Nova stalna postavka MSU

Do realizovanja stare ideje da se u Beogradu (i u nekadašnjoj Jugoslaviji) osnuje Muzej savremene umetnosti, kao začetak konkretne aktivnosti, zabeležena je 1951. godina kada su započeli poslovi oko njegovog formiranja. Tek 1958. godine doneta je odluka tadašnjeg Saveta za kulturu Beograda da se otvori Narodna galerija – preteča budućeg Muzeja savremene umetnosti, a 1959. godine ova nova institucija dobila je prve radne prostorije na Obilićevom vencu. Dve godine kasnije, u Pariskoj ulici otvara se njen izložbeni prostor – Moderna galerija, koja će po osnivanju Muzeja savremene umetnosti i preseljenja u novosazidanu palatu na Ušću 1965. godine postati njegov Salon. Već u to vreme, budući muzej je počeo da kolekcionira umetnička dela Jugoslovenske umetnosti XX veka klasifikovana u tri njegove glavne zbirke: slikarstva, skulpture, i crteža i grafika. Istovremeno se formira i dokumentacija Muzeja kao njegov značajan deo aktivnosti na arhiviranju pisane i druge građe u našoj umetnosti ovog veka.

Sama, nova zgrada Muzeja savremene umetnosti građena je od 1960. godine, kada je na internacionalnom konkursu odabrano rešenje beogradskih arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović, a 20. oktobra 1965. godine Muzej je svečano otvoren u prisustvo političke elite promovišući tada i svoju prvu Stalnu postavku Jugoslovenske umetnosti XX veka. Za tu rpiliku publikovan je i prvi Katalog izloženih dela koji je već tada otkrio zaista impresivnu kolekciju moderne i savremene umetnosti sa nekadašnjeg jugoslovenskog kulturnog prostora. Iste godine objavljena je i prva Monografija muzeja koja je vrlo detaljno  navela istorijat i razloge njegovog osnivanja, ciljeve delatnosti kao i iscrpni opis zbirki.

Uz manje izmene, ova prva postavka trajala je do 1977. godine kada je zbog priređivanja Međunarodne izložbe likovnih umetnosti dekroširana, zatim sa mestimično izmenjenim sadržajem bila ponovo postavljena, a 1980. godine zbog iste izložbe opet je uklonjena. Ove promene registrovale su objavljenim, prigodnim ’Vodičem kroz Muzej savremene umetnosti’ koji je odštampan 1983. godine. Ozbiljnija promena u Stalnoj postavci Muzeja, posle odlaska u penziju njegovog osnivača i dugogodišnjeg upravnika Miodraga B. Protića, urađena je 1986. godine koja je unela vidne inovacije u teorijskom i muzeološkom aspektu prezentacije naše likovne umetnosti prošlog veka – od načina kretanja kroz prostor do tumačenja pojedinih događaja, pojava i ličnosti.

Zatim je sredinom devedesetih godina, posle dugih priprema, načinjena i prva, tzv. ’autorska’ nova stalna postavka u Muzeju savremene umetnosti. I ako su je koncipirali i realizovali troje kustosa (Dragana Vranić, Ljiljana Slijepćević i Jovan Despotović), ona je po svim karakteristikama prvi put pokazala ono što se danas s pravom ističe kao autorsko istorišarsko-umetničko i kritičko razmatranje razvoja jugoslovenske likovne umetnosti tokom XX veka. Razumljivo je da je, usled kranje nepovoljnih uslova rada od dolaska novog direktora Muzeja 1993. godine, ta postavka u najvećoj meri sačuvala sve poznate kriterijume za tumačenje i prezentaciju jugoslovenske umetnosti da bi uopšte mogla biti realizovana. A te karakteristike ogledale su se u prezentaciji velikog broja umetničkih dela (oko 400) i autora (oko 200) postavljenih na četiri muzejska novia, ostavljajući prizemni deo za priređivanje povremenih izložbi. To je istovremeno bio i znak potrebe da se tom prilikom autori stalne postavke posluže idejom muzeologije koja manje ide za istorizacijom i periodizacijom umetnosti (posebno dekadnom kakav je dotada bio slučaj), kojih naravno da je u naznakama bilo i u novoj postavci, ali su priređivači više bili zainteresovani za uspostavljanje kontekstualnih, interaktivnih relacija koje se neužno uspostvaljaju među umetničkim delima u svim periodima, epohama, stilskim konstelacijama, tendencijama i pojavama.

