Vreme imaginarnih muzeja

Ka drugoj muzeologiji

Da li ćemo više ići u muzeje? 

Biblioteka ’Museum’ izdavačke kuće Klio upotpunjena je knjigom ‘Virtuelni muzej’, zajedničkim izdanjem sa Narodnim muzejem u Beogradu, filozofa umetnosti Bernara Deloša objavljenoj 2001. godine u Presses Universitaires de France.

’Nema svrhe poricati da je virtuelni muzej već tu. Umesto da nas to zabrinjava, pokušajmo da razumemo, kako bismo učinili najbolje za budućnost.To je optimistička poruka Bernara Deloša – ukoliko je u dve reči moguće izraziti njegovu složenu i istančanu misao koja nas poziva da ovladamo tokom stvari a ne da mu se suprotstavimo.’ napisao je Režis Debre u Predgovoru za knjigu ‘Virtuelni muzej’ Bernara Deloša. I dalje, na istom mestu, nastavlja: ‘Deloš je radikalan, on kreće od korena stvari. Nalazi filozofsku osnovu tehničke promene vraćajići se samim načelima estetike. To u ovom delu otkriva veću ambiciju koja daleko prevazilazi pitanje muzeografije.’.

Kao i druge discipline povezane sa prezentacijom predmeta umetničkog stvaralaštva, ili pak nekih drugih istorijskih, arheoloških, antikvitetnih, kulturoloških, etnografskih, tehničkih, naučnih, prirodnjačkih i dr. muzealija, muzeologija, kao naučna disciplina i muzeografika kao njena praktična primena su tokom svoje više nego dvovekovne istorije prošli kroz brojne promene, delom usled stalnog razvoja te nauke i prakse, delom zbog promene izgleda i funkcije artefakata koje su muzeji prikupljali, čuvali, proučavali i predstavljali na stalnim ili povremenim izložbenim postavkama. (Ovde treba istaći da su danas snažno podvrgnuta sumnji shvatanja da je muzeologija uopšte naučna disciplina, a muzeografija njena praktična primena, međutim to nije tema ovog osvrta.) Muzeji, muzeologija i muzeografija su danas izučavani iz najrazličitijih uglova, oni su kategorisani sa brojnim odrednicama a podela među njima načinjena je po mnogim kriterijumima. Ponešto o tome, suštinsko i kategorijalno, izučava, formuliše i zastupa Bernar Deloš u ovoj knjizi prvi put objavljenoj 2001. godine u Presses Universitaires de France. Klio ju je nedavno izdao u prevodu Vere Pavlović.

Muzejske menadžere i radnike, kustose, kuratore, pa i profesore muzeologije na univerzitetima i sama promisao na temeljne promene u oblasti kojom se bave u najvećem broju slučajeva baca u očaj, dok su tek malobrojni među njima spremni da je egzaltirano prihvate, ili su makar oprezno raspoloženi da razmisle o promeni polja i sadržaja ovog pojma, a to znači i da spoznaju pomeranje horizonata značenja i prakse ove sve prisutnije discipline u modernom dobu enormnog bujanja ove kulturne oblasti i pojave drugačijih vrsta muzeja i njihovih izložbenih prezentacija. Većini njih danas se čini kao da ‘Postolja padaju, kipovi se razbijaju, odnoseći sa sobom naše vekovne iluzije. Da li nas slika, svojim novim modalitetima, survava u vrtoglavi svet bez repera ili stabilnih referenci? U užasnom suočavanju s takvim preokretima nastaju scenariji katastrofe’ piše Deloš, koju pre svih vide upravo muzealci, prvi svedoci i najbolji znalci ove opipljive tekuće apokalipse.

