Milan Popović

Za našu savremenu umetnost od izuzetnog je značaja da se kritika povremeno okrene prema onim pojava koje su zbog različitih uzroka ostajale postrani od glavnih tokova poznog modernizma, naročito nakon 1950. godine. A to prepoznavanje u novom vremenu, sem edukativnog karaktera koji se odnosi na upotpunjavanje znanja novih generacija, ima za cilj i pokušaj ponovnog, kritičkog iščitavanja posebno opusa značajnih umetnika koji su ili vlastitom odlukom ostajali na margini kulturnih zbivanja, ili su im naprosto život, ili umetnička klima u kojoj su stvarali, odredili takvo mesto i, u krajnjem slučaju, i sudbinu.

Jedan od takvih slikara bio je i Milan Popović, rođen 1915. u Surdulici, umro u Beogradu 1969. koji je neobavezno pohađao pripremni tečaj za Umetničku školu kod Bete Vukanović, a potom i dve godine kod Ljube Ivanovića koji na njega, uostalom kao ni opšta umetnička klima tog vremena, nisu ostavili neki poseban trag. Popović je zapravo od samih umetničkih početaka negovao jedna specifičan, autonoman, marginalizovan i izolovan poetički svet koji se kretao ‘u rasponima od metafizike i nadrealizma’ kako je to istakao i priređivač ove njegove male retrospektive i pisac uvodne studije Zdravko Vučinić.

Ali da bi se tačnije dešifrovala Popovićeva stvaralačka filozofija mora ju se navesti još neke činjenice iz njegovog života. Ovaj usamljeni umetnik, ‘pun gorčine i jeda…, gord na svet za koji je smatrao da mu se nepravedno zamerio’, bio je tokom rata zaposlen na gradskom groblju, potom je radio na astronomskoj opservatoriji, da bi se penzionisao kao crtač i preparator na Medicinskom fakultetu, i kao vrhunac, umro je na dan otvaranja svoje druge samostalne izložbe. Iako je po plastičkim prizorima bio blizak i metafizičarima, i fantastičarima, i nadrealistima, i medialcima (za koje neki teoretičari, poput Miodraga Protića, smaraju da im je bio preteča), Popović je odnegovao jedan autentični figurativni svet pun emocija, strahova, zebnji i zagonetki koji i danas deluje dubinom i stvranim doživljajem, nepatvorenim osećanjima prema svetu i realnosti, prema životu i usudu – ličnom i kolektivnom.

No, mogu se, makar i na ovako svedenoj retrospektivi zapaziti, grubo govoreći, dve faze u njegovom radu. Jedna je tekla tokom pedesetih godina kada mu je kolorit bio zatamnjen a prizor surov i ekspresivan, i druga, tokom sedme decenije kada je ponešto prosvetlio paletu, kada se u svom maniru ‘raspričao’ dajući ovim prizorima više zagonetni nego zastrašujući sadržaj, nadrealan i lirski.

U nepisanoj istoriji umetnosti mnogo je sličnih primera koji su ostali nezabeleženi, nezapaženi u moru uzaludnih pokušaja prepoznavanja sveta i njegovog tumačenja. Ali, malo je primera kakav je ovaj Popovićev koji se izborio za mesto u tom sistemu vrednosti koje se ne mogu opisivati egzaktnim činjenicama.

Ovaj događaj sa priređivanjem male retrospektivne izložbe Milana Popovića dobio je na značaju upravo iz tog razloga – da pokaže tu nevidljivu i nemerljivu liniju koja razdvaja mali broj izabranih i prepoznatih od nebrojeno prisutnih ali neprimećenih. A da li je sudbina nekome dodelila da se u tom malom društvu identifikovanih nađe još za života, ili, kakav je većinom bio slučaj – tek nakon smrti, to je drugo pitanje koje se kao stvaralačka muka može prepoznati u svakom umetniku, u svakom stvaralačkom opusu ma kakav profesionalni, stručni ili javni status da je dostigao.

Milan Popović je tom prepoznavanju i razgraničenju između nepriznatog i autentičnog dao puni i priznati doprinos – i životom i delom.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 29. 11. 2005