Branko Lazić: ’U svetu umetnosti, u svetu muzeja’

Svoje tekstove, studije, kritike i oglede nastale u periodu od 1981. do 2003. godine u knjizi koju je izdao Narodni muzej u Valjevu sabrao je pod naslovom ’U svetu umetnosti, u svetu muzeja’ njegov dugogodišnji kustos Branko Lazić.

Ovaj, danas vodeći kustos valjevskog muzeja koji je rođen u tom gradu 1959. godine, završio je Istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu 1982. sa diplomskim radom posvećenom slikarstvu Save Šumanovića, dakle sa temom iz moderne umetnosti, kod profesora Lazara Trifunovića. Od 1985. radi u ovoj značajnoj ustanovi zaštite kulturne baštine u regionu Brankovine. Studije i članke iz istorije umetnosti, likovne kritike i prikaze izložbi, oglede iz muzeologije, kao i komentare o događajima u kulturi i društvu objavljivo je u brojnim časopisima i listovima: ’Napred’ i ’Glasnik’ (iz Valjeva), ’Zapis’ (iz Mionice), ’Sveske’,  ’Likovni život’ i ’Vreme umetnosti’ (iz Beograda), ’Glasniku’ (iz Pančeva), ’Projeka(r)t’ (iz Novog Sada), kao i na Radio-Valjevu i u mnogim izložbenim katalozima i drugim publikacijama.

Ovu knjigu je strukturisao po sledećim poglavljima: Istorija umetnosti, Likovna kritika i Muzeologija i zaštita kulturnih dobara. Sve teme koje su podeljene u ovim odeljcima bave se, u osnovnom, jedinstvenom temom – načinom predstvaljanja predmeta umetnosti u savremenim muzejima. Za Lazića muzej je medij, dakle, sredstvo kojim se posreduje između artefakta, podataka o njemu i publike koja je danas spremna da primi mnogo više informacija s obzirom na enormno povećane mogućnosti interativnog učestvovanja u prikupljanju znanja ili, jednostavno rečeno, u potrebi za edukacijom.

Branko Lazić nesumljivo da dobro zna na kojim je principima postavljen Novi Muzej moderne umetnosti u Njujorku. Isto tako i da su neka ograničenja neminovna u domaćim uslovima – od materijalnih do tehnoloških. Isto tako, Lazić je uočio i značajan napredak u shvatanju muzeologije od imaginarnog muzeja Andre Marloa do virtuelnog muzeja Bernara Deloša. Marlo je predlagao da se o muzeju misli kao o  igri ’dekontekstualizacije’ i ’rekontekstualizacije’ (ili metamorfoze kojom se stvaraju predstave o izloženim eksponatima koji se definišu kao ’remek dela’). Za Marloa muzej je mesto i prilika za suočavanje sa metamorfozom značenja.

Perspektivu muzeologije, Bernar Deloš u knjizi ’Virtuelni muzej’ koja problemski sagledava muzej i muzejsku postavku budućnosti vidi kao jedno od važnih sredstava prenosa znanja korišćenjem novih – sajber tehnologija: CD-Roma, Web-a, DVD-a, mail-a, itd. Muzej je, prema ovom autoru, bio i ostao mesto masovne komunikacije koji upravo danas mora stalno da se obnavlja i prilagođava novim tehnikama i potrebama savremenih gledalaca. Danas su se muzeji opremili internacionalnim oruđem nudeći zainteresvanima pristup na njihove sajtove na worldwide mreži Interneta. Ali izgleda kao da se u suštini ništa nije promenilo, izuzev sofisticiranije tehnike, privlačne snage novih slika i brzine prilagođavanja, koja se zahteva od raznih učesnika, bilo da su oni kustosi, umetnici, istraživači, posetioci ili jednostavno tehnički manipulanti. Virtuelna poseta muzejima, njihovim mnogobrojnim zbirkama, kolekcijama, stalnim i povremenim postavkama i izložbama, postala je redovna i rutinska svakodnevna praksa hiljadama zainteresovanih korisnika personalnih računara, a pri svemu tome, oni uopšte ne moraju da izađu iz svojih kuća a kamoli da putuju do tih udaljenih institucija. Na prelomu dva milenijuma otkrivamo kako je muzej jedan od glavnih predmeta razmišljanja mnogih analitičara, jer je njegova osnovna uloga da dovede publiku u poseban, do sada nepoznat odnos s muzejskim artefaktima ili umetničkim delima koja su u njemu pohranjena. Šta bi zapravo muzeji trebalo da urade? Ova knjiga usmeravajući čitaoca, ali i stručnjaka prema sagledavanju interaktivne slike budućnosti u oblasti organizacije novih – virtuelnih muzeja (’bez zidova i zbirki’) i uspostavljanju jedne drugačije – sajber muzeologije.