Ovako postavljeni cilj otvorio je po prvi put osnovno pitanje muzeološke prezentacije složenog korpusa Jugosloveske umetnosti XX veka svedeno na načela izbora onih umetnika i dela likovne umetnosti koji na najdirektniji i najreprezentativniji način teorijski objektivizuju njenu  stvarnu sliku.

Sama muzeološka praksa, posebno ako se primete aktuelna iskustva u predstavljanju i izlaganju moderne i savremene umetnosti, podosta je metodologiju istorijskog, dakle, vremenski sukcesivnog ili sinhronijskog ređanja redosleda i uspostavljanja paralela među mnogobrojnim stilovima, postikama i koncepcijama u umetnosti XX veka, zamenila isticanjem i povezivanjem njihovih značenjskih nivoa koje uzbudljivo otkrivaju i neke, do tada neprimećene povezanosti. Pojednostavljeno rečeno, analitički princip tumačenja razvoja i promena u modernoj i savremenoj umetnosti (koji je osnovni za dekadnu periodizaciju i tumačenje) zamenjen je modelom sintetičkog ’čitanja’ načina ukrštanja, preplitanja, poklapanja ili odbijanja srodnih, sličnih, različitih i suprotnih umetničkih shvatanja (vrlo bliskih onoj podeli sadržaja srpskog slikarstva prve polovine XX veka koju je predlozio Lazar Trifunović na: svetlo, formu, boju i temu). Imajući ove razlike u vidu, traganje za konceptom Nove stalne postavke Jugoslovenske umetnosti XX veka u tom trenutku u Muzeju savremene umetnosti kretalo se prema cilju smislenog (među)povezivanja glavnih pravaca njenog razvoja i isticanja dominantnih ličnosti. Stoga, iako svakako da nije mogla da se suštinski menja slika Jugosovenske umetnosti XX veka, iako je za to postojala namera, u perspektivi njene dotadašnje prezentacije u Muzeju, novokoncipirana Stalna postavka je u nekim segmentima i metodskim prozicijama pokazala i vidne inovacije i novosti.

U odnosu na prethodnu stalnu postavku vraćen je prirodni naćin kretanja kroz Muzej – od drugog do petog nivoa naviše prati se osnovna hronološka nit, čime je ponovo istaknuta važnost ideje samog unutašnjeg prostornog rasporeda. A maksimalno mogućim uklanjanjem mobilnih panoa ova koncepcijska ideja jedinstva unutrašnjeg prostora Muzeja izuzetno je istaknuta. Budući da su sve dotadašnje stalne postavke Muzeja vrlo detaljno, analitički prikazale sve važne ličnosti, stilove, epohe jugoslovenske umetnosti prošlog veka, tog puta je unet jedan naglašeniji princip semantičkog povezivanja unutar njih. A on je ponajpre podvučen u prezentaciji našeg međuratnog modernizma identifikovan u najdominantnijim ličnostima određenih umetničkih epoha. Otuda je i potekla ideja formiranja malih monografskih izložbi, na primer od pionira modernizma – Nadežde Petrović, Petra Dobrovića, Save Šumanovića i dr., a znatno više nego dotad, naglašeni su primeri menje uočljivih umetnika poput, Natalije Cvetković, Milana Miulovanovića ili Miloša Golubovića. Od karakterističnijih poetika iz ovog perioda ukazano je i na nekoliko ponajboljih primera naše istorijske apstrakcije i avangardi: u radovima Mihaila Petrova, Ivana Radovića, Jovana Bijelića i nadrealističkog kruga oko Marka Ristića. Kao pandan modernizmu stavljeni su i stilski krugovi klasičnih i tradicionalističkih škola u kojima su najvažniji protagonisti bili Vasa Pomorišac i Veljko Stanojević. Ipak u tom vremenu najpopularniji su zapravo bili autori umetnosti poetskog realizma – Stojan Aralica, Kosta Hakma, Milenko Šerban itd. Isti princip malih izložbi vajara tada je primenjen u mnogim slučajevima od kojih ovom prilikom pominjemo Petra Palavičinija, Rista Stijovića i Sretena Stojanovića.