Autor, kako i sam ističe, vidi njihov emocionalni i profesionalni šok kao posledicu delokalizacije ukupnog kulturnog kompleksa koji se danas nezaustavljivo odvija mimo bilo čije volje. To znači da muzeji, svi oni od tih megainstitucija koje privlače milione posetilaca do malih, mesnih zbirki predmeta koje još nemaju status muzeja, nadilaze atare u kojima su postavljeni postajući na taj način kulturnu fenomeni mnogo šireg prostornog uticaja i dejstva. Time oni značajno proširuju kulturnu misiju na sve veću populaciju koja je sve manje lokalna a sve više regionalna pa i intenacionalna.

A potpuno otrežnjenje u vezi ovog problema nastalo je sa pitanjem ‘šta ostaje od umetnosti kad umetničko delo nestane a zameni ga čista i jednostavna dokumentacija.­’ Naravno, taj odgovor zahtevali su umetnici sedamdesetih godina koji su dematerijalizovali umetnički predmet svodeći ga isključivo na različite eksplikacije vlastite umetničke ideje – koncepta. Sa tom promenom u umetnosti sedamdesetih godina koincidirao je i nastanak nove sajber-civilizacije koja je punu ekspanziju dostigla dve decenije kasnije.

Naravno da je istorija ovog pitanja starija, potiče još iz vremena avangardi sa početka prošlog veka kada su umetnici poput Dišana nastojali da potpuno promene svest o umetničkom delu, da destabilizuju tradicionalno shvatanje o umetničkom predmetu kao zatvorenoj, definitivno datoj formi, dovršenom proizvodu izvedenom u nekom čvrstom materijalu.

Imaginarni muzej, ili muzej bez zidova Andre Marloa znatno pre pojave konceptualne umetnosti pošao je putem razrešavanja ovog problema. Već je on nazirao kako muzeji više ne mogu da budu samo skladišta muzealija već mesta interakcije tih artefakata i publike, prostori dijaloga starih sa novom, aktuelnom civilizacijom. Deloš u toj Marloovoj slutnji o promenjoj fukciji muzeja vidi sledeći paradoks: ‘Čudnovato, vekovima predmet muzeja, umetnost, našla se odjednom relativizovana i to upravo u vreme kada je Marlo uspeo da joj da najviše dostojanstvo na najautentičniji način, uzdižući je, kao što znamo, na ‘antisudbinsko’ značenje‘. Muzejski eksponat sa takvim atributima danas zasigurno pripada prošlosti, pa time je i njegovo mesto u aktuelnom opštekulturnom polju promenjeno, drugačije određeno i ponuđeno gledaocima novog senzibiliteta da ga vide, razumeju i dožive na sasvim drugačiji način. Muzej je novo mesto komunikacije, prostor uspostvaljanja interaktivne veze između izloženih eksponata i gledalaca. Put ka tom cilju budućnosti Deloš zove virtuelni muzej a virtuelno je ovde pojam korišćen na pragu maksimalne entropije – da se poslužimo još jednom autorovom frazom.

Informatička revolucija sa pojavom personalnih računara, posebno sa njegovom masovnom upotrebom i opštom, praktično neograničenom istovremenom konekcijom svih mogućih korisnika i učesnika putem interneta, odigrala je neophodnu ulogu udaranja temelja celom ovom procesu. Sam autor knjige isto to na slikovitiji način ističe: ‘muzej, kao i druge građanske i političke ustanove, ne može da umakne tom fenomenu velikog zamaha, koji danas nazivamo invazijom novih medija‘, da bi nešto dalje pitajući se upozorio i na to da ‘Upad novih medija u muzeje, s novim izumima kao što su pre svega numerička slika, CD-Rom, Cd-Rw, DVD, mail, Web i Wap, da li su to samo aktuelna prilagođavanja novim tehnikama, pojava nove mode, ili pak prete najdubljem  identitetu institucije? Kako su muzeji, muzeologija i muzeografija zapravo išli za predmetom svog interesovanja, a to znači da su svoje posebne institucionalne, naučne i praktične instrumente stalno prilagođavali promeni vrste i izgleda muzealija, tako su se oni danas, ili nešto ranije, našli pred istim problemom: kako umetnost koja je postala virtuelna predstaviti na adekvatan način?

