Marija Janković

Nevesela povest, i još tužnija budućnost Bora i njegovih rudnika, i njegovih stanovnika, iskazana je ciklusom crno-belih fotografija Marije Janković u Art-galeriji Kulturnog centra Beograda. Autorka je rođena u Zaječaru 1978, a posle završene Srednje škole za dizajn dipolomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Ovaj podatak nam omogućava da bolje razumemo kreativne i estetičke namere i ostvarenja koje uočavamo na ovim fotografijama posvećenim jednom gradu, zapravo njegovoj sudbini.

Nažalost, i u medijima o Boru se govori samo povodom problema koji ovaj grad na krajnjem istoku Srbije redovno, u ciklusima, periodično, ophrvavaju. Ogromna migracija iz tog područja, pad nataliteta, nadprosečni porast takozvanih ‘industrijskih’ bolesti, i, sve prisutnija bezperspektivnost usled smanjivanja mogućnosti eksploatacije rude, sve su to teme kojima se bave izveštači iz ovog kraja. Marija Janković je jedno vreme živela u Boru i načinila ovu svojevrsnu fotografsku ‘hroniku umiranja’ kao vidljivu, i time ubedljiviju i potresniju potvrdu onih predstava koje smo o njemu već imali. Ako se kaže da jedna fotografija govori hiljadu reći, kao odgovor na uobičajeno mišljenje da jedna reč može izazvati takođe hiljadu slika, autorka je taj fenomen iskoristila na najefikasniji način ugrađivanjem u svoje slikane prizore brojne sadržaje koji se mogu iščitati uporedo sa nosećim, centralnim motivom zbog koga je uostalom snimak i načinjen.

U uvodnom tekstu je konstatovano da je na ovim fotografijama reč ‘o Boru kao metafori celog društva’, s tim da je u ovom slučaju taj naglašeni fenomen propadanja mnogostruko uvećan, ubrzan, u razmerama apokaliptičnosti i društvene (kolektivne) i ljudske (individualne). Ta individualizacija i opserviranje kolektivnog stanja agonije centralno je mesto svedočenja, tumačenja, upozoravanja i, vidne solidarnosti Marije Janković sa Boranima.

Ako je, generacijski gledano, Marija Janković dosta udaljena i od smisla i od estetike neorealizma pedesetih godina u italijanskoj kinematografiji, njene fotografije pokazuju izuzetnu bliskost upravo tom jeziku i kreativnoj ekspresiji posleratne Evrope, njene obnove i izgradnje ne samo novog života i starih gadova, već i institucija zasnovanim na tradicijama političke demokratije. Kao pandan toj estetici, ’iza gvozdene zavese’ dekretom je istovremeno određena ideološka formula u umetnosti koja se zvala socijalistički realizam. Bitna razlika je u osnovnom pristupu; za prvu je karakteristična sva muka, bez ideoloških doterivanja, posleratne obnove urušenih institucija, za drugu je taj društveni angažman prikazivan sa obaveznim osmehom učesnika, entuzijazmom i optimizmom izgradnje novog društva. Politička klima koja je karakteristična za današnji trenutak naše tranzicije Mariji Janković nije ostavljala alternativu: ona je mogla biti viđena na njenim fotografijama samo kroz propast, depresiju, beznadežnost…

Politički plakati stare epohe koji su se isključivo slučajem zvanim nostalgija sačuvali, i novog vremena, koji doduše daju mogućnost izbora, u ovom slučaju, u ovoj autorskoj interpretaciji, pokazali su se samo kao spoljašnji fenomeni, tek kao forme čija je suština identična, koja, kao konačni rezultat ne pokazuje neku bitnu razliku. Na toj dimenziji aktuelne realnosti ova autorka gradi fotografski pristup, na tim pojavama koje su međusobno postale prebliske, ne samo po političkim porukama, već pre svega po učinku na svakodnevni život, Marija Janković je ponudila jedan zaokružen stvaralački koncept izražen medijem crno-bele fotografije.

Ako u budućnosti ove fotografije ostanu isključivo u domenu kreativnog, a ne dokumentarnog, ili novinarsko-reportažnog, njena autorka ima izuzetnu priliku, što se lako može zaključiti iz izloženog ciklusa, da dostigne jednu od najprominentnijih pozicija u ovoj umetničkoj oblasti, u podvrsti socijalnog komentara, onu koju sada neprikosnoveno drže, na primer, Goranka Matić, Nenad Stojanović, Dragan Papić …

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 26. 7. 2005