‘Projekt fotografija – tačka presecanja’

Od pronalaska fotografije bio je uspostavljen kreativni i imaginativni rivalitet između ovog novog medija i starijeg – slikarstva, na različite načine i sa diferenciranim rezultatima. Od sedamdesetih godina prošlog veka, dakle sa pojavom konceptualne umetnosti, fotografija je poprimila jednu, dotad, nepoznatu dimenziju koja joj je višestruko proširila polje delatnosti. I taj trend je nastavljen iu narednom periodu sa vrlo zanimljivim rezultatima.

Od takvog uvida pošla je Jasminka Plavšić Đerković koncipirajući autorsku izložbu pod naslovom ‘Projekt fotografija – tačka presecanja’. Za polaznu tačku, u hronološkom smislu, uzela je iskustva naših umetnika iz osme decenije, dakle iz perioda konceptualizma – Sobodana Ere Milivojevića i Čedomira Vasića, da bi ovaj fenomen, kao centralno mesto zauzeli autori sledeće generacije, u opštem smislu identifikovani kao postmodernisti, poput Mrđana Bajića, Dragoslava Krnajskog, Milete Prodanovića, Aleksandra Rafajlovića i Vere Stevanović, napokon zaokružujući polje interesovanja radovima sledeće generacije umetnika – Uroša Đurića, Talent Factory-a Zdravka Joksimovića, Dragana Papića, Milice Tomić i Anice Vučetić.

Odmah pada u oći, posle pominjanja ovih imena, da se neki od njih isključivo bave upravo fotografijom, poput Rafajlovića, Papića i Talenta i u poslednje vreme Milivojevića, da su neki od njih posvećeni slikarstvu i instalacijama, poput Vasića, Prodanovića, Đurića i Tomićeve, a neki skulpturi, u striktnom ili proširenom polju tog pojma, u radovima Bajića, Joksimovića, Vučetićeve, Krnajskog i Stevanovićeve. No, pored svojih osnovnih medijskih opredeljenja, svi ovi autori zanimaju se za fotografiju na specifičan način, te je to razlog da se autorka izložbe odlučila upravo za ovakav izbor i postavku koju ovom prilikom možemo videti.

Obrazlažući ideju ‘tačke presecanja’ kao svojevrsnog kros-overa, autorka na jednom mestu napominje:

‘Tumačenje i značenje izložbe je u Tački presecanja u kojoj su očigledni svi elementi unutrašnje strukture izloženih dela (u izboru samih autora) koja oni dovode u ravnotežu kao čist fundament svojih projekata. Zajedničkim predstavljanjem svojih radova oni se vezuju energetski, deluju i pokreću stvaralačko misaonu dinamiku. Pri tom, svako čuva tajnu svoje unutrašnje strukture dela. Jedino tako može se govoriti o fotografiji kao prirodnom obliku kruga likovnog integrisanja, a ne kao o skupom eksperimentu.’

Istovremeno sa ovom izložbom, u Muzeju savremene umetnosti postavljena je decenijska retrospektiva posvećena devedesetim godinama u vizuelnim umetnostima. Iako je znatno veća, pažljivijim gledanjem moguće je, u nekim slučajevima zapaziti prirodne sličnosti, ali u nekim i važne razlike iako se praktično radi o istim umetnicima. Upravo je reč, u prvom slučaju, o sužavanju interesovanj za fenomen fotografije u radu umetnika koji ne moraju uvek ovaj medij koristiti kao osnovni u izražavanju. I u tome je i zanimljivost i značaj ove manje postavke. Jer se na jednom izrazito prisutnom fenomenu, u radu tek trinaest autora, razmatra veliko pitanje odnosa kreativnih granica i preklapanja različitih medija – fotografije, slikarstva, skulpture i instalacija otvarajući različite nivoe mogućih tumačenja.

Autorka izložbe opredelila se za jednu vrstu razumevanja, na posetiocima je da uoče neka druga. Dakle, pitanje nije definitivno zatvoreno, naprotiv, ono je tek s razlogom i na pravi način naznačeno, a tumačenja i zaključivanja sa dalekosežnijim pretenzijama tek treba da uslede.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 4. 10. 2005