Zahvaljući prostornim, upravo zidnim mogućnostima velikih površina na III nivou Muzeja, načinjena je još jedna inovacija u muzeološkoj prezentaciji slikarstva. Naime, po prvi put u praksi ovog Muzeja radovi su postavljeni u dve zone što je doprinelo i mogućnosti izlaganja više radova istovremeno kao i razvijanje novog osećanja za druge mogućnosti primene muzeoloških modela, što je upravo u toj prilici priređivačima bilo veoma važno.

Zatim nas je nadalje ta postavka provela kroz segmente međuratne socijalne umetnosti a posleratne, nakon socijalističkog realizma, kroz dve vrste apstrakcije – lirske i geometrijske, i enformel. Istovremeno su postojale, i u ovoj postavci mogle su se pratiti i najvažnije figuralne tendencije: poetske, tradicionalističke, fantastične, novofiguralne, angažovane itd. Posleratni deo je završen na V nivou značajnom prezentacijom konceptualne umetnosti i transavangarde kojoj je dat vrlo istaknut prostor. Ali, nastao je problem, kako prikazati u okviru ove jedinstvene celine i ’Umetnost devedesetih’ koja je tada, 1996. cvetala. Posle otkazivanja jedne izložbe pod naslovom ’Kolirističari’ (kasnije priređenoj u drugoj galeriji), ipak su autori ove stalne postavke uspeli da obezbede jedan, doduše krači termin za izložbu ’Rezume’ koja je okupila upravo umetnike značajne za najrazličitije tendencije poslednje decenije prošlog veka.

Nije na odmet istaći i da su autori ove Stalne postavke, uprkos snažnom opiranju unutar ove institucije, ali i značajnog dela javnosti, uspeli da održe ideju jugoslovenske umetnosti XX veka, a unutar nje i da razmotre razvoj srpske umetnosti sa svim nenim najbitnijim kreativnim atributima. I još važnije, ova prva autorski personalizovana, zamišljena i realizovana postavka postala je, kao koncept, imperativna i dvema budućim koje su urađene 2002., i aktuelne, realizovane krajem 2005. godine.

Nakon promene menadžmenta Muzeja uz njegovu značajniju kadrovsku obnovu tokom 2001, godine, iskrsla je i potreba da se koncipira nova programska orijentacije ove ustanove od nacionalnog značaja, a čije se delovanje znatno širilo u regionu. Među prvim zadacima bilo je i postavljanje nova stalne postavke Muzeja savremene umetnosti nakon njenog uklanja tokom rata 1999. godine, kada je zgrada Muzeja sa zapadne strane i oštećena u bombardovanju. Taj posao poveren je jednom od najvećih autoriteta u oblasti umetnosti XX veka Ješi Denegriju koji je 2002. godine realizovao autorski koncept pod nazivom ‘Jugoslovenski umetnički prostor 1900-1991′.

Pred Denegrijem se našao zanimljiv autorski izazov. Naime, iako osvedočen kao bespogovorni poznavalac jugoslovenske umetnosti prošlog veka, Denegri nikada nije krio i vlastitu naklonost prema onoj umetnosti koja je pokazivala znake ‘iskakanja’ iz zvaničnih modernističkih i posebno, poznomodernističkih tokova naše umetnosti, a koju je, upravo iz tih razloga odredio kao ‘drugu liniji’. I ako je tu ‘drugu liniji’ video i razumeo kao najbitniju, iako diskontinualnu u kretanju vizuelnog stvaralaštva, koncipiranje stalne postavke u Muzeju savremene umetnosti iziskivalo je znatno ‘elastičniji’ stav u percepciji i tumačenju zbivanja na toj sceni. S druge strane, za Denegrija je ovo bila i mogućnost uslovnog ‘mirenja’ Protićevog i Trifunovićevog načina sistematizacije naše umetnosti. Otuda Denegri kroz ‘drugu liniju’ – od međuratnih avangardi, preko posleratnih novih tendencija, figuracije i apstrakcije do konceptualne umetnosti, ‘provlači’ kreativne sadržaje: dominantne teme u umetnosti, načine i prakse izvođenja umetničkih radova, najzad, njihovo naglašeno konceptualno svojstvo.

