’Vreme na zidu’ – Politički plakat

Plakat, ili oglas, proglas, objava, obznana, je vrlo stari medijum komunikacije koji je u ilustrovanom i ručnopisanom obliku postojao i pre Gutembergovog pronalaska, a potom je postao zaista masovnim načinom pronošenja svih vrsta poruka – od kulturnih do političkih sa svim međuformama. Od kraja 19. veka plakat je dobio i jasnu umetničku dimenziju budući je od tada priznat i kao posebna oblast grafičke umetnosti. Objedinjavanjem njegovih verbalnih i slikovnih sadržaja prema utilitarnom cilju privlačenja pažnje čitaoca-posmatrača, u novije vreme plakat je postao i samostalna disciplina u okviru umetničkog dizajna, a time i propagandno te marketinško sredstvo vizuelne komunikacije. Ova svrha uticaja na javnost privukla je mnoge teoretilare umetnosti, među njima i Suzan Sontag koja je utvrdila:

’Plakati nisu samo javne obavesti … plakat, za razliku od javnih obavesti, predstavlja moderan konept javnosti, u kome su članovi društva definisani prvenstveno kao posmatrači i potrošači. Javna obavest ima za cilj da informiše ili da naredi. Svrha plakata je da zavede, podstakne, proda, obrazuje, ubedi, apeluje. Dok javna obavest informiše zainteresovane ili budne građane, plakat se nameće onima koji bi inače prošli kraj njega ne primetivši ga …’

Pravu i konačnu ekspanziju plakat je dobio u periodu industrijalizacije društva koje je donelo masovnu proizvodnji i masovnu potrošnju. Dakle, u prvi plan se našla njegova funkcija da obaveštava, ubeđuje, podstiče, izaziva i kreira nove potrebe novonastale klase robnih potrošača, dakle kupaca predmeta i konzumena usluga.

Plakati se razlikuju, pored ostalog, i prema proukama koje sadrže. A to su, od onih najglavnijih i najčešćih: privredno-propagandne, kulturne i zabavne, sportske i političke. Ova poslednja vrsta je, upravo zbog svoje važnosti i najčešći i najmasovniji i koji je se štampa u najvećim tiražima. Obraćanje makar i najpovršnije pažnje na ikonosferu svakodnevice ubedljivo dokazuje ovu potpunu dominaciju.

Otuda nimalo nije slučajno što je izložba političkog plakata iz zbirke Muzeja grada Beograda koja ubuhvata period od 1941. do 2000. godine dobila naziv ’Vreme na zidu’. Uostalom, Moris Rikards je istakao da se na plakatiranim ’proklamacijama može pročitati čitava istorija Evrope’. Ova konstatacija je, kako smo videli na izložbi, još primenljivija na ovdašnje, nekadašnje jugoslovenske a sada srpske uslove. Ovo ’vreme istaknuto na zidovima’ zaista je prava istorija bez koje se novija povest, korišćenjem i ovakvih pomoćnih istorijskih izvora, naših krajeva ne bi mogla ni razumeti na zadovoljavajući način.

Izloba je, idući linijom manjeg otpora, uspostavila hronološki redosled periodizujući zbirku plakata na: Ratni plakat 1941-1944, Posleratni plakat 1944-1990 i savremeni plakat 1990-2000. godina. Kažemo ’linijom manjeg otpora’ jer se ova kolekcija mogla tematizovati i prema njegovim sadržinskim svojstvima, ili prema estetičkim i stilskim osobinama, ili, iznijansirano, prema političkim i ideološkim porukama, ali i na još nekoliko načina. Ovako imamo prilike da poput nekog vremeplova posmatramo samo vremenske segmente političkog plakata, a da sa manjim naporom ipak razumemo i konstituišemo njegove bitnije konstantne u oblastima izraza, stila, vrednosti idejne poruke koje su ili naručioci ili autori želeli da pošalju. No, uprkos ovoj primedbi, izložba je zaista senzacionalna uzimajući u obzir i količinu i likovni raspon koji oni grade i obuhvataju.

