Dan Rajzinger

Posle šest godina izraelski dizejner svetske reputacije Dan Rajzinger ponovo izlaže u Beogradu. Prvo potpunije upoznavanje sa ovim umetnikom našeg porekla (rođen je u Kanjiži 1934. godine, potom se 1949. iseljava u tek osnovanu državu Izrael gde u Jerusalimu završava Akademiju umetnosti 1954.) bilo je 1989. u Salonu Muzeja savremene umetnosti kada je izložio serigrafije iz ciklusa ’Spisi o vatri’ prema tekstovima pesnika Abe Kovnera. Ovom prilikom je prikazao znatno raznovrsniji stvaralački opus u kome posebno mesto pripada plakatima načinjenim različitim povodima, večiti kalendar specijalno dizajniran za njujorški Muzej moderne umetnosti i logotipi za mnogobrone kompanije i druge institucije, a među njima za nas je najinteresantnji onaj koji je 1989. godine uradio za Atelje 212.

Od mnogih pitanja o savremenoj umetnosti koja se mogu pokrenuti gledajući Rajzingerove radove možda je na prvom mesu ono koje se tiče osnosa primenjene i slobodne umetnosti, dakle onih vidova današnjeg stvaralaštva koji u kreativnoj simbiozi preklapaju utilitarnu potrebu da se zadovolji neki konkretni zahtev naručioca ili pak da se odgovori na određeni povod za rad, i slobodne stvaralačke volje, imagimacije i oblikovanja koji stoje u osnovi svakog vrednog opusa. Dan Rajzinger je primer umetnika, i u tome leži tajna njegovog velikog svetskog uspeha, koji je te dve potrebe doveo u potpunu sklad. Kada se gledaju i procenjuju njegovi radovi teško je razlučiti one koji su kao konkretan zadatak bili postavljeni pred njim od onih koji su nastali iz čiste potrebe stvaranja. Ova Rajzingerova izložba otklanja sve nedoumice oko toga da li je potrebno, ili moguće, ove dve umetničke discipline, koje se kod nas, kao u ostalo i u većini univerzitetskih centara u svetu, uzučavaju čak na dva posebna fakulteta – primenjene i likovne umetnosti. I da li je za teoretičare umetnosti, kritiku, obične gledaoce uopšte od neke važnosti da se povuče jasna demarkaciona linija između onoga što se zove primenjeno stvaralaštvo i onoga što se vrednuje kao slobodno (od svake funkcije) likovno stvarlaštvo.

Gideon Ofrat je u povodu ove prezentacije Rajzingerovog rada u predgovoru kataloga zapisao sledeće:

’Danov kreativni dizajnerski rad jasno dokazuje prevođenje to jest, transformaciju i preusmerenje novijih apstratnih dijalekata, u jedinstven jezik dizajna koji se razvija u šire kulturno područje. Ako je poziv umetnika dizajna da gradi mostove između umetnosti i kulture, od ličnog i samostalnog ka društvenom i praktičnom. Rajzinger nudi model transformacije ezoteričnog u javno pomoću samog statusa dizajna koga on nameće jezicima apstraktnog stvaranja, koji su se u početku ponosili introvertnom subjektivnošću koja se približavala transcedentalnom. Moglo bi se reći da ih je Rajzinger izvukao iz njihovog skrovišta, i izložio njihovu tajanstvenost očima javnosti, ili po rečima Martina Hajdegera, dešifrovao je njihovu tajnu i savladao njihov otpor kad ih je učinio ’frazerskim’ to jest, podario im komunikativnu važnost. Pošto je svoju pažnju naizmenično poklanjao i dizajnu i slikanju, Rajzinger je stoga mogao da odbaci samu dvojnost ovih disciplina.’

Na kraju bismo dodali da je čuvena i svetski priznata Rajzingerova umetnost plod jednog izuzetno doslednog rada, istrajne potrebe da se definiše vlastiti stil u umetnosti kao i spretnosti uočavanja vizulenih fenomena koje je moguće smisaono i plastički presložiti u sasvim nove forme i kreativne sadržaje. Uspešnost dela Dana Rajzingera može samo da učvrsti, u katkada poljuljanim uverenjima, umetnike istih shvatanja. 

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 9. 2005