Nataša Đurović/2

Za svoju treću, beogradsku izložbu poznata crnogorska slikarka Nataša Đurović, profesor i dekan Fakulteta likovnih umetnosti na Cetinju, izabrala je, u osnovi, samo jedan medij – crtež, koji je međutim upotrebila da bi se plastički izrazila ’provlačeći’ ga kao jezik kroz nekoliko kompleksnijih sredstava: crtež kao osnov likovnog stvaralaštva, kolaž, fotografiju i kombinovene tehnike sa naglaskom na crtanju. Kako se ova autorka redovno pojavljuje pred galerijskom publikom (u Beogradu maja meseca prošle godine u Galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca), samo ukratko ćemo ukazati na njene najznakovitije razvojne trase pomažući time tačnije razumevanje sadašnje prezentacije njenog rada.

I do ove prilike, Nataša Đurović je ideje realizovala kroz različite medije – crtež, slikarstvo, objekte, fotografiju, instalacije i performanse. Pored ovih striktno vizuelnih disciplina, bavi se istovremeno i klasičnim ikonopisom i konzervatorskim radom. Od kada se, nakon diplomiranja 1986, zatim posle-diplomskog boravka u Parizu 1989. i 1990. kao francuski stipendista i magistarskog rada 1996. godine pojavila na likovnoj sceni samostalnim izložbama najpre u Podgorici, a odmah potom i u Herceg Novom 1998, Đurovićka beleži jedan konstantni uspon u praksi koji se kretao kontinuiranim, ali i vijugavim putem, vrlo netipičnim za aktuelnu crnogorsku umetničku scenu.

Njen početak je zabeležen slikama, crtežima i zidnim instalacijama koje je nazvala ’Traganje za svjetlošću’, pri čemu ta ’svetlost’ za nju nije predstavljala upotrebni element likovnog izraza niti primenjeno fizičko sredstvo, već metafizičku kategoriju pretočenu u metaforu dobra i pozitivnu energiju kojima je ova autorka obilovala već od samog početka. Tadašnja kritika je zabeležila kako Nataša Đurović ’prenosi iskustva Vizantije na apstraktne kompozicije, zasnovane na optičkom istraživanju svetlosti kroz odnose bele, kao tišine praznog prostora i crne kao znakovnog akcenta jedne intimne poetike’. A za budvanski Festival Grad teatar ona je 2001. postavila instalaciju ’Fenomen svjetlosti’ potpuno se predajući ambijetalnom rešavanju likovno-plastičkih problema recentnog stvaralaštva. Ovaj rad je zapravio bio replika jednog ranijeg pod nazivom ’Ispoved’ realizovanog u francuskom gradu San Pol d’ Vans koji se na prvi pogled sastojao od jednostavne crvene piramide sa zlatnim vrhom, a zapravo je bio kriptični zapis njenih najintimnijih misli ispisanih na unutrašnjoj strani zidova ovog objekta. No, kako je znatiželja posmatrača nadjačavala očuvanje digniteta ovog dela, posle kratkog vremena rad je praktično bio devastiran grebanjem, ljuštenjem, sečejem, probijanjem… Od ostataka ovog skulpturalno-arhitektonskog oblika Nataša Đurović je načinila linearnu zidnu repliku za pijacetu u Starom gradu u Budvi. A u suštinu, ovaj rad predstavljao je samo njeno dalje insistiranje na istraživanju fenomena ’duhovne svetlosti’ stvarajući sada već na potpuno jasan način jednu sasvim osobenu likovnu poetiku. Do sada, njena zenitna tačka bio je rad – instalacija pod nazivom ’Put ka svjetlosti’ realizovan u crkvi Gospe od Škrpjela na Perastu kada je od ulaza u ovu crkvicu do najsvečanije oltarske ikone načila tunel od belog platna koji ne samo da gledaoca sprovodi ’svetlosnim putem’ do jedne ikone-svetinje, već samom tom istorijskom ambijetu daje jednu posve novu, drugačiju mogućnost doživljaja u kome se ukrštaju mnoga značenja i simboli: od religijskih do emocionalnih, od perceptivnih do kognitivnih, od psiholoških do mentalnih, od tradicionalnih do savremenih.

Netrajnost, ubrzana promenljivost, fizička izmena izgleda i oblika umetničkog predmeta došli su tada defintivno u centar interesovanja Nataše Đurović – što je i sadašnjom izložbom u Galeriji Haos pokazano. ’Stvaralački potencijali Nataše Đurović – istakla je u predgovoru za ovaj katalog Borka Božović, priređivač izložbe – ukazuju da ona u svojim različitim likovnim ostvarenjima – bilo da je reč o crtežima, slikama, fotografijama, objektima ili instalacijama – spaja na neobično domišljat način iskustva starog i novog, tradicije i modernizma, opažajnog i duhovnog. Duboko duhovnog. Nedokučivog. Tajnovitost i neki neobjašnjivi fenomeni koji se dešavaju u energetskim razmenama veoma su bitni za ovu umetnicu, za sve njene vizuelne esperimente i njena traganja. Tajnovitost, uz fini osećaj za meru i znakovnost, provlači se kroz sve cikluse i faze rada. Izvesna mističnost, bez dramatike, karakteriše gotovo svako njeno delo. Zapravo, ono što Natašu Đurović generalno zaokuplja jesu energetski tokovi koji postoje oko nas i u nama. Traganje za svetlošću je jedan segment njenog opusa. Stalno su u igri traganja za drugim i nepoznatim, često uspavanim i neobjašnjivim vrstama energija.’

Ova sinergetska kreativna aktivnost koja ispunjava dela Nataše Đurović primetna je u sve četiri vrste radova koji su sada izloženi u Galariji Haos. Temelj im je dakako crtež – ali je on vidno tretiran na različite oblikovne načine. To su kolaži sa fotografijama, zatim crtani frizovi i zidni asamblaži, potom minimalistički crteži nastali grubim delovanjem po površini radova, i napokon, nekoliko čistih apstraktnih crteža.

Očigledno je nastojanje ove umetnice da se što je moguće više približi elementarnom vizuelnom stanju u ovim delima koja koriste jezičke plastičke idiome da bi se postiglo kreativno savršenstvo upravo u ovakvim ’malim’ i ’jediničnim’ ostvarenjima. Iako su tako zamišljena i realizovana, ona su dostigla puni vizuelni status sa svim neophodnim osobinama koji i čine jedno celovito likovno umetničko delo. A upravo je to, kako je više puta i naglašeno u kritičkim osvrtima na njih, i primarni cilj i razlog ukupnog umetntičkog delovanja ove slikarke.

Rad Nataše Đurović je jedan oa najboljih umetničkih primera koji i sa malim sredstvima, i u malim formama, postiže maksimalne rezultate potpuno ostajući na tragu umetničkih kretanja recentnog stvaralačkog trenutka (koji u svojim mnogim fenomenima, primerima i pojavama dosad nije potpuno razjašnjen i teorijski definisan), ali je istovremeno primetno i da je zauzeo jedno od specifičnih mesta na preseku savremenog i tradicionalnog, novog i estetički trajnog koji su danas karakteristični za ovu vrstu umetničkog stvaralaštva.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 14. 9. 2006