Srđan Đile Marković

U ovom trenutku, na izuzetno bogatoj, raznovrsnoj i aktivnoj likovnoj sceni u Beogradu, a mnogi kritičari bi rekli – nepreglednoj, zamagljenoj, nerazgovetnoj, u pojedinim momentima pojave se sa samostalnim izložbama umetnici koji svojim delom ukažu da je ipak moguće prepoznati i definisati određene tačke kritičkog promatranja sa kojih je uočljivo postojanje jasnih autorskih, stilskih, formalno-plastičkih ili narativnih stavova makar se oni ’gušili’ u tom mnoštvu.

Izložba slika – crteža u boji u stripovskom maniru, Srđana Đileta Markovića u Galeriji ‘Haos’ može nam pomoći da se uverimo u istovremeno postojanje oba fenomena koji su istaknuti. Marković je akademski obrazovan slikar, a pored redovne izlagačke aktivnosti na samostalnim i grupnim prezentacijama od kraja osamdesetih godina kada se pojavio na umetničkoj sceni, ovaj autor se oprobao – sa uspehom, i na drugim kreativnim poljima: u stripu, roku, umetičkoj kritici, novinarstvu itd. No, ova, za umetnike često pogubna disperzija interesovanja prema različitim oblastima delovanja, u Markovićevom slučaju pokazala se međusobno isprepletana, ukrštena, komparativna i komplementarna tako da se u stvari jasno razaznaje jedinstveni autorski stav samo izražen u nekolikim medijskim disciplinama.

Trenutak njegove pojave na umetničkoj, i uopšte na javnoj sceni kod nas, označio je i početak opšte drame krvavog raspleta jedne političke utopije stare više od pola veka koja se vremenom transformisala u nekoliko ideoloških, kontradiktornih i suprotstavljenih postavki – od monarhije preko komunizma do nacionalizma, sve to zbijeno u nekoliko generacija tokom sedamdeset godina prošlog veka. Oni koji su po svom karakteru ili mentalitetu osetljiviji i senzibilizovaniji na takve epohalne zaokrete, posebno u relativno kratkom vremenskom periodu, a gotovo da je to redovan slučaj sa umetnicima koji svojim delom stvaraju neophodnu sliku epohe, po pravilu se pojave i iskažu kao istaknute autorske ličnosti. O tome nas istorija umetnosti neprestano upozorava. Dakle, ako je to tako, kako smo onda upravo u izloženim radovima Đileta Markovića uočili tu vrstu pripadnosti svom vremenu na način da ga izdvajaju iz mnoštva stvaralaca koji su takođe delovali sa istim namerama ili su pak težili sličnom cilju?

U predgovu kataloga za ovu izložbu Slavko Timotijević je napisao da ‘nakon iskustava Nove umetničke prakse, kako se kod nas uobičajeno zove spektar umetičkih delovanja nakon prvog, ortodoksnog talasa konceptualizma, svako bavljenje slikarstvom iznova je postavljalo pred kritičare i javnost snažan upit o etičkim, profesionalnim ili kontekstualnim motivima za takav ćin.’. U osnovi, ova konstatacija je tačna, no neophodno je dopuniti i time da se bavljenjem slikarstvom, ali i drugim umetnostima, sa istim intenzitetom postavlja i pred stvaraoce kao upit o etičkim, profesionalnim ili kontekstualnim motivima, možda čak i snažnije budući da su prvenstveno upravo stvaraoci, a ne kritičari, ove dileme vlastite epohe identifikovali, uobličili u plastičke narative i predočili javnosti na ocenu. U tom smislu, ne samo estetička, već i etička odgovornost umetnika, stoje kao davno poznata vrsta kolektivne savesti društva, posebno onog koja stoji pred početkom ili se nalazi usred dubokih promena sa dalekosežnim istorijskim posledicama.

Srđan Đile Marković je u svojoj generaciji bio svakako među vodećima koji je taj problem shvatao u punom obliku i sa punom snagom ga iskazivao, bez ikakvih ograda ili skrivenih, često simboličkih, alegorijskih, metaforičkih ili drugih zamena za direktno opisivanje zbilje u kojoj oni i njihova umetnost opstojavaju, u ovom slučaju, na izuzetno težak način i sa krajnje neizvesnom budućnošću. Direktni prizori Điletovih stripovskih slika nedvosmisleno ogoljavaju današnju realnost do njenih najbesprizornijih detalja, nekada tražeći privremeno pribežište u oporom humoru, nekada u jetkoj ironiji, nekada u bolnom cinizmu, ali uvek, ako izostavimo sadržaj ovih slika, sa intezivnim kolorizmom osnovnih, komplementarnih, veselo-optimističkih boja, ili, ako je pak crtež u pitanju, sa ispunjenošću do najmanjih površina beline hartije nalik horor-vakumu klasične umetnosti.

Ovom prilikom možemo samo da govorimo o vizuelnom stvaralaštvu Srđana Đileta Markovića. Ali, kako smo već napomenuli, ovaj umetnik se ispoljio i u drugim oblastima stvaralaštva, pre svega u popularnoj muzici i novinarstvu. Ako pak želimo da dovoljno dobro upoznamo i razumemo njegov rad neophodno je proći i kroz te discipline, te nakon toga uvideti prave domete njegove svestranosti. No, da bismo tek osetili tu dimenziju, ili dubinu ovog aktivizma, i ova izložba nam daje dovoljno podataka, jer, Marković je očigledno pre svega slikar, vizuelni pripovedač koji nas voljno-nevoljno vodi kroz  sopstveno vreme bez obzira na našu spremnost da mu se prepustimo – i vremenu u kome živimo, ali i autoru koji nas kroz njega sprovodi.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 26. 5. 2006