12. bijenale naivne i marginalne umetnosti

Posle nekoliko godina intenzivnog truda, Muzej naivne umetnosti iz Jagodine je posle 45 godina po formiranju, napokon dobio status ustanove kulture od republičkog značaja. Ovaj čin ne znači samo da su svi njegovi troškovi (programski, materijalni, investicioni i drugi) prešli sa lokalnog nivoa na republički budžet, već pre svega to da je ova institucija time postala i matična za svoju oblast – naivnu umetnost koja je pored velike popularnosti kod nas, ali upravo i zbog toga, izrazito profanisana, pa čaku mnogim slučajevima svedena na umetnost lošeg ukusa i malih estetičkih vrednosti. Dakle, bilo je krajnje vreme da jedna profesionalna i stručna ustanova, kakav je nesumljivo ovaj Muzej naivne umetnosti, postane matična ustanova, a time i odgovorna za opšte stanje u ovoj oblasti.

Umetnost naivaca ima dosta dugu istoriju. Već je u međuratnom periodu ona polako postajala značajan fenomen, posebno od onog trenutka kada se u slikarstvu Hegedušića i njegovo kruga, te Hlebinske škole, približila socijalnom kriticizmu na liniji ideologije tadašnje komunističke partije Jugoslavije. Taj stav joj je omogućio, posebno uz ogromnu pomoć i zalaganje Ota Bihalji Merina da u periodu posle 1945. godine, a naročito nakon udaljavanja od staljinizma, praktično jedno vreme postane čak i zvaničnom, te reprezentativnom jugoslovenskom likovnom umetnošću na međunarodnom planu, uprkos snažnom protivljenju akademskih stvaralaca, i naročito institucija koje su upravo u tom periodu formirane, na prvom mestu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Naravno da je takva otvorena i velika državna pomoć ovoj vrsti stvaralaštva otvorila prostor i nekim pojavama koje su jedva mogle da budu tumačene kao seriozno likovno stvaralaštvo.

Dugogodišnja nastojanja da se i u ovoj stvaralačkoj oblasti uvedu pouzdani kriterijumi vrednovanja krunisani su upravo pomenutim činom kojim je Muzej naivne umetnosti u Jagodini dobio mogućnost da se najozbiljnije posveti uočenim brojnim nedostacima u produkciji, publicistici, kolekcioniranju i muzeološkim standardima koji bi morali da znatno podignu opšti nivo i u praksi naivnih, ili kako se u polednje vreme sve češće nazivaju – marginalnih stvaralaca.

Jedan od tih načina je i organizovanje selektivnih grupnih izložbi, posebno u uslovima internacionalne konkurencije od 1995. godine, kada domaći stvaraoci imaju prilike da se ogledaju uporedo sa stranim. Muzeju naivne umetnosti je uspeo da, u datim prilikama, nađe meru kojom se ovaj cilj može dostići.

Kao i u ranijim slučajevima, najpre je selekcioni žiri uradio najdelikatniji posao da iz velike konkurencije izabere 36 autora sa 62 dela koji su došli iz Italije, Mađarske, Slovenije, Nemačke, Republike Srpske, Bugarske i Srbije i Crne gore, da odabere one stvaraoce i njihove radove koja bi trebalo da na adekvatan način zabeleže aktuelni trenutak u stvaralaštvu naivaca.

Potom je drugi žiri – za nagrade, iz takve postavke ukazao na one koji su svojim delima zavredeli da budu posebno naglašeni. I to u nekoliko kategorija koje ćemo navesti po značaju: za životno delo, dobitnik je Milan Sovilj (iz Republike Srpske čija su čak tri sina danas afirmisani stvaraoci u oblasti akademske likovne i primenjene umetnosti), veliku nagradu za izložena dela dobio je Dušan Jevtović, posebno priznanje za izložena dela dobio je umetnik sa pseudonimom Barberien (za koga bez imalo nedoumice možemo reći kako je apsolutno otkriće ovog bijenala i pred kojim je, jer se radi o mlađem stvaraocu, zasigurno značajna, čak i u internacionalnim okvirima, afirmacija), priznanje za izložena dela i dugogodišnju saradnju sa ovim Muzejem dobila je Edeltraud Lehman (iz Nemačke), za izloženo delo nagradu je poneo Saša Petrović, a otkupnu nagradu ovog puta zavredela je Milanka Dinić.

Predsednik žirija za nagrade Natalija Cerović je u obrazloženju istakla pojavu preovlađujućeg ’novog senzibiliteta’ u radovima koje smo mogli da vidimo na izložbi. On se ogleda pre svega u primetnom približavanju plastičke misli većine umetnika aktuelnom treutku u oblasti akademskog stvaralaštva, dakako sa nosećim karakteristikama naivnog prosedea.

U tom smislu u katalogu je zapisano:

’Nastojeći da istakne izrazite individualnosti ali i da se ne udalji od duha vrema, selekciona komisija se opredelila za radove u kojima su prisutna pomeranja u odnosu na tradicionalni i prepoznatljivi likovni izraz po kome se naivna umetnost i marginalna umetnost najčešće prepoznaje.’

U tom nastojanju žiri je samo ukazao na najizrazitije primere, ali je opšti utisak o onome što je izloženo upravo takvih karakteristika. Kao i akademska umetnost, i naivno stvarlaštvo očigledno da ima budućnost, ali ona mora biti vrednovana najstrožim kriterijumima koji će hrabro i beskompromisno načiniti ubedljivu razliku izmedju umetničkog i komercijalnog koji su upravo u ovoj vrsti stvaralaštva vrlo često i lako bivali izjednačavani ili mešani.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 21. 10. 2005