Bez pisanog programa

Jedan od najistrajnijih i najposvećenijih istražitelja i hroničara srpskog modernizma između dva Svetska rata, profesor dr Vladimir Rozić, nedavno je u izdanju Kancelarije za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj Uniji u Beogradu objavio studiju ‘Umetnička grupa ‘Oblik’ (1926-1939)’. Ona je nastala kao rezultat njegovih dugogodišnjih proučavanja ne samo rada ove grupe, već i pojedinih njenih članova.

Ovom prilikom pomenućemo samo njegovu monografsku izložbu i studijski tekst ‘Branko Popović – slikar i likovni kritičar’ objavljen u katalogu posvećenom slikarstvu Branka Popovića održane u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti 1996. godine, kao i obimnu knjigu ‘Likovne kritike, ogledi i studije’ u kojoj je sabrao teorijske tekstove istog autora objavljene u izdanju Gradske galerije u Užicu 2004. godine, dakle umetnika, teoretičara i profesora univerziteta koji je ostavio najdubljeg traga ne samo u srpskom slikarstvu svoje epohe, i kasnije, već je o umetnosti ranog i visokog modernizma napisao neke od najvrednijih stranica u našoj likovnoj publicistici.

Ove monografije nisu samo logičan izdanak i nastavak istraživanja i publikovanja umetničkog i kritičarskog rada Branka Popovića, već i proučavanja srpske likovne kritike međuratnog razdoblja koju je kao posebnu knjigu Vladinir Rozić objavio u izdanju Jugoslavije 1983. godine pod naslovom ‘Likovna kritika u Beogradu između dva svetska rata (1918-1941)’. Pored knjige Lazara Trifunovića ‘Srpska likovna kritika’, (Srpska književna zadruga 1967. godine), koja obuhvata period od njenog nastanka – prve polemike vođene između Mihaila Valtrovića i Đorđa Krstića, s jedne strane i Đorđa Maletića i Steve Todorovića s druge oko pravoslavnosti živopisa niške Saborne crkve, do kritike s početka šezdesetih godina, poput Miodraga B. Protića, Pavla Vasića, Alekse Čelebonovića i drugih, ova Rozićeva antologija je zapravo jedini publikovani izvor za proučavanje istorije srpske likovne kritike.

Mora se istaći da nema ni ozbiljnijeg rada o Umetničkoj grupi ‘Oblik’, a tek posle gotovo 80 godina od nastanka (1926.), odnosno 65 od prestanka rada grupe (1939.) Vladimir Rozić je objavio ovu iscrpnu monografiju koja ima sve kvalitete i osobine pravog naučnog dela, namenjenog pre svega akademskoj javnosti, ali i široj publici koja je zainteresovana za zbivanja koja su formirala onaj fenomen koji je danas poznat kao visoki modernizma srpske likovne umetnosti. Treba napomenuti i to da je autor u njenom pisanju koristio sve dostupne dokumentacione fondove od Beograda do Zagreba i Ljubljane što monografiji daje verodostojnost izuzetnog istraživačkog i naučnog rada.

Grupu ‘Oblik’ činili su pre svega brojni slikari, vajari, aa sporadično i grafičari, scenografi i karikaturisti, te arhitekte iz Grupe arhitekata modernog pravca, ali su se neki njeni članovi bavili i likovnom kritikom, popu Mihaila Petrova, Branka Popovića i Sretena Stojanovića, što govori da je ova Grupa bila sposobna ne samo da deluje u striktnom likovnom području, već i u kritičko-teorijskoj ekplikaciji svojih estetičkih shvatanja koja su često bila disparatna u odnosu na druga zbivanja, pokazujući vidu supremaciju u odnosu na konkurentska mišljenja u svom vremenu.

No, glavni ideolog, slikar, umetnički kritičar i profesor Beogradskog univerziteta Branko Popović najviše je pisao o radu Grupe objašnjavajući njene ciljeve. Naglašavajući tu činjenicu Vladimir Rozić je zabeležio:

”Oblik’ nije imao unapred pisani umetnički program, ali je njegov predsednik Branko Popović, koji je imao presudnu ulogu u njegovom osnivanju, nekoliko puta govorio i pisao o razlozima osnivanja, o težnjama i ciljevima ‘Oblika’. U tom smislu, uglavnom je isticao da je ‘Oblik’ osnovan prvenstveno kao savremena, isključivo umetnička grupa, koja teži da afirmiše slobodu umetničkog stvaranja i ličnog izraza, kao i negovanje čistote likovnog jezika, te održavanje stalnih veza s umetničkim stremljenjima u Parizu. Istovremeno je naglašavao da je jedan od ciljeva ‘Oblika’ i okupljanje i udruživanje moderno opredeljenih umetnika iz svih područja Jugoslavije, radi što prisnijeg njihovog zbližavanja i međusobnog stvaralačkog podsticanja, koje bi tako doprinelo bržim i kvalitetnijim dostignućima jugoslovenske umetnosti.’