Deloš to pitanje objašnjava na sledeći način: ‘… ova knjiga ima jednostavno za cilj da razbije oreol mitologije i tajanstvenosti, koji  uobičajeno obavija umetnički proizvod, kako bi bio prepoznat kao ono što jeste:  ništa drugo do slika među drugim slikama, koja kao i one poseduje snagu od čije smo mere delotvornosti još vrlo daleko. Tu smo primorani, hteli mi to ili ne, da se suočimo s institucijom starom dva veka, koju jedni poštuju, a drugi smatraju  potpuno zastarelom, s muzejom. Na prelomu dva milenijuma  otkrivamo da je muzej jedan od glavnih predmeta razmišljanja,  jer je njegova osnovna uloga da dovede publiku u osećajni odnos s onom stvari koja je takođe osetna, što god ona bila, i koju ćemo zasad nazvati slikom.’

Šta, dakle, povezuje slike i muzej s virtuelnim? Taj drugi muzej za kojim su ranije tragali Marlo (imaginarni), a danas Deloš (virtuelni) ima karakteristike paralelnog muzeja, onog koji je usled promenjene prirode muzealija i sam postao takav – virtuelan. Muzejski predmet (i to sve vrste, od umetničkih do nematerijalnih, od istorijskih do najnovijih) danas dobija sasvim novu vrstu tumačenja, onu koja u njega ugrađuje filozofsku, spoznajnu i estetičku sliku vlastitog vremena. Današnji stvaraoci, teoretičari i kustosi poseduju sasvim drugačiji senzibilitet, diskurs i znanja koja ih u mnogo čemu udaljavaju od svojih cenjenih prethodnika, koji su, hteli mi to ili ne, postali samo deo opšte kulturne povesti, dokumentacija, arhiv i biblioteka naših pređašnjih iskustava. Oni su postali, mogli bismo reći, deo specifičnih muzejskih fondova. U umetnosti, odnosno, u muzeološkoj ekspografiji (umetnosti izlaganja) pređen je dugačak put od gliptoteke do numeričke slike, od kipova do ekranske (televizijske i računarske) ikone, a to znači da je i muzejska ustanova transformisana od pasivnog mesta izlaganja do aktivnog sredstva razumevanja realnosti. Muzeji tog novog tipa se na taj način priključuju nizovima medija, novim sredstvima opštenja kojima je još Makluan predvideo sigurnu budućnost u nastupajućoj – upravo našoj, civilizaciji.

Autor ideje virtuelnog muzeja se pita:

Zašto filozofski pogled na muzej? Dok se muzeografija zaustavlja na postavljanju i rešavanju tehničkih pitanja čuvanja, konzervacije i prezentacije zbirki, muzeologija je naprotiv potpuno nezavisna filozofska disciplina, iako joj odgovorne institucije  najčešće ne priznaju takvo svojstvo, disciplina čiji je status neodređen, koja postavlja pitanja o osnovama institucije kao i o smislu različitih postupaka  vezanih za njeno funkcionisanje.’

I u nastavku to isto slikovito ilustruje:

U svakodnevnom iskustvu posetimo Web-sajt ili koristimo CD-Rom, kao kad posećujemo Luvr, nailazimo na slike kao u Luvru; razume se da je poseta promenila prirodu, postala je nesumnjivo metaforična,  jer se sad odvija u fotelji nasuprot ekrana uz pomoć kursora – “miša”, koji prenosi i zaustavlja izbor operatora za kompjuterom i olakšava brzinu njihovog povezivanja. Nije više potrebno dugo koračati u tišini i sa zamorom, ponekad i dosadom nizom dvorana gde se gomilaju remek dela, nema više potrebe da se zaustavljamo pred redom okačenih slika, ili da obilazimo postolja i vitrine – sve je tu ako ne opipljivo, a ono vidljivo, bez gužve turista, koji se žure i guraju vas da bi bolje videli. Slika, taj objekat svih pogleda, tu je pred vama  i samo za vas.’

