Klasici italijanske umetnosti

Posle godinu dana gostovanja u italijanskim i finskim gradovima, sada je u svojoj matičnoj kući u Beogradu otvorena izložba ’Klasici italijanske umetnosti – od Paola Venecijana do Franceska Gvardija’ iz kolekcije inostrane umetnosti Narodnog muzeja.

Jezgro iz koje se godinama razvijala ova zbirka, predstavljaju upravo slike italijanskih umetnika, i to onih dela koja su krajem XIX veka dobijena kao poklon od slovenačkog slikara Bertolda Lipaja. Do danas je zbirka strane umetnosti u ovom muzeju narasla do impozantne kolekcije od preko hiljadu i sto slika i skulptura u okviru koje italijansku umetnost predstavlja oko dve stotine radova. Iz ovog segmanta zbirke, kustos Tatjana Bošnjak je sa italijanskom koleginicom Rosom de Amikom izabrala slike, da pomenemo samo neke od izloženih autora – Vitorea Karpača, Lorenca Di Kredija, Jakopa Tintoreta, Frančeska Gvardija, Antonia Kanaleta itd. Ova izložba je nastala kao deo programa ’Riznica italijanske umetnosti iz Naronog muzeja u Beogradu’ urađenog u kooperaciji sa Zavodom za istorijsko, umetničko i etnološko nasleđe iz Bolonje.

Nekoliko godina ranije, takođe u saradnji sa italijanskim institucijama, priređena je i izložba italokritiskih ikona iz beogradskog muzeja u barskoj Pinakoteci, pa je sadašnja izložba zapravo nastavak jedne uspešne saradnje na promociji inostrane umetnosti koja se čuva u Narodnom muzeju. A ta – inostrana kolekcija ima zaista zanimljivu istoriju koja je vredna jedne ozbiljne studije i permanentne prezentacije u prostoru koji joj prirodno i pripada – u Novom dvoru (sadašnjem Predsedništvu republike Srbije) koji je između dva svetska rata već bio pretvoren u muzej, u početku pod imenom Kneza Pavla, ali je imao ambicije da postane prvi muzej moderne umetnosti u ovom regionu. Milan Kašanin, direktor tog muzeja u nastajanju imao je perfektno jasnu vizuju kako ta ustanova treba da izgleda, no, politički dogašaji posle pobede revolucije 1945. godine potpuno su izmenili njenu sudbinu. Pa ni danas, šezdeset godina kasnije, u promenjenim, demokratskim uslovima ona, ni posle nekoliko pokušaja, neuspeva da se vrati svom već ranije postavljenom cilju.

Najstarija dela iz ove kolekcije italijanske umetnosti u Narodnom muzeju datiraju iz prve polovine XIV veka i predstavljaju rezultate rada najznačajnijih venecijanskih škola i radionica toga perioda. Ovom prilikom autori izložbe odlučili su se da prikažu najreprezentativnija i najočuvanija dela iz te zbirke. Izložba je najpre prikazana u inostranim muzejima i galerijama iz jednostavnog razloga što Narodni muzej u trenutku formiranja ove postavke nije imao prostornih mogućnosti da je prikaže na muzeološki zadovoljavajući način usled predstojeće velike rekonstrukcije zgrade za koju pripreme uveliko teku. To je razlog da je ova izložba postavljena u malo korišćenoj galeriji u ulici Laze Pačua koja će očigledno, usled sada najpogodnijih klimatskih uslova u celoj zgradi, biti češće korišćena (do njenog potpunog zatvaranja) za izlaganje dela od najveće vrednosti koje ovaj muzej poseduje, ili koje primi kao gostujuće u tekućoj međunarodnoj razmeni izložbenih programa.

No, autori postavke veoma su se potrudili da sa relativno skromnim sredstvima naglase remekdela kojima se ovaj muzej već u brojnim prilikama predstavio i inostranoj publici – od evropskih do dalekoistočnih prestonica. U tim, za modernu muzeologiju, skromnim uslovima izvučen je maksimum prezentacijske tehnike koja ni izbliza ne dostiže neophodni cilj adekvatnog naglašavanja dela koje bi u svakom od najvećih muzeja sveta bila postavljena na najuglednija mesta.

Toga su dakako svesni svi koji su uključeni u posao rekonstrukcije Narodnog muzeja, ali kao da to nije u interesu jedino sadašnje državne i političke birokratije koja ne nalazi za shodno da se ovom velikom poslu, koji je započeo premijer Zoran Đinđić, posveti sa dužnom pažnjom. Nadamo se da će bliska budućnost na odlučujuće pozicije u zemlji dovesti one koji razumeju značaj ovakvih kolekcija i omogućiti opštedruštvenu afirmaciju u ovom, po svim pokazateljima, danas potpuno posrnulom i mnogim nedaćama iscrpljenom kulturnom razvoju.

I da upravo zbog toga istaknemo da su autori za ovu izložbu u međuvremenu poneli dva značajna priznanja: nagradu IKOM-a za projekat godine i nagradu ’Mihailo Valtrović’ za izuzetno izložbeno dostignuće koju dodeljuje Muzejsko društvo Srbije. Možda će ove napomene, negde, ostaviti toliko neophodan i očekivan utisak.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 3. 2. 2006