Budući da su u Muzeju savremene umetnosti odlučili da na 3 do 5 godina menjaju stalnu postavku uz autorski koncept prezentacije, glavni kustos Muzeja Dejan Sretenović realizovao je novu ’Stalnu postavku dela iz zbirki Muzeja savremene umetnosti’ krajem 2005. godine. Ova vrsta postavki zasnovana je na individualnim autorskim koncepcijama rekonstrukcije istorijskih celina, pokreta, tendencija i individualnih pojava u jugoslovenskom umetničkom prostoru. Sadašnja stalna postavka obuhvatila je oko 160 dela jugoslovenske umetnosti nastalih u periodu 1900-1981. godina i strukturisana je kao sklop mini-izložbi, raspoređenih u skladu sa prostornim celinama izložbenog prostora.

Pada uoči da su dve poslednje stalne postavke izostavile stvaralaštvo osamdesetih i devedesetih godina. Za Denegrija poslednja decenija je previše ‘nepregledna’, s jedne strane, a sa druge, kako sam ističe, on sebe ‘ne vidi kao kritičara devedesetih’. Sretenović je izostavi čak dve poslednje decenije veka, jer je, prvo, njegovoj stalnoj postavci neposredno pedhodila izložba ‘O normalnosti’ koja se upravo na studijski i vrlo detaljan način bavila poslednjom decenijom prošlog veka, i drugo, osamdesetim godinama tek predstoji jedan temeljni studijski prikaz koji bi, uz takođe nedostajući izložbu o šestoj deceniji, upotpunili ciklus dekadnog pedstavljanja jugoslovenske umetnosti XX veka u ovom Muzeju.

U značajno smanjenom prostoru za stalnu postavku, od pet muzejskih nivoa Sretnović je iskoristio tek dva – drugi i treći, čime je značajno limitirao svoju koncepciju ’čitanja’ jugoslovenske umetnosti od početka veka do osamdesetih godina. Dakako taj prikaz je započeo slovenačkim impresionizmom i srpskim plenerizmom i ekspresionizmom, da bi odmah ukazao na postojanost realističkih i fugurativnih koncepcija u umetnosti – od tradicionalnih do modernističkih u međuratnom razdoblju. Posle Drugog svetskog rata  naša umetička scena brzo se oporavila od dogmatske estetike otvarajući se prema apstrakciji i enformelu, novoj i kritičkoj figuraciji te preko  brojnih poznomodernističkih poetika, napokon stigla do konceptualne umetosti i video-performansa. Jedan sasvim mali deo prostora posvećen je i zbirci inostrane grafike koja ukazuje da je ovaj Muzej imao značajan međunarodni ugled proistekao iz njegove internacionalne saradnje sa najvećim institucijama koje se bave istom vrstom umetničkog stvaralaštva.

Iako bi se u detaljnijoj analizi aktuelne Stalne postavke u Muzeju savremene umetnosti mogla istaći brojna, vidna uspešna, ali i neka nejasna, sa teorijskog stanovišta, ’neprozirna’ Sretenovićeve rešenja, posebno u ’modularnim’ konfrontacijama, ali i dopunjavajima umetničkih estetika koje su u nekim slučajevima i dosta proizvoljna, ipak je definitivni utisak da je ova postavka ispunila svrhu autora: omogućila je gledaocima lakoću kretanja kroz svet ideja, tema i stilsko-jezičkih orijentacija unutar jugoslovenskog prostora vizuelnog stvaralaštva XX veka.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 10. 2. 2006