Aterze

Povodim gostovanja Bečke državne opere u beogradskom Madlenianumu, odnosno izvođenja baleta ’Amade’ u inscenaciji Renata Zanele, za koju je scenografiju načinio jedan od najpoznatijih autrijskih umetnika Kristijan Ludvig Aterze, u Galeriji Zepter je za tu priliku priređena izložba slika velikog formata ovog svestranog stvaraoca koji se ogledao na mnogim umetičkim poljima. No, svetsku reputaciju stekao je upravo slikama koje imamo prilike sada da vidimo i da se suočimo sa jednim od najčistijih stilskih koncepata onoga što se zove nova slika osamdesetih, ili postmodernizam u likovnom stvaralaštvu.

Aterze je rođen 1940. godine u Bratislavi. Već pre studija na Visokoj školi za primenjenu umetnost u Beču, koju pohađa od 1957. do 1963. godine, od sredinom te decenije počinje da piše kratke romane i prve pesme koje komponuje za klavir i gitaru i koje sam peva. Već tada crta stripove i projektuje pozorišne dekoracije. Najpre se zanimao za pozorišnu arhitekturu da bi diplomirao na slikarstvu i grafici. Kao pevač rok-muzike od početka šezdesetih godina postaje poznat. U Berlinu, u kome živi 1965-66. godine priređuje prvu samostalnu izložbu. Iako nikada nije bio pripadnik bečkih akcionista (mada se sa njima u to vremen družio i prijateljevao, poput Hermana Niča, Ditera Rota, Valtera Pihlera i dr., sa kojima je austrijsko slikarstvo posle Drugog svetskog rata steklo internacionalnu afirmaciju), Aterze se dotakao faze performansa pod nazivom objektne akcije koje realizuje u umetičkim galerijama, na pozorišnim scenama i u televizijskim filmovima. Od većih samostalnih nastupa njegova biografija beleži izložbe na Bijenalu u Parizu 1976. godine i na Bijenalu u Veneciji 1984.

Pravi preokret u Aterzeovom slikarstvu nastaje početkom devete decenije kada se defnitivno okreće onome što postaje globalni fenomen naredne decenije – slikarstvo osamdesetih, a u germanskom području se naziva još i Heftige maleraj (Žestoko slikarstvo) i Noje vilde (Novi divlji). Naša publika je već imala priliku da vidi izložbu njegovih slika iz perioda 1980-1989. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu od novembra 1989. do januara 1990. Tom prilikom kolekcija strane umetnosti ovog muzeja obogaćena je jednom njegovom slikom sa svim osobinama umetnosti toga vremena. Na sadašnjoj, u Galeriji Zepter, uverili smo se da je Aterze ostao dosledan istom konceptu ličnih slikarskih mitologija koje realizuje na platnima velikog formata.

Aterze se zapravo nikada nije odrekao slikarstva, i pored izleta u druge umetnosti, pre svega u muziku, a trenutak kolebanja nastao u međuvremenu između konceptualizma i postmodernizma koje je brzo razrešio stvarajući vlastitu ikonografiju u okviru velikih slikarskih pokreta tokom osamdesetih godina. Jezička zbrka tog vremena, kontradikcije u plastičkoj prizornosti, eklekticizam u stilskom formatizmu, enormna energija izlivena po površini platna visokog kolorističkog registra, sve su to bile Aterzeove osobine stvaralaštva, ali i epohe koju je u autrijskoj umetnosti markirao na izuzetno ubedljiv i internacionalno prepoznatljiv način. Istovremeno pomešana osećanja koja izbijaju iz njegovih slika, ona koja provaljuju iz mentalnih stanja, ali i iz čulne percepcije umetnika, obeležili su njegovo slikarstvo dajući mu najdublji pečat autorskog rukopisa. Ovo je zapravo bio i jedan od razloga da se koreograf baleta ’Amade’ opredelio upravo za Aterzea, jer i najpovršnije poznavanje ličnosti, karaktera, muzičkog talenta i genijalnosti Volfanga Amadeusa Mocarta gotovo da nepogrešivo upućiju na Aterzeovo slikarstvo, i obratno. Sukob, ali i totalno usklađivanje muzike, igre i vizuelne postavke ove predstave pokazali su se u ovom slučaju kao izuzetno uspešna kooperacija koja je Beogradu donela jednu nesvakidašnju priliku da prepozna pravi način efektnog usklađivanja različitih umetnosti. Ako već nismo u prilici da gledamo ovu vrstu umetnosti u evropskim kulturnim i umetničkim centrima, onda je izuzetno značajno da, što nažalost nije dovoljno naglašeno, takva produkcijska ostvarenja možemo videti i u Srbiji zahvaljujući privatnoj donaciji Madlene i Filipa Zeptera.

Diter Ronte je povodom prvog Aterzeovog gostovanja u Beogradu istakao da ’Aterze stvara jedan novi likovni svet , on operiše kao alter deus, kako bi to nazvali renesansni umetnici. On živi u jednom svetu ideja, svetu u koji je sama ideja manifestno upisana. Svaka (njegova) slika je takav manifest, program protivrečja’. Ovome ništa ne bi trebalo dodati i kada se danas gledaju Aterzeove slike nastale od 1992. do 2005. godine, a pogotovo kada se pogleda i baletska predstava u čijem je stvaranju on aktivno učestvovao.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 30. 6. 2006