Old Now

ili Profesori FLU – plastičari 

Ima tome nešto više od dve decenije, na samom početku devedesetih godina prošlog veka, kako je najavljena jedna uzbu dljiva umetnička avantura koju su naravno, kako je to i inače uvek slusa,. sprovodili vrlo mladi stvaraoci, još uvek studenti Fakulteta likovnih umetnosti, a koja je već tada hrabro nazvana umetnost osamodesetih, ili novo slikarstvo. Zapravo, u razmaku od tek nekoliko meseci priređene su u Beogradu dve izložbe: New Now koja je okupila četiri umetnika i jednu červoročlanu grupu koju su činili studenti istorije umetnosti i slikarstva, i Studenti FLU – plastičari na kojoj je izlagalo sedmoro autora, kako je sam naziv ukazivao – studenata beogradske likovne akademije koji su zauzimali kreativni prostor između tradicionalnih umetničkih disciplina kakve su bile slikarstvo i skulptura. 

Najava promene u plastičkoj estetici posle minimalističkih i konceptualnih umetniških ideologija osme decenije došla je naglo, za većinu neočekivano i na samom pečetku čak i neobjašnjivo. Velika tema pronalaženja načina prevazilaženja svakojakih i mnogobrojnih ograničenja postavljenih u epohama visokog i poznog modernizma (koje su predugo trajale u posleratnom periodu akademizujući ukupnu likovnu scenu) efikasno je razbiena finim konceptualnim razlaganjem na bitno u praksi i ideologiji vizuelnog svaralaštva. No, učinilo se, u jednom trenutku, umetnicima koji su tek stupali na scenu da je to prevazilaženje predugo trajalo, a potreba da se nova kreativnost postavi na drugačije, iznova materijalne osnove, narasla je do tog nivoa da je poput svojevrsne elementarne nepogode poljuljala kao očigledno promenjeno srvaralaštvo sa drugačijim ciljevima, namerama, razlozima. 

Ta storija detaljno je objaš njena u mnogobrojnim prilikama ne samo u samom njenom začetku već i kasije kada su se strasti i u stvaralaštvu i u kritici dobronamerno smirile, Ali jedan kratak, letimičan pogled unazad, na primeru srvaralaštva pet umetnika odabranih za ovu priliku, pokazuje niz zanimljivih karakteristika od kojih su neke indicirane samim naslovom. 

Nadam se da ono old neće biti pogrešro shvaćeno; dakako da se ne radi o tome da su ovde oku pljeni neki od najznačajnih protagonista preokreta sa pečetka osamdesetih, ostarili u kreativnom smislu, već da su pri došle nove generacije, pri tome, upravo njihovi ućenici. Ta činjenica je podcrtana podnaslovom. (Male netačnosti u radnim i biografskim faktografijama nekih učesnika ove i dve ranije izložbe oko njihovog profesorskog statusa nimalo ne narušvaju osnovnu ideju). Ne želim. s druge strane, da ističem opšta mesta istoriografije umetničkih pokreta, posebno onih u dvadestom veku, vec da naglasim i uočim prirodno zaokruživanje još jedne pojave u stvaralaštvu koja je očigledno ostavila duboke i trajne tragove na izmaku prošlog veka – kako u samoj umetnosti isto tako i u njenoj kritici. 

Darija Kačić, Radomir Knežević, Mileta Prodanović, Mrđan Bajić, Destil Marković (kao jedan od mogućih reprezentativnih uzoraka) izlažuči ovom prilikom nove radove mogu zaiteresovanim gledaocima da otkriju mnoge otvorene i za kriljene činjen. O tome, na ovom mestu neće biti reči. Razlog izložbe je sasvim drugi, a cilj je samo malo, s povodom, podsećanje na početak i ishodište jednog fenomena u (ne samo) našoj recentnoj vizuelnoj umetnosti. 

Jovan Despotović

Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd, 2004