Emerik Feješ – Modernizam i primitivizam

Naivizam urbanih formi

Problem valorizacije umetnosti naivaca nastao je već na samom njenom početku koji koincidira sa pojavom modernizma. Zapravo je već od prvog trenutka iskrslo dvostruko pitanje: da li je naivna umetnost u svim njenim estetikama i pravcima zaista bila adekvatan odgovor na modernizam, i drugo, kojim se to kriterijumima uopšte može utvrditi njena umetnička vrednost. Ili, da li se, s obzirom da se radi o umetnicima bez formalnog umetničkog obrazovanja, ova vrsta umetnosti uopšte može objasniti istim vrednosnim sistemom kojim se utvrđuje značaj neke pojave, umetničkog pokreta ili autorske ličnosti od vremena nastanka Moderne umetnosti.

Ukratko, ovaj problem je u mnogim prilikama manje-više uspešno razrešavan definisanjem odnosa između modernizma i primitivizma u umetnosti (što je takođe uobičajen termin za označavanje naive). U većini slučajeva, teorija prepoznaje da je primitivna umetnost vid pobune protiv oveštalosti službene, akademske ili konvencionalne umetnosti s kraja devetnaestog i na početku dvadesetog veka. Pojava tih savremenih primitivaca (za razliku od vanevropskih umetnika koji nisu obuhvaćeni korpusom `istorije umetnosti`) koji su delovali sa pionirima modernizma, bio je odgovor na kanonizovanje stilskih pravaca u glavnom toku umetnosti tog perioda vraćanjem `izvorima umetnosti`. U pionire takvog `povratka` spada i Pol Gogen u fazi `svesnog infantilizma`, potom, ugledajući se na tradicionalnu umetnost afričkih ili azijskih urođenika, tom pokretu `oslobađanja od estetičkih dogmi` priključuje se i neki od vodećih modernista poput Pikasa i Munka, članovi nemačke grupe `Most` i mnogi drugi. No, svi su oni zapravo bili zagledani u slikarstvo `Carinika` Rusoa koji je krajem devetnaestog veka bio potpuno ismejan iako je već tada očigledno bilo da je ostvario ogroman uticaj u samom središtu evropskog, i uopšte modernog sveta tog vremena delujući na akademske slikare da sveno da rade kao primitivni.

Kod nas je ulogu pionira `primitivne` umetnosti odigrao Krsto Hegedušić oko 1930. godine kao se zainteresovao za slikarstvo hlebinskih seljaka. Ubrzo se, sada već `Hlebinskoj školi` i tom pokretu priključuju Ivan Generalić, Franjo Mraz i drugi, ali i slikari van `škole` poput Marka Viriusa i Ivana Večenaja. Potom nastaje još jedna `škola` – slovačkih seljaka iz Kovačice od Martina Paluške do nedavno preminule Zuzane Halupove koja je stekla zavidnu svetsku reputaciju. Da ovom prilikom pomenemo i da je glavni promoter, ne samo jugoslovenskih naivaca, na svetskoj sceni bio Oto Bihalji-Merin koji je najzaslužniji što je naša naiva doživela ne samo lokalnu afirmaciju već je jedno vreme, uz ogroman otpor akademskih slikara, praktično bila i glavni službeni predstavnik savremene jugoslovenske likovne umetnosti u svetu.

Kao i u drugim oblastima ove vrste stvaralaštva, u jednom trenutku bilo je neophodno metodično sistematizovati pojave, pokrete i ličnosti u našoj naivnoj umetnosti s obzirom na ogromnu podršku koju je ona dobila i na poplavu svakovrsnih stvaralaca koji su nastojali da naivu komercijalizuju i od nje pre načine unosan biznis nego da je formiraju, razumeju i objasne u održivom smislu plastičkih kategorija. Zbog toga je u Svetozarevu 1960. godine osnovana Galerija samoukih likovnih umetnika koja je ubrzo postala Muzej naivne umetnosti u Jagodini sa muzeološkim zadatkom da selektivno prikuplja, proučava, izlaže i publikuje dela ove vrste svaralaštva – od njenih začetnika poput Janka Brašića, Martina Jonaša, Save Sekulića, Ilije Bosilja, Bogosava Živkovića do najmlađih. U pionire, danas ih vidimo kao klasike, spada i slikar Emerik Feješ, rođen 1904. godine u Osijeku koji je umro 1969. u Novom Sadu gde je proveo najveći deo života.

Već letimičnim pogledom jasno je da se Feješ pre svega izražava bojom i urbanim formama koje su po logici geometrijske. Otuda ga kritika svrstava u `urbane pejzažiste`. Budući da uopšte nije putovao, načinio je zanimljivi niz slika kojima je za predloške koristio razglednice velikih svetskih metropola poput Venecije, Firence, Pariza, Beča, Minhena, Budimpešte, Moskve, Vašingtona, Kaira i mnogih drugih. U kategorizaciji naivnog stvaralaštva, Feješevo slikarstvo se definiše kao `instinktivni neoprimitivizam`, dakle nalazi se u grupi sa Bosiljem, Živkovićem, Sekulićem i Milanom Stanisavljevićem za koje se kaže da su:

`Tvorci originalnih likovnih rešenja, jedinstvenih u vremenu i prostoru. Usled velike samosvojnosti njihova umetnost teško je čitljiva, naročito u poređenju sa komunikativnošću ostvarenja zavičajnih hroničara ili pejzažista. U okviru naivne umetnosti Srbije instinktivni neoprimitivisti deluju izričitim inovacijama, vizionarstvom, modernim senzibilitetom. Svojim delima postavili su u okviru naivne umetnosti visoke kriterijume.`

Feješ je počeo da crta 1949. godine i već prve radove su mu kupovali Ivan Tabaković, Oto Bihalji-Merin, Ivo Frol, Rajko Mamuzić, Jara Ribnikar, Grgo Gamulin, Ana Bešlić i dr. Dobivši ovakvu podršku uglednih umetnika i kritičara, Feješ se osmelio da se slikarstvu potpuno posveti radeći u tehnikama gvaša, tempere i ulja na papiru, platnu i lesonitu. Kako slike nije datovao, u njegovom dvadesetogodišnjem opusu pouzdano su identifikovane samo tri motivske celine: figurativne kompozicije (kao što su žanr-scene i portreti), zatim prizori urbanog pejzaža, te lične, imaginarne impresije arhitektonskim remek-delima u svetskim metropolama – kako je istakla Nina Krstić. Prvi put izlaže u Novom Sadu 1955. godine na Četvrtoj izložbi slikara amatera Vojvodine. Tada ga zapaža Dimitrije Bašičević Mangelos, direktor Galerije primitivne umjetnosti u Zagrebu koji mu priređuje i prvu samostalnu izložbu 1956. za koju piše i predgovor kataloga u kome, pored ostalog stoji:

`Tako opremljen donkihotovskim rekvizitima pretvara se Feješ u jednog od savremenih Don Kihota: bori se za preobražaj stvari u životu, preobražavajući tmurne bezdušne gradove, odnosno njegove nevesele razglednice u radost novorođenih prostora. U stvari on je pri tome nekoliko puta pred vetrenjačama: kada sjedi uobražavajući da putuje i kada mijenja red stvari ovoga svijeta, pokušavajući da načini jedan novi svijet, svijet d’apres Feješ.`

Ova retrospektivna izložba pokazala je da je Emerik Feješ ovakvu slikarsku misiju naknadnog formiranja predstave sveta koji je i artificijelan i postojeći, u potpupnosti ostvario.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 17. 6. 2005,  Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 13. 8. 2005, s. 11