Jelena Krivokapić: ’Pariska iskustva’

Od kada je Pariz preuzeo primat u stvaranju i diktiranju slikarskih pravaca, a to je kulmiralo početkom prošlog veka, i od kada su se, od prilike u isto vreme, najznačajniji srpski slikari preselili iz minhenskih u pariske škole lepih umetnosti, u Beogradu je počelo da se formira nešto što je ostalo dosta neodređeno u teorijskom smislu, ali je prilično vidljivo kada se uzmu u obzir poetičke karakteristike tako da su te sličnosti mnoge hroničare našeg likovnog života podstakle da sačine sintagmu beogradska slikarska škola. To je bilo vremene kada je postojao dominantan tok u modernom likovnom stvaralaštvu tako da je bilo relativno jednostavno preneti atmosferu pariskog internacionalizma u ovoj vrsti likovnog stvaralaštva u slabašno polje beogradskog (i srpskog) stvaralaštva koje je uvek teško primalo strane uticaje doživljavajući ih redovono kao neprijateljske, a posebno ako su oni pri tome bili i osavremenjeni najnovijim stilskim ili programskim elementima. Taj stav je zadržan praktično do danas.

Ovo rivalstvo između lokalnog i internacionalnog, između tradicionalnog i savremenog, između jezički zatvorenog i otvorenog stvaralaštva u manjem ili većem intenzitetu trajalo je praktično u celom dvadesetom veku. Pa i poslednih desetak godina uspostavila se jedna diskusija između dve, dosta zaokružene celine u likovnom stvaralaštvu. S jedna strane dosta agresivno nastupa grupa slikara okupljena oko nanziva ’Beogradski krug’ u kome se nalaze umetnici, dakako ne svi, koji su posle školovanja u Beogradu odlazili u Pariz najčešće pedesetij i šezdesetih godina i povremeno se vraćali da i domaćoj publici pokažu svoja ostvarenja. Među najagilnijim predstavnicima ove grupe su Ljuba Popović, Miloš Šobajić, Cile Marinković, Ljubica Mrkalj i dr. Kao odgovor na njihovo predominantno pozicioniranje u našem umetničkom sistemu, u galeriji na Kosančićevom vencu načinjena je izložba pod korespodentnim naslovom ’Pariska iskustva’ koju je koncipirala Jelena Krivokapić, istoričarka umetnosti koja takođe ima iskustvo dužeg boravka i rada u Parizu. Njen izbor sveden je tek na četiri primera naših umetnika srednje generacije: Jarmilu Vešović, Selenu Vicković, Miška Pavlovića i Mihaela Milunovića, koji takođe žive i stvaraju na relaciji Pariz – Beograd.

Odmah je uočljivo, ako uz primere umetničkih dela pratimo i njihovu kritičku interpretaciju, da je, u prvom slučaju, grupisanje načinjeno po poetičkim sličnostima jer se redovno radi o predstavnicima mnogih tipova figuracije, toliko omiljene u beogradskoj slikarskoj školi, dok je u drugom slučaju pre reč o prepoznavanju sličnih umetničkih afiniteta ali po principu različitosti stilsko-formativnih karakteritika u njihovim radovima, što se mnogo više nalazi u oblasti internacionalnih tokova aktuelnog stvaralaštva.

Ova se razlika uočava, uostalom, i u načinu i metodologiji interpretacije aktuelne umetnosti. U prvom slučaju reč je o dosta vulgarnom načinu primene kritičko-literarne deskripcije koja u delima traži i nalazi isključivo priču postavljenu prevasnodno u vanplastičkom sloju radova. Naracija jednog likovnog dela ove vrste interpretatore sklone tom načinu tumačenja obavezno povuče i usmeri jedino prema sadržaju, dok se plastički sloj gura u drugi plan, ili, što je začuđujuće, potpuno zanemaruje kao nebitan, sporedan sloj likovnog dela. Potpuno na drugoj strani stoji metodologija teorijskog problematizovanja umetničkog rada kome je probegla Jelena Krivokapić. Ona se potpuno drži u domenu razmatranja suštine značenja i izgleda umetničkog predmeta koji se stavlja na mapu aktuelnih instrumena ocenjivanja. Otuda ove interpretacije brže i tačnije dostižu svoj cilj – objašnjenje zašto neko umetničko delo izgleda baš tako, a ne nekako drugačije.

I dok se ova diksusija vodi u nekom smislu interno, u evrospkim okvirima, pažnju mimoilazi zapravo bitno pitanje, a to je odnos stare umetničke prestonice – Pariza, i novog svetskog megacentra stvaralaštva u svim oblastima – Njujorka. Istrorija nas je naučila da grad koji je postao sve više metropola muzeja, a mnogo manje grad galerija, gubi istorijski primat od grada čiji muzeji jesu značajni, a neki od njih su najvećih u svetu, ali čiji je garerijski sistem veoma aktivan. Mnoge galerije se nepresano otvaraju a mnoge zatvaraju što svedoči o izuzetnoj živosti umetničkog sistema čiji su najbolji pokazatelj upravo mali izlagački prostori koji promptno promovišu nove kreativne ideje i tokove stvaralaštva. Uz svo respektovanje i pariskog kruga i pariskih iskustava koji obihvataju mnoge naše umetnike sa zaista izuzetno značajnim ostvarenjima, prava diskusija treba da bude pokrenuta na relaciji odnosa i utica Pariza i Njujorka. Tek iz zaključaka koje iz nje dobijemo, bićemo u prilici da bolje razumemo i razloge i ciljeve ove vrste problema, koja je izložbom o kojoj je u ovom osvrtu bilo reči, upravo pokrenuta.

Jovan Dspotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 23. 6. 2006