je ovaj autor za osobom ostavio po odlasku.

Kako je publika i ovoga puta pokazala interesovanje za Iliševićev rad, i pored toga što im je on izgleda ’mračan’ (uprkos napomeni iz naslova teksta pradgovora koji je paradoksalno ukazivao na njihovu ’kolororisitčku konstelaciju’), oni su bili prepoznavani kao deo aktuelne savremene scene karakteristične za današnje evropsko slikarstvo.

Kritika u tom procesu rekognosciranja stanja u ovoj vrsti stvaralaštva, uglavnom po inerciji ’odgoneta’ njegovo stilsko poreklo u apstrakciji ili figuraciji. Moguće je razumeti i Iliševićev rad u nekoj od ovih kategorija – ili pak, u njihovim pomešanim jezičkim svojstvima. No, moguće ih je doživeti i na posve drugačiji način: kao njihovo izvorište, bez nekog posebnog napora, propoznaje se sama umetnička memorija autora koja je zapravo istinska stvaralaška inicijacija u ovoj vrsti umetnosti.

Jer, Velimira Iliševića zapravo i ne zanima toliko kategorijalno svrstvanje u disparatne stilske kategorije (iako su one na jedan poseban način ovde ipak primetne), već ono što je u njemu kao autoru sazrelo u dugom procesu formiranja, gledanja, razumevanja i tumačenja vizuelnog stvaralaštva, pre svega dvadesetog veka, ali u nekim radovima, kako smi imali prilike da vidimo, i znatno ranijeg.

I još jedna neophodna napomena. Ova vrsta ’memorije’ u današnjim autorima nije obavezno striktno umetnička, što se očekuje, već je i životna, realna, povezana sa događajima, doživljajima, stanjima, osećanjima svakodnevnog života. Jedna izrazito lucidna posetiteljka ove izložbe formulisala je to na ovaj način:

’Činimi se, da kada slika ono što vidi, Ilišević istovremeno pretražuje i svoje sećanje te priziva ranije slike, simbole detinjstva, znakove njegovog prošlog života onako kako su mu oni značili iako oni to danas više nisu. Kao kada bi mogao da fiksira značenje tih simbola i motiva koji se ponavljaju poput, ribe, mreže, cveća, odeće, sanki…’.

Ilišević zapravo reciklira te zapamćene simbole čime ih prerađuje u nove slikovne forme, kompozicije, slike i predstave. I za senzibilizovane gledaoce, kakva je i citirana posetiteljka, upravo je ovo njegov jedinstveni kvalitet. Morfologija predmeta ili oblika ovde svakako nije bitna. Važno je samo ono što umetnik ’pronađe’ u vlastitom sećanju kao neki podatak, početnu stanicu,  stajalište sa koga može da nesmetano posmatra svet oko sebe čvrsto se oslanjajući upravo na već viđeno i doživljeno, dakle čulno i emotivno iskustveno. Ono tek u činu slikanja-crtanja postaje radna praksa koja dovodi do nekog novog materijalnog, vizuelnog podatka koji je namenjen posetiocu njegove izložbe. I senzibilizovanom gledaocu koji je spreman i otvoren za ovu vrstu estetičkog putovanja po recentnoj mapi novog stvaralaštva.

Autorski jezik Velimira Iliševića proizašao je iz novonastale ekspresije u kojoj se ’prošlost i sadašnjost susreću’. U tom susretu, ili kreativnom ’sudaru’, nastalo jedno zaista jedistveno delo koje polako počinje da se otkriva i u onoj sredini u kojoj je zapravo svojevremeno i začeto kao ’drevna’ prošlost sa očiglednim potencijalom da u svom jezgru sadrži budućnost-sadašnjost koja je danas tu, pred nama – vidljiva i stvarna.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 28. 2. 200