Milorad Vujašanin

’Ja sam umetnik slobodan od umetnosti’, stoji kao svojevrsni kredo Milorada Vujašanina u katalogu koji prati njegovu najnoviju izložbu ’Nezavisna forma’ u Kulturnom centru Beograda. Nekoliko biografskih podataka pomoći će nam da bolje razumemo i samu izložbu, ali i poziciju koju je Vujašanin uporno stvarao u poslednjih trideset godina koliko se bavi likovnim i vizuelnim stvaralaštvom. Rođen je 1953. godine i tek sa trideset godina, 1983. završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu kod profesora Branka Protića i Stojana Ćelića. Već za vreme studija, budući je po zrelosti bio stariji od svojih klasnih kolega, počeo je javno da intenzivno deluje na tada aktuelnom talasu ’obnove’ umetnosti početkom osamdesetih kada je u proces stvaranja vraćena slikarska i plastička materija, kada su se, iz tada dominantne konceptualne prakse, mladi stvaraoci počeli ponovo da zanimaju za mogućnosti rada i sa umetničkim materijalima. Naravno da je taj ’povratak’ u jednom svom značajnom delu ostao pod snažnim uticajem upravo nekih od metodologija teorije i prakse konceptualizma, posebno one koje je (pre)ispitivala koncepte minimalnog i analitičkog slikarstva, lend-arta i performansa.

No, ova vrsta promena nije nastala samo, striktno gledano, u samom polju umetničkog stvaralaštva, već i u svim drugim oblastima uobičajenog izražavanja mladih umetnika – od bliskih medija poput fotografije ili filma, do muzike, mode, ponašanja i tako dalje. Milorad Vujašanin je već na samom početku devete decenije prošlog veka pokazao interesovanje i za ove druge načine izražavanja kretaivnih shvatanja u punoj meri sa snažno nadirućim talasom izmene opšte slike umetnosti tog trenutka. Bio je neposredni učesnik svih manifestacije nove umetnosti u raznim grupama koje su se ad hoc formirale. Tako je sarađivao sa Miletom Prodanovićem, De Stil Markovićem, braćom Santrač, Darijom Kačić, Majom Tanjić, paraktično sa svima koji su u tom vremenu tražili nove načine revitalizacije stvaralaštva, naravno sa punom svešću o vremenu, o novom senzibilitetu koji je počeo da se formira upravo u njihovoj generaciji u svim vidovima i svim manifestacijama.

Ipak, s druge strane, a to je takođe bila još jedna od dominantih osobina vremena, uz sva podudaranja u formalnim oblicima koji su nastajali kao pod njihovog rada, Milorad Vujašanin je, pokazivao, uostalom kao i većina njegovih saučesnika, znake krajnje individualizovanih i personalizovanih kreativnih postupaka koji su pod znak pitanja stavljali mesto umetničkog stvaralaštva u vrednosnom i sociološkom sistemu svog vremena. U ranim radovima Vujašanina je zanimao način sublimnog preseka kroz neka iskustva visokog modernizma i kroz margine avangardi prošlog veka. Zapravo je tada samo ponovi pojedine od konačnih zaključaka nekih tokova u umetnosti koju su pokazali gde se, za njihovo vreme, nalazio kraj umetnosti, odnosno, gde su počinjala moguća pitanja o njenoj daljoj sudbini. I upravo na tim presecima, krajevima, pukotinama u umetnosti rađalo se jedno novo iskustvo stvaralaštva kome je pripradao i Milorad Vujašanin.

Sadašnja izložba nastala od niza podnih objekata načinjenih od terakote, u formi oblica zašiljenih sa obe strane, upućuje nas na potpuno Vujašaninovo približavanje životnih i radnih uslova. Naime, on već niz godina živi na selu i nimalo stoga nije slučajno da su elementi ruralnog postali dominantni u njegovom delu: od materijala koji koristi do oblika koji su u njima nastali. Obraćanje prirodi i pitanjima ekologije za Vujašanina nisu danas samo životna, već, kao smo videli, i aktuelna umetnička pitanja.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 10. 6. 2005