To je, zaključuje Deloš, Nova praksa posete …’

 A ukupno nova muzejska stvarnost danas ne podrazumeva samo virtuelno očuvanje i prezentaciju muzealija već i više od toga – isti takav način, ili praksu posete muzejima. Moguće je tim, virtuelnim putem i načinom obilaska muzejskih postavki predstaviti kompletno snimljene postojeće, stalne i privremene izložbe kao i izradu njihovih novih preciznih, digitalnih trodimenzionalnih modela koji se, pored toga što ih je moguće posetiti u muzejima, takođe i posmatrati na personalnim kompjuterima ulogovanjem na odgovarajući portal ili web-stranicu. Takvi modeli predstavljaju novi oblik očuvanja tih postavki kao i način njihove prezentacije stručnoj ali i široj javnosti putem digitalnih medija (DVD-ja, interneta i dr.). Dakako da se ovim sredstvom mogu, u digitalnoj formi, predstaviti, bilo interno, bilo za javnu upotrebu i celokupni fundusi muzealija koji su prikupljeni u muzejskim ustanovama.

Povezivanje virtuelne sa sintetičkom slikom, izgleda nam kao neka neprirodna pojava koja se još uvek nalazi u dubokoj tami altamirske pećine. Kao da se uzaludno suprotstavljamo mogućnostima koje nam ograničava realnost. Izraz virtuelna slika prešao je u svakodnevni jezik ne samo informatičkih programera i medijskih zavisnika, već i široke publike, za koju ona predstavlja neku vrstu veštačkog, dematerijalizovanog opažanja, pomalo tajanstvenog i preopterećenog poznavanjem današnje supertehnike. Na manje ili više konfuzan način ovo obuhvata uostalom dva potpuno različita vida nove slike: numeričku (gde je sve izračunljivo čak i na jednoj slici) i idejne sinteze (koja znači simulaciju realnog putem ponovnog sklapanja i kolažiranja). U svakom slučaju, ta slika, zvana virtuelna, nema neposredne veze s umetnošću i umetnikom, zvaničnim proizvođačem slika već sa milenijumima iskustava u njihovom stvaranju, ukoliko ta veza istovremeno ne sugeriše novi vid kreacije, u kome miš i pikseli zamenjuju kist i boje delovanjem jedne nove magije, kao i promenjenim načinom shvatanja smisla ikonosfere posredstvom ekrana. Ako se virtuelno prihvati kao koncept, dolazimo do potpunog preokreta naših navika mišljenja i načina opažanja, kao i našeg načina organizovanja društvenih odnosa. Još tačnije, virtuelno dubinski obnavlja status slike, kao što radikalno menja i odnos prema umetnosti, što očigledno izmiče tradicionalnom razumevanju klasičnih umetničkih medija.

Današnji muzeji više nisu skladišta mrtvih umetničkih ili istorijskih predmeta, već su oni interaktivne, komunikacijske ustanove koje imperativno moraju da privuku veću pažnju drugačije senzibilizovanih i zainteresovanijih te mnogo obrazovanijih posetilaca od tradicionalnih koji su pasivno primali estetičke ili povesne informacije i time upotpunjavali vlastito znanje i učenost. Današnji gledaoci su zahtevniji, njihova edukacija je značajno povećana s obzirom na mogućnost lakog umrežavanja u svetsko, ili globalno selo interneta, pa se stoga muzejske ustanove, koje treba da im privuku pažnju, značajno obaveznije da taj fenomen razumeju i primene praktično  u svakodnevnom radu. Termini poput ‘imaginarni muzej’ (Marloa), ‘virtuelni muzej’ (Deloša), ‘muzejski marketing’ (Digla), ‘muzejski menadžment’ (Mata), ‘etika za muzeje’ (Edsona) pomalo prestaju biti bauk za muzejske radnike, posebno mlađe menadžere, kustose i kuratore.

