Milena Jeftić Ničeva Kostić

Baš kao nekada pleneristi, barbizonci ili rani impresionisti, tako danas i Milena Jeftić Ničeva Kostić u slikama velikog formata prenosi vizuelne senzacije koje nastaju tokom posmatranja, studiranja i proučavnja vizuelnih podsticaja koji direktno potiču iz prirode, iz njenih formi, boja i svetlosti. Ova preokupacija slikara koja prethodi, ili stoji na samom početku moderne umetnosti, proistekla je iz potrebe razumevanja i analize optičkih fenomena koji nisu deo njihove kreativne imaginacije već čista prirodna datost koja se nalazi u temelju svakom stvaralaštvu, a možemo je pratiti još iz njene praistorije kada su prvi, pećinski slikari pokušavali da se nametnu prirodi, da je podvrgnu svojim potrebama čak i nužnosti opstanka, i da bi nakon duge povesti, krajem osamnaestog veka, oni prirodu videli i doživeli kao podsticaj za čistu kreativnu aktivnost. Priroda im je od tada pomagala da bolje razumeju fenomene koje vide, koje čulima primaju a potom kroz kreativnu aktivnost transformišu kao jednu novu realost, jedan novi svet isključivo odgovoran njihovim vlastitim stvaralačkim potrebama i ciljevima.

Šta jedan ovakav, u suštini tradicionalan i u mnogim slučajevima akademizovan stav danas može značiti savremenim stavarocima? Slikarstvo Milene Ničeve, i to ne samo ako posmatramo slike iz njene najnovije faze koje je pod nazivom ’Cvetanje’ prokazala za najnovijoj izložbi, već i one starije koje su se takođe bavile prirodnim formama, paternom, šarama i dizajnom koje vidimo ili na životinjskom krznu, ili na perju, ili na nekim drugim, takođe prirodnim oblicima – poput latica cveća, tragalo je za tim izazovima već postojećeg, opažljivog za svakog, makar i slučajnog posmarača oblika, za izazovima prirodnog kolorita i svetlosti koja se tokom dana menja i na taj način utiče na opšti izgled pejsaža ili nekog njegovog impresivnog detalja.

Ako obratimo pažnju na postupak slikanja u njenom slučaju, videćemo da ona polazi od fotografije ili skice odabranog motiva. Već u toj, prvoj fazi rada Milena Ničeva pažljivo bira predložak, a u ovom ciklusu to su isključivo floralni motivi: čempresi, bulke, suncokreti, neveni, mimoze itd., koje u svoj njihovoj kolorisitčkoj raznovrnosti uvećava, prenosi na slikarsko platno dajući im jedno posebno kolorističko i svetlosno bogatstvo čime ih apostrifira do maksimalnih rezultat. Na crtežu, skici ili fotografiji, ma koliko da je ona uvećana, ne može se steći onaj utisak grandioznosti ovih motiva koji se vide na naslikanim platnima – pred našim očima odvija se jedna ekspresivna hromatska drama koja svojom agresivnošću naprosto ne dozvoljava da se bilo šta drugo na njima primeti, bilo koji detalj ili deo biljne forme. Gusta pasta sa obilne palete nanosi se na platna kratkim potezima u svim pravcima, sa mestimičnim prodorima svetla koji naprosto obasjavaju ionako maksimalno osvetljen prizor utisnut na površini slikarskog platna.

Ovaj postupak slikanja Milene Ničeve Nikola Šuica jednostavno je nazvao restauracija prirode. Jer, prema njegovom tumačenju, ’tehnološka i medijska izmena vidljivog, od mikroskopskog do satelitskog ekranskog predstavljanja svojevrsne istorije fizičkog pogleda na svet, nudi zapravo i završnicu evolucije opažanja’. Danas je za kritiku bitno da uoči i dobro razume da se, bez obzira na potrebu umetnika da na sličan, ili gotovo istovetan način svet vidljivog prenese u svet artificijelnog, odigralo epohalno pomeranje načina percepcije realnosti. Jer, povesne mogućnosti beleženja formi i boje spoljašnjeg sveta, danas, uz upotrebu digitalnih kamera, toliko su udaljenje da čak izazivaju i promenu razumevaja i tumačenja prirodnih fenomena i njihovo prenošenje u široki i izolovani svet umetnosti. Šuica je dakako svestan ove bitne razlike, on je zapravo i uočava u ovim slikama Milene Ničeve te mu one i služe kao krunski dokaz teze da se umetnost nije približila prirodi, već naprotiv, da se od nje, bez obzira na prividnu podudarnost, toliko udaljila da je tek nesmotrenima umetnost vrsta supstitucije za prirodu, da je artificijelno samo nadomeštanje spoljašljenje realnosti.

I najzad, da ukratno ukažemo kakva uopšte postoji veza između početnog stava da je (i) novi slikarski ciklus Milene Ničeve nastao direktno iz pouka onih umetnika koji su stvarali više od dva veka pre nje, i toga da joj nove tehnološke mogućnosti otvaraju jednu novu zonu vidljivog, upravo da je spoljašnji svet tek inspiriše da izgradi vlastitu, slikarsku realnost. Odgovor je ponajbliži zaključku da ako su i polazišta (i prirodnog i artificijelnog) i ishodišta (i vidljivog i imaginativnog) vrlo približena, gotovo identična u mnogim slučajevima, pa i u ovom posebnom primeru, a da je ono što se nalazi između njih potpuno drugačije. Da je, znači, proces stvaranja prirodnih oblika potpuno drugačiji od procesa stvaranja umetničkih formi.

Dakle, još jednom je naglašena razlika između realnosti i stvaralaštva – na onaj način na koji modernizam već dugo vremena ukazuje. Modernizam nije iscrpeo sve svoje već pronađene, ali i skrivene potencijale. Očigledno je da još postoje stvaralačke ličnosti koje su toga svesne, i to dokazuju svojim delima. Ovde se radi samo o još jednom od takvih, sve ređih, slučajeva.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 27. 6. 2006