Petar Lubarda

Priključujući se obeležavanju stogodišnjice rođenja Petra Lubarde, Galerija Haos      je priredila izložbu crteža ovog umetnika, svakako među najvećin u drugoj polovini prošlog veka.

Imajući u vidu opšte poznatu činjenicu da je upravo Lubarda bio začetnik apstraktnog slikarstva u srpskoj umetnosti poznog modernizma, ova mala, kamerna izložba crteža pomaže nam da razumemo neke bitne činjenice koje su u najneposrednijoj vezi sa promenama koje su se odvijale u našem likovnom stvaralaštvu ranih pedesetih godina. Naime, Ako se ovi crteži posmatraju izolovano, izvan ukupnog umetničkog opusa Petra Lubarde, teško da bi se mogao izvući pouzdan zaključak kako će njihova dalja geneza u transponovanju realnosti poći putem apstrahovanja narativa, odnosno litetranih sadržaja kojima je estetika bespredmetnog slikarstva težila najpre prema ekspresionizmu, a potom i prema apstrakciji. A ako već tako gledamo na njih, šta nas ipak upućuje da o njima razmišljamo kao o stvarnoj prethodnici epohalnog preobražaja koji je Lubarda uveo u našu umetnost?

Mislim da bismo već i u ovako kratkom osvrtu na jednu benignu izložbu sa malim pretenzijama spram ovog velikog umetnika, mogli da uvidimo barem nekoliko bitnih stvari.

Najpre to, da je upravo izvanredno poznavanje discipline crteža, te ’osnove’ svako slikarskog postupka, Lubardi omogućilo postepeno redukovanje forme na njenu kolorističku i plastičku suštinu. Staro je pravilo, koje su čak i strogi akademski zagovornici usvojili, bilo je da bez dobre, crtačke pripreme, zapravo nije moguće učiniti neke slobodnije korake u daljoj razradi slikarskog koncepta – u bilo kom pravcu da se on kretao – figurativnom ili apstraktnom. Tradicionalisti su uporno isticali kako se bez dobro savladanog medija crtanja ne može dalje razvijati umetničko delo, da se bez poznavanja crteža i veštine crtanja ne može razviti autentično likovno stvaralaštvo, posebno ono koje pretenduje da ima dovoljno uočljivih i ubedljivih estetičkih osobina. I ta doktrina stoji u osnovi svih akademija umetnosti ovog sveta, bez obzira koliko se umetničko stvaralaštvo promenilo, ne samo u jezičkom već i umedijskom i tehnološkom pogledu.

Za tu lekciju ova izložba Petra Lubarde je jedan od krunskih dokaza. A zapravo se ni za Pikasa iz perioda kubizma i karikaturalne figiracije nije u javnosti, pa ni u kritici, prihvatao njegov stav da je slikarstvo na putu samooslobađanja. U osnovi njegovog rada morao je biti prepoznat crtež kao savladana disciplina koja mu daje za pravo da se nadalje upušta u ’esperimente’ sa formom. A takvih primera puna je istorija umetnosti, i to ne samo modernizam dvadesetog veka, već ih lako nalazimo i u daljoj prošlosti.

Ako na ovoj izložbi jasno uočavamo da je u osnovi Lubardinog izraza zaista bio postavljen crtež, onda nas njegova dalja geneza upozorava da je on i u kolorizmu bio jedan od najmarkantnijih stvaralaca u našoj ukupnoj umetnosti. I to je još jedan od udaljenih polova unutar njegovog stvaralaštva – s jedne strane crtež olovkom ili tušem na belom papiru, a druge monumentalne kolorističke forme koje su ispune mnoge od najreprezentativnijih prostora nekadašnje države, računajući i muzejske i privatne kolekcije.

Mit o Lubardom slikartsvu, u pored mnogih interpretacija nije razrešen do kraja. Očigledno će biti potrebno još vremena da bi se ova Lubardina slikarska čarolija razumela u svim njenim aspektima. Na to nas upozorava i izložba o kojoj je ovde reč.

 Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 27. 3. 2007