Prvi segment – Ratni plakat ispričao nam je poznatu storiju o građanskom ratu i revoluciji, o proglasima ko je i koliko naudio srpskom narodu, o prvim danima okupacije i tako dalje. Glavna politička borba vodila se u formiranju javnog mnjenja protiv Engleske ili Nemačke, protiv masona, Jevreja i komunista ili protiv boljševičke opasnosti. Naravno i da je propaganda u korist Narodnooslobodilačkog pokreta ili u korist pokreta Draže Mihailovića imala vrlo istkanuto mesto i u ovom plakatskom ratu. Tu su naravno našli mesto i čuveni nemački plakati-poternice iz 1943. godine za Titom – ’komunističkim vođom’ i Dražom Mihailovićem ’vođom bandi’ kako je bilo napisano. O ovoj, na prvi pogled maloj razlici u kvalifikaciji dvojice vođa, istoriografija nije obratila dovoljno pažnje, a implikacije koje bi se iz nje mogle izvući dodale bi još ponešto u poznatom sporu oko pretenzije na patriotizam ova dva pokreta.

I ako je u prvom segmentu izložbe dominirala intenzivna borbenost zaraćenih strana, u drugom – Posleratnom plakatu, dolazi do ideološkog ujedinjavanja, naravno na strani pobednika, kada se od ratne retorike prelazi na mirnodobsku sa posve novim porukama, sloganima i pozivima za obnovu i izgradnju ne samo ratom porušene zemlje, već i za izgradnju novog društva, čak novog čoveka pretočenim jezikom nove estetike; u prom trenutku socijalističkog realizma, a kasnije sve slobodnijim izrazom koji je pratio likovne promene vremena i u ovoj oblasti kreativnog izraza. Promena nastaje oko 1950. godine i upotrebom nove tipografije, ali i sve slobodnijim likovnim rešenjima. Radomir Stević Ras, Milo Milunović, Peđa Milosavljević, Bogdanka Poznanović, tek su neki od autora koji su doprineli osavremenjivanju likovnog, tipografskog i opšteg izgleda plakata koji sada dobija i novu funkciju: delovanje na javno mnjenje suptilnijim, ali zato dubljim i trajnijim postupcima prenošenja ideoloških poruka.

Da u ovom sažetom pregledu ukratko spomenemo svakako najzanimljiviji deo ove izložbe koji se odnosi na Savremeni plakat rađen tokom poslednje decenije prošlog veka. Naravno da u tom delu apsolutno dominiraju predizborni plakati tek uspostavljenog višestranaćkog sistema koji ukazuje i na pojavu ne samo autorskih ličnosti već čitavih timova angažovanih u brojnim agencijama koji su predsedničkim i drugim političkim kandidatima stvarali javnu predstavu poželjnu raznim ciljnim grupama birača sada već potpuno raslojenog, podeljenog i ponovo zaraćenog naroda, savremeno imen0ovanog kao biračko telo. Uz ogromne portrete političara išli su i njihovi predizborni slogani, pa nam ovaj deo izložbe koristi i kao malo podsećanje ne samo ko je sve učestvovao u političkom životu Srbije, već i kakve je poruke slao svojim simpatizerima. Tek poneki primer pokazuje da se naš život tog vremena nije svodio isključivo na politiku već i na neke druge oblasti, poput kulture, pa smo se podsetili i na čuvenu kampanji ’Lepše je sa kulturom’, o čijim rezultatima bi takođe bilo zanimljivo istoričarima i kulturolozima da otvore raspravu.

Šteta je što ovu dobru izložbu ne prati i dovoljno stručno korektna uvodna prezentacija koja samo ponavlja do sada više puta razmatranu problemsku osnovu ovog vida masovne likovne i tekstualne komunikacije. Propuštena je prilika da se o ovom fenomenu, koji je potkrepljen jednom fantastičnom kolekcijom, nije načinila jedna seriozna i originalna muzeološka studija, makar do nivoa nešto produbeljnije teorijske misli. No, kako bilo, i ovom prilikom se pokazalo da izložbena postavka kao muzejski medij, ili jezik savremene komunikacije, teško da može biti prevaziđena, a time je i njena namera na najbolji način postignuta.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 15. 7. 2005, Treći program, Beograd, 125-126, I-II 2005 (objavljeno 2006)