Risto Stijović – Linije senzualnih oblika

Nakon trideset pet godina, jedna velika muzejska institucija poduhvatila se organizovanja samostalne izložbe akademika, vajara Rista Stijovića, jednog od najpopularnijih i najomiljenijih autora u srpskoj skulpturi dvadesetog veka. Naime, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog iz Novog Sada priredila je izložbu radova ovog našeg majstora vajarstva budući da sama poseduje pet njegovih dela iz različitih perioda i uz još trideset pozajmljenih radova iz Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti i Memorijalnog centra ‘Josip Broz Tito’ iz Beograda zapravo prikazala jedan odličan izbor koji mlađu publiku dovoljno dobro upoznaje sa opusom ovog velikog stvaralaca u oblasti domaće likovne umetnosti prošlog veka.

Risto Stijović je rođen u Podgorici 1894. godine, a umro je u Beogradu 1974. Studirao je vajarstvo u nekolikim školama: na Umetničkoj školi u Beogradu 1912-14. (kod Đorđa Jovanovića), Umetničkoj školi u Marselju 1916. i 1917., najzad na čuvenoj Ecole des Beaux-Arts u Parizu od 1917. do 1923. Od 1928. godine neprekidno živi i radi u Beogradu. Bio član ‘Umetničke grupe Oblik’ koja je u našu umetnost uvela modernizam najviših estetičkih vrednostri. Bavio se i pedagoškim radom kao gimnazijski profesor. Od 1962. godine član je Srpske akademije nauka i umetnosti. Prve izložbe održao je u Parizu od 1919. godine gde je neprekidno izlagao do preseljenja u Beograd 1928. Samostalne izložbe priredio je 1928, 1930. (sa Petrom i Nikolom Dobrovićem), 1936, a 1951. i 1969. imao je retrospektivne prezentacije umetničkog. Danas kao samostalne institucije rade njegovi legati u Pogorici i Beogradu.

Prema pariskoj kritici, sudeći prema prvim radovima, Stijović je doživljen kao ‘Zatkinov učenik’. Iako se možda ovo čini kao preterani kompliment mladom umetniku, njegov dalji umetnički razvoj, a još više istrajnost u plastičkoj interpretaciji motiva, ukazivao je na neke njegove konstantne osobine koje su se zaista nalazile na tragu ‘zadkinovskih’ stilizacija, tj. svođenja vajarske forme na njenu suštinu, na ono što je bitno za umetnički izraz i ekspresiju izraženu lirskim, ‘mekim’, intimističkim sredstvima oblikovanja.

No, uprkos tim prvim pohvalama i najavama potencijalno velikog stvaralaštva, Stijović u Beogradu nije dočekan sa povoljnim osvrtima. Tako njegov kolega vajar, i kritičar u to vreme, Sreten Stojanović ističe  ’mnogo nesigurnosti’ u njegovom oblikovnom postupku. S druge strane,  nešto kasnije, Marija Pušić je s pravom istakla kako ‘Stijović nije ‘gradio’ skulpturu, on je do nje dopirao’. Možda upravo u ovoj konstataciji leži odgovor za razloge oko nedoumice koje su se pojavile u njegovim ranim umetničkim godinama, na početku stvaralačke aktivnosti.

Naime, veoma je upadljivo, a to se i na ovoj izložbi lako može uočiti, da se Stijović u radu nije koristio ‘agresivnim’ postupkom obrade materijala (drveta ili mermera), već naprotiv, izuzetno deliktnim, minimalnim odstranjivanjem ‘viška’ materijala, ili još tačnije, utiskivanjem onoga što bi se moglo nazvati ‘ucrtavanje forme’. Prepoznatljiva ‘talasasta linija’ postala je plastičkim znakom njegovog ukupnog stvaralaštva, toliko karakteristična i nadasve cenjena u srpskoj skulpturi tokom prošlog veka. Pri tome, on je u najdoslovnijem smislu reči ‘poštovao’ prirodnu strukturu materijala ničim ne narušavajući njegovu kofiguraciju, oblik, strukturu, postojeći crtež, boju…

Ovime je Risto Stijović otkrio još nešto što je bila trajna karakteristika njegovog opusa – postojani i neiznevereni lirski senzibilitete, njegov suštinski temperament, ili raspoloženje tokom kreativnog čina. Bilo da su u pitanju aktovi, animalističke teme, junaci iz ‘Gorskog vijenca’, portret, ovaj vajar je pokazivao izrazitu potrebu da bilo koji od ovih motiva oplemeni pozitivnim osećanjima, da im podari vlastitu sklonost prema likovno lepom, estetski odnegovanom i stilski dopadljivom. Ova kamerna, intimistička skulptura namenjena je bila pre svega privatnim prostorima, kolekcionarima i malobrojnim domaćim ljubiteljima skulptorske umetnosti koji su umeli da cene ovaj Stijovićev napor da svedenim sredstvima postigne željeni oblik, i da tek dodirom materije proizvede formu punog vajarskog sadržaja.

Put od ‘pariske’ do ‘beogradske’ škole Risto Stijović prešao je u jednom koraku i, što je važnije, bezbolno po vlastito stvaralaštvo, što nije tako čest slučaj u srpskoj umetnosti. ‘To što sam onda radio, to je ono što i sada radim, što sam uvek radio, bez prestanka’, jednom prilikom je Stijović naveo kao potvrdu njegove doslednesti u izrazu koja je brzo uočena, a krasili su je ‘sintetizovan oblik, jasne linije senzualnih oblika i prefinjenih obrisa, uglačana faktura koja ističe plemenitost materijala i igru svetlosti, kao i reminiscencije na ishodišta autorove inspiracije’ –navela je u prigodnom katalogu autorka ove postavke Jasna Jovanov.

A kao zaključak, ovom prilikom, navešćemo reči koje je ova autorka na istom mestu ispisala: ‘Ipak, pravi značaj ovih dela za Stijovićev opus može se sagledati tek u poređenju sa njegovom celinom, kao što se i prava veličina vajara Rista Stijovića sagledava u okvirima evropske umetnosti prve polovine dvadesetog veka i dometa pariske škole’.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 8. 12. 2006, Linije senzualnih oblika, Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 13. 1. 2007, s. 8-9