Bili su brojni protagonisti ovog začetka visokog modernizma u srpskoj umetnosti dvadesetog veka, pre svega to su osnivači grupe ‘Oblik’: Branko Popović, njen dugogodišnji predsednik, Petar Dobrović, Jovan Bijelić, Sava Šumanović, Veljko Stanojević, Marino Tartalja, Toma Rosandić, Petar Palavičini i Sreten Stojanović. Kasnije su se, posle raspada Grpe arhitekata modernog pravca (koja je delovala između 1928. i 1934. godine), ‘Obliku’ priključili i arhitekte Dragiša Brašovan, Branislav Kojić, Milan Zloković i drugi, kao i Nikola Dobrović. Dakle, kako vidimo, Grupa je okupila zaista najznačajnija imena likovne umetnosti i arhitekture tokom treće i četvrte decenije prošlog veka koji su svojim delom ispisali u vrednosnom smislu, najvrednije stranice našeg istorijskog modernizma.

Autor ove monografije najstojao je da skupi što više činjenica i da ih tematizuje u poglavljima koja se bave osnivanjem i razvojem ‘Oblika’, umetničkim težnjama i likovnim profilom Grupe uz precizno date biografije njenih članova i drugih učesnika na njenim izložbama. Na toj činjenici u prikupljanju dokumentacije, njenom radu i pisanju, autor monografije naročito je insistirao. Ovaj dokumentarni deo knjige izrazito je koristan, posebno budućim istraživačima, ne samo rada Grupe ‘Oblik’, već i njenih članova čije su bio-bibliografije na mnogim mestima u ovom radu dopunjene. Dakle, uz detaljan prikaz rada ‘Oblika’ sa hronologijom te potpunom bibliografijom, knjiga Vladimira Rozića predstavlja zaista fundamentalni rad koji u jednom delu objedinjuje sve poznate činjenice, a u drugom ih dopunjuje i mestimično ispravlja, što je od izuzetnog značaja za doprinos umetničkoj istoriografiji tog perioda.

Prvo javno predstavljanje Umetničke grupe ‘Oblik’ posle formalnog osniva 1926. godine, odigralo se na Šestoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi 1927. priređenoj u Novom Sadu. Potom je do 1939. godine, kada je Grupa prestala sa radom, usledilo šesnaest samostalnih izlobi u zemlji i inostranstvu: u Beogradu (pet izložbi), Splitu, Skoplju (dve izložbe), Sarajevu, Banja Luci, Zagrebu, Ljubljani, a u inostranstvu u Sofiji, Plovdivu, Pragu i Solunu. Time se pokazalo da je Grupa delovala na celokupnom prostoru međuratne Jugoslavije okupljajući zaista najznačajnije stvaraoce svog vremena čime je zapravo i stekla vrlo istaknuto mesto u srpskoj i jugoslovenskoj umetničkoj povesti dvadesetog veka.

Grupa je planirala da izlaže i u Amsterdamu, Budimpešti i Atini, ali su se oko tih gostovanja isprečile neke, za naše prilike, po svemu sudeći, konstantne okolnosti. Što se tiče gostovanja Grupe u Holandiji ispistavilo se da su braća Dobrović paralelno radili na tome da tamo njih dvojica samostalno izlažu, i to i Amsterdamu, Roterdamu i Hagu što je na kraju onemogućilo nastup Grupe, ali ne i njihov. Uz to, prepiska oko gostovanja Grupe u Amsterdamu vremenski je koincidirala sa dogovorima oko priređivanja izložbe savremene jugoslovenske izložbe u organizaciji Udruženja prijatelja umetnosti ‘Cvijeta Zuzorić’, koja se takođe ispešno ostvarila. U knjizi Vladimir Rozić detaljno iznosi hronologiju ovih dešavanja potkrepljenu dokumentima. Zapravo se ovde radilo o javnoj polemici vođenoj na stranicama ‘Politike’ i ‘Vremena’ sa Udruženjem ‘Cvijeta Zuzorić’ tokom 1932. koju su u ‘Obliku’ doživljavali kao ‘dobronamerno udruženje amatera i diletanata’, a zapravo se radilo o pitanju ko treba da predstavlja savremenu jugoslovensku umetnost u inostranstvu. ‘Oblik’ je naravno s razlogom smatrao da je Grupa najbolji reprezent naše savremene umetnosti i osporavao je konkurentskom ‘dobronamernom udruženju’ da ima i adekvatnih stvaralačkih kapaciteta i organizacionih sposobnosti da se poduhvati ovako ozbiljnog posla. Iz tog razloga, iako su članovi ‘Oblika’ bili pozvani da učestvuju na ovoj izložbi, oni preko ‘Politike’, između ostalog, odgovaraju Udruženju:

‘Čast nam je izvestiti Vas da ne možemo uzeti učešće na izložbi koju priređuje Društvo ‘Cvijeta Zuzorić’ u Amsterdamu. Način na koji se ova izložba organizuje ne obećava da će ista biti dobro organizovana i da će moći predstaviti stvarno stanje jugoslovenske savremene umetnosti. Ovakvo mišljenje o organizovanju ove izložbe dobili smo na osnovu nekoliko stvarnih činjenica.