Branko Lazić, shodni mogućnostima, ali sa upućenostima koja ga ocrtavaju kao aktivnog učesnika u procesu koji vodi prema novoj muzeologiji, teme kojima se bavi postavlja u okvirima koji manje ili više odgovaraju iznetim modelima. Za njega su, kako stoji u knjizi, muzeologija (nauka o muzejima) i muzeografija (praktična znanja o radu muzeja) shvaćeni kao ‘prošireno muzejsko polje’ ili ‘paralelni muzej’ namenjen senzibilitetu novog posetioca koji dolazi sa iskustvom umreženosti u globalno selo internet-civilizacije. On je pri tome svestan i činjenice potrebe za uvođenjem novih metoda dovođenja specijalne publike (posebno dece, hendikepiranih, posetilaca u trećem dobu, itd.).

A na nezaobilazno pitanje šta je posao muzealaca danas, upravo zbog ovakvih uslova i iskustava, odgovor je – muzejski menadžment. Pri tome, i pred muzejima, kao specijalizovanim institucijama, stoje novi izazovi: tako muzeologija mora pratiti promenu forme i statusa recentnog umetničkog dela. Oni moraju predstaviti novi interpretativni i filozofski statu artefakta kao da su Web i CD-rom a u poslovima muzeologije kao da su deo globalne ’fast food’ (brze hrane) kulture.

Da se i ovde oslonimo, poput Lazića, na Bernara Deloša:

’Ne, nije svrha muzeja da postane skladište umetnosti. Naprotiv, osećaji čitavim svojim bićem upućuju na muzej, zahtevajući od njega da zaista potvrdi funkciju predstavljanja, što je već bila suština umetnosti..’

A sam Lazić izričito kaže na uvodnom mestu u tekstu ’Muzej pod svetlom transakcione analize’:

’Muzej kao institucija kulture u današnjem tzv. savremenom društvu podrazumeva različite aspekte posmatranja i višeslojnog tumačenja svoje organizovanosti i odnosa s javnošću. (A ovde iznete teze mogu se odnositi i na druge ustanove zaštite kulturne baštine: biblioteke, arhive, zavode za zaštitu spomenika kulture, galerije, legate i dr.). Pri tom, nužnost uvažavanja dosadašnjih muzeoloških teorija, kao i celokupnog iskustva proisteklog iz njihove praktične primene i razrade, ne isključuju mogućnost novog sagledavanja položaja i rada muzeja. Transakciona analiza, naprotiv, kao vid novog pristupa, otvara široki prostor za redefinisanje muzeoloških i muzeografskih pojmova i odnosa.’

Danas su u diskusiji dva oprečna mišljenja o muzeologiji i muzejima. Po jednom, ove institucije i nauka o njima je u dubokoj krizi koja se sve više produbljuje, po drugom, upravo je suprotno, i muzeji i muzeologija doživljavaju jednu vidnu ekspanziju i dosad nepoznatu renesansu. Knjiga Branka Lazića ’U svetu umetnosti, u svetu muzeja’ doprinos je drugom shvatnju. Za Lazića, i kao muzejskog praktičara i kao teoretičara muzeologije, pred ovim ustanovama i procesima nalazi se optimistička budućnost sa otvorenim i pomerljivim granicama – a njihovi horizonti postavljeni su isključivo imaginativnim i kreativnim kapacitetima protagonista i posvećenika, poput samog autora ove knjige.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 3. 1. 2006