Nataša Đurović/1

Za ovo, drugo po redu, predstavljanje pred beogradskom likovnom publikom poznata crnogorska slikarka Nataša Đurović, profesor i dekan Fakulteta likovnih umetnosti na Cetinju, izabrala je jednu kompleksnu instalaciju pod nazivom ’Težnja uzvišenom’, uz nekoliko slika kao vid podsećanja na njeno ranije stvaralaštvo. Kako je ova autorka za većinu galerijske publike bila praktično nepoznata, ukratko ćemo načiniti jednu portretsku skicu koja će obuhvatiti njene najznačajnije tačke razvoja i na taj način uvesti u bolje razumevanje aktuelne prezentacije ove umetnice.

Do sada je vlastite umetničke ideje realizovala kroz različite medije – crtež, slikarstvo, objekte, fotografiju, instalacije i performanse. Pored ovih striktno vizuelnih disciplina, bavi se istovremeno i klasičnim ikonopisom te konzervatorskim radom i likovnotehnološkim proučavanjima uz praktičnu primenu tih znanja.

Od kada se, nakon diplomiranja 1986, zatim posle-diplomskog boravka u Parizu 1989. i 1990. kao francuski stipendista i magistarskog rada 1996. godine pojavila na likovnoj sceni samostalnim izložbama najpre u Podgorici, a odmah potom i u Herceg Novom 1998., Nataša Đurović beleži jedan konstantni uspon u praksi koji se kretao kontinuiranim, ali i vijugavim putem netipičnim za aktuelnu crnogorsku umetničku scenu.

Njen početak je zabeležen slikama, crtežima i zidnim instalacijama koje je nazvala ’Traganje za svjetlošću’, pri čemu ta ’svetlost’ za nju nije predstavljala upotrebni element likovnog izraza niti primenjeno fizičko sredstvo, već metafizičku kategoriju pretočenu u metaforu dobra i pozitivnu energiju kojima je ova autorka obilovala već od samog početka. Tadašnja kritika je zabeležila kako Nataša Đurović ’prenosi iskustva Vizantije na apstraktne kompozicije, zasnovane na optičkom istraživanju svetlosti kroz odnose bele, kao tišine praznog prostora i crne kao znakovnog akcenta jedne intimne poetike’.

Za budvanski Festival Grad teatar Nataša Đurović je 2001. postavila instalaciju ’Fenomen svjetlosti’ potpuno se predajući ambijetalnom rešavanju likovno-plastičkih problema recentnog stvaralaštva. Ovaj rad je zapravio bio replika jednog ranijeg pod nazivom ’Ispoved’ realizovanog u francuskom gradu San Pol d’ Vans koji se na prvi pogled sastojao od jednostavne crvene piramide sa zlatnim vrhom, a zapravo je bio kriptični zapis njenih najintimnijih misli ispisanih na unutrašnjoj strani zidova ovog objekta. No, kako je znatiželja posmatrača nadjačala očuvenaje digniteta ovog dela, posle kratkog vremena rad je praktično bio devastiran grebanjem, ljuštenjem, sečejem, probijanjem… Od ostataka ovog skulpturalno-arhitektonskog oblika Nataša Đurović je načinila linearnu zidnu repliku za pijacetu u Starom gradu u Budvi. A u suštinu, ovaj rad predstavljao je samo njeno dalje insistiranje na istraživanju fenomena ’duhovne svetlosti’ stvarajući sada već na potpuno jasan način jednu sasvim osobenu likovnu poetiku.

A zenitnu tačnu u ovom nizu istraživačkih radova predstvaljao je njen jednostavni rad – instalacija pod nazivom ’Put ka svjetlosti’ realizovan u crkvi Gospe od Škrpjela na Perastu. Zapravo je od ulaza u crkvicu do najsvečanije oltarske ikone načinjen tunel od belog platna koji ne samo da gledaoca sprovodi ’svetlosnim putem’ do ikone-svetinje, već samom tom istorijskom ambijetu daje, u ovakvoj interpretaciji, jednu posve novu, drugačiju mogućnost doživljaja u kome se ukrštaju mnoga značenja i simboli: od religijskih do emocionalnih, od perceptivnih do kognitivnih, od psiholoških do mentalnih.

Najzad, koristeći enkaustiku, slikarsku tehnologiju koja sebe samu menja u zavisnosti od temperaturnih uslova, na najnovijoj izložbi takođe je postavljena instalacija koja tokom trajanja poprima drugačiji izgled jer se bojeni sloj niz rad ’sliva’ na pod galerije. Netrajnost, ubrzana promenljivost, fizička izmena izgleda i oblika umetničkog predmeta došli su defintivno u centar interesovanja Nataše Đurović. Ovde se očigledno insistira na utisku vremenske promenljivosti smisla i značenja umetničkog predmeta ne samo kroz epohe, što je opšte mesto istorije umetnosti, već i u okviru mikrovremenskog segmenta kakvo je trajanje neke izložbe. Ovo ozbiljno ’poigravanje’ sa iskustvom i shvatanjima danas dobrano izmorenih posetilaca umetničkih izložbi, služi naprosto za očigledno podsećanje kako je umetnost vrlo široko polje ispunjeno sadržajima koji su katkada čak i izvan kontrole onih koji su je stvarali.

Različiti načini rezimiranja povesnih tokova stvaralaštva u ovakvoj  interpretaciji Nataše Đurović, kako je potvrdjeno na ovoj izložbi, dobili su jedan efektni vid istovremeno i lako čitljiv i vizuelno ubedljiv.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 4. 2005