1)         Ne znamo koji umetnici ili umetničke korporacije organizuju ovu izložbu i na osnovu kojih umetničkih gledišta i merila;

2)         Izbor umetnika pozvanih na učestvovanje učinjen je vrlo proizvoljno bez jasnog, određenog i visokog umetničkog kriterijuma;

3)         Određivanje broja i vrste radova koje ste tražili od pojedinih umetnika takođe je izvršeno proizvoljno i sa ogrešenjima koja su učinjena pri izboru učesnika;

4)         Iz navedenih razloga i na osnovu dosadašnjeg iskustva o organizovanju naših umetničkih izložbi na strani predviđamo da će i ova izložba biti heterogena, niskog umetničkog nivoa i bez karaktera, koji se mora želeti i postići, kada je u pitanju jedna nacionalna i državna umetnička reprezentacija u inozemstvu.’

Posle nekoliko razmenjenih pisama, polemika je prestala, a izložba je ipak, bez članova Grupe ‘Oblik’, izuzev Tome Rosandića koji je u međuvremenu isključen iz Grupe upravo zbog saradnje sa ‘Cvijetom Zuzorić’ oko organizovanja ove izložbe.

Čitanje knjige Vladimira Rozića, posebno ovakvi njeni delovi koji daju nove podatke o odnosima unutar umetničkih asocijacija i grupa, baca novo svetlo u prilog razumevanju zbivanja tog vremena, ali i daju odgovore na pitanja koja se tiču i sadašnjeg umetničkog trenutka koji pokatkad poprimaju iste ili slične karakeristike.

Ista je stvar i sa polemikama koje su članovi ‘Oblika’ vodili sa grupama ‘Zograf’ (za koji su smatrali da ima izrazito nacionalnu ideologiju u umetnosti i konzervativizam u umetničkoj estetici) i  ‘Lada’ (koju su doživljavali kao tradicionalističku po shvatanjima, a zbog njihovog naglašenog akademizma potpuno su ih izuzeli iz domena savremenog stvaralaštva). U oslikavanju ovih umetničkih konfrontacija kroz kritičke prikaze pisane u tom vremenu, Vladimir Rozić je posmatrao ‘Oblik’ u dominantnim procesima treće i četvrte decenije. Sam je zaključio sledeće:

‘Društvo srpskih umetnika ‘Lada’, Društvo likovnih umetnika ‘Zograf’ i Umetnička grupa ‘Oblik’ jednine su beogradske umetničke skupine koje su između dva svetska rata bile organizovane na čvrstoj, moglo bi se reći, institucionalnoj osnovi, što posebno važi za ‘Ladu’ i ‘Oblik’. No, i pored toga, one su se međusobno bitno razlikovale: ‘Lada’ je bila akademizirana, njen pogled ostao je fiksiran za umetnost druge polovine devetnaestog veka, ‘Zograf’ je bio zagledan u daleku prošlost, u srpsku srednjovekovnu umetnost, a ‘Oblik’ je bio okrenut svom vremenu i usmeren prema modernim umetničkim zbivanjima u Evropi.’

Vladimir Rozić je zabeležio i pokušaj Rista Stijovića i Nikole Martinoskog da obnove rad Grupe 1957. godine. No, do toga, i pored najava, ipak nije došlo. Međutim, nastavak praktično iste umetničke ideologije u novim okolnostima i sa novim, savremenim idejama primerenim vremenu društvene i umetničke obnove posle 1950. godine, moguće je prepoznati u radovima mnogih mladih posleratnih umetnika poput Miodraga B. Protića, Stojana Ćelića ili Olge Jančić na primer, koji su takođe nastavili, naročito Protić, i razradu teorijske podloge na kojoj je bila bazirana njihova umetnost. Gotovo da su neizmenjeno preuzeti estetički modeli koje je tri decenije ranije tekstualno postavio Branko Popović, a praktično su ga upražnjavali svi stalni članovi grupe ‘Oblik’, i većina povrenih.

I na samom kraju da naglasimo činjenicu, koja nije puka slučajnost, da je ovu studiju objavila Kancelarija za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj Uniji u Beogradu. Ako znamo šta je cilj ove Kancelarije, onda je potpuno jasno da upravo ovakve publikacije sa ovakvim sadržajem baš danas treba da osnažene one političke, državne i kulturne tendencije koje ponovo vode Srbiju prema Evropi, što se očigledno, i u ciklusima, sa prekidima, događalo praktično kroz celokupnu našu istoriju: od vremena stvaranja prve srpske države, preko njenog obnavljanja pre dva veka, najzad i danas posle decenijske izolacije koja nažalost još uvek traje u nešto mekšem obliku.

Stalno postavljanom pitanju gde je danas mesto modernoj Srbiji, među brojnima, tačan odgovor daje i studija ‘Umetnička grupa ‘Oblik’ (1926-1939)’ Vladimira Rozića.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 12. 2005,  Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 25. 2. 2006, s. 12