‘Umetnost, muzej i virtuelno su u recipročnom odnosu, ističe na jednom mestu u ovoj knjizi Deloš, čiju plodnost nismo do sad hteli da izmerimo, čak ni da predvidimo njegovu realnost. Hrišćanska teologija daje odličan model za trostruki reciprocitet, usudili bismo se da kažemo da je problem osećajnog kategorija trojstva: reč je o jednom Bogu u tri osobe: Otac (stvaralac, umetnost koja proizvodi osećajno), Sin  (manifestacija osećajnog Oca – muzej koji pokazuje) i Duh (prenos jednog na drugo – virtuelno). Dakle, proizvodnja osećajnog, prezentacija osećajnog i njihovo međusobno upućivanje jednog na drugo.’ Ovo trojstvo: umetnik/umetnost – muzej – virtuelna komunikacija jeste po difoltu profano, ali, kako metaforički ističe Deloš, ono dobija i dimenziju sakralnog, upravo onoliko koliko je i vera ili poverenje u današnju internet-zajednicu postalo neupitno, bespogovorno, pre nalik posvećeništvu u najvećem broju slučajeva, nego zapitanosti o izvesnim posledicama ili iskrivljenoj slici realnosti koju je zasigurno moguće proizvesti upravo tim, modernim sredstvima neograničenog opštenja, kreiranja, menjanja i simulacije slike sveta.

Pa koje je onda pravo mesto muzeja u današnjem sajber-svetu? Onog muzeja koji opisuje i priželjkuje Deloš, dakle virtuelnog i iste takve realnosti načinjene od mnoštva slika koje stvaraju svet u kome njegov drugi/drugačiji muzej počinje svoj novi život. Da li je muzej novog tipa zapravo vidljivi i opipljivi uvod u paralelni svet za koji smo naslućivali da postoji ali za to nismo imali pravih dokaza. Režis Debre pominje videokratiju kao paraleni svet slika i iz njih izvedenih iskustava o tom istom svetu. ‘Ali, do smo primetili eksploataciju slike za ciljeve kulta, dokumentacije, informacije, propagande itd., ukratko, slika je bila samo sredstvo, ali nikad do sada nije uspevala da uspostavi pravi svet slika, zaista potpuno paralelnu stvarnost, izvornu zamenu koja se drži na sofisticiranim tehničkim performansama’, reći će Deloš. Neće nimalo biti prirodno da baš muzeji propuste šansu koja im se ukazuje priključenjem u tu sajberkomunu. Jer, oni i jesu osnovani da krenu tim putem, putem privlačenja i radijacije, putem koji ide posred gnoseologije, religije ili politike, putem koji se sada nalazi negde između sadašnjosti i futurizma. Taj novi pristup kulturi, koji omogućava virtuelni muzej, označava i značajno povećanje demokratizacije (koje se neminovno odatle preliva i na spoljašnje društvo), menjanje socijalnog ponašanja i participaciju u projektivnim temama ideologije. Scena i polje muzejskog delovanja od sada pa nadalje određeni su isknjučivo funkcijom sticanja stvarnog tj., iskustvenog znanja. O tom mestu je ovde reč.

Na samom kraju knjige Deloš zapisuje: ‘Sad ostaje da se vidi kako ćemo savladati taj novi svetski poredak, koji se nepovratno razvija. Ostaje i da se vidi kako će vlasti, koje upravljaju kulturom već duže od jednog veka, znati da iskoriste priliku koja im se nudi da konačno oslobode tu kulturu funkcije besciljnog i zabavnog ukrasa, u kojoj se i dalje nalazi, kad nije izričito ograničena na isntrument propagande.’ Da li nam ovo zvuči poznato? Da li nas ovo na nešto podseća, ili nam liči na nešto iskustveno i toliko blisko? Ako je odgovor na ova pitanja pozitivan, onda nas Bernar Deloš zapravo idejom o virtuelnom muzeju direktno upućuje na pravi put.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 23. 7. 2007, Politika, Beograd, 23. 9.  2006, s. 11