Beta Vukanović – Kao istorija ili mit

U zajedničkoj bibilioteci Vojnoizdavačkog zavoda, Muzeja grada Beograda i Topy-a ’Žene u srpskoj umetnosti’, posle publikacija o slikarstvu Milene Pavlović Barili, Ljubice Cuce Sokić i Katarine Ivanović, krajem 2004. godine iz štampe je izašla i monografska studija o delu Bete Vukanović koju je napisala Vera Ristić.

Sa navršenih sto godina života i sedamdeset pet godina stvaralačkog delovanja u likovnim umetnostima, znamenita ličnost srpskog slikarstva dvadesetog veka Beta Vukanović, sem nekoliko studija koje je povodom njenih karikatura u dva navrata napisala Vanja Kraut, potom o legatu koji zaveštala Muzeju grada Beograd koji je obradila Jasna Marković i nekoliko opštih pregleda umetnosti prošlog veka, na primer, Lazara Trifunovića ’Srpsko crtačka-slikarska i Umetničko-zanatska škola u Beogradu’, Dragutina Tošića ’Jugoslovenske izložbe 1904-1927’, Ljubice Miljković ’Lada 1904-1994, Jedan pogled u prošlost’, te par prikaza njenih samostalnih i grupnih izložbi na kojima je učestvovala, do pojave ove knjige ona nije dobila po mnogo čemu zasluženu, sveobuhvatnu kritičko-umetničku prezentaciju ukupnog rada. Ali ne samo zbog tog razloga, knjiga Vere Ristić o životu i delu Nemice Babet Bahmajer – odnosno Bete Vukanović posle udaje za slikara Riste Vukanovića, predstavlja znameniti kulturni čin u domaćoj istoriografiji likovnih umetnosti.

Sažeto izneto, prema najbitnijim događajima, biografija Bete Vukanović beleži sledeće datume: rođena je u Bavarskoj 1872. godine, a potom jedno vreme živi u Minhenu gde završava Umetničko-zanatsku školu i Žensku akademiju 1897. Poput većine umetnika koji se nisu zadovoljavali uobičajenom školskom umetničkom nastavom, uporedo pohađa i privatnu slikarsku školu Antona Ažbea od 1982. do 1998. Posle dve godine boravka u Parizu gde praktično završava period slikarskog učenja preseljava se u Beograd 1898. gde se odmah aktivira na mnogim planovima: iste godine priređuje prvu samostalnu izložbu, osniva Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, 1900. preuzima vođenje prve srpske crtačke škole, potom i Srpske slikarske škole (1902), osniva Društvo srpskih umetnika ’Lada’ (1904), i tako dalje. Za vreme Balkanskih i Prvog svetskog rata radi kao dobrovoljna bolničarka. Posle rata, 1919. vraća se u Beograd i osniva Udruženje likovnih umetnika u Beogradu, a 1921. postaje nastavnik u Umetničkoj školi u Beogradu. Prvu retrospektivnu izložbu održala je tek 1958. godine kada  je izabrana i za doživotnog počasnog predsednika ’Lade’. Ovaj intenzivni umetnički,  organizatorski, pedagoški i životni ciklus odvijao se paralelno sa slikarstvom, grafikom, crtanjem i karikaturom kojima je obeležila svoje vreme na jedan tihi, u estetičkom smislu kontinuirani razvoj bez potresa, rezova ili diskontinuiteta koji su toliko bili karakteristični za vodeće ličnosti srpske umetnosti prošlog veka, od prvih modernista s početka stoleća poput Nadežde Petrović ili Save Šumanovića, do poznih savremenika druge polovine koji su menjali sliku epohe. Studija Vere Ristić ide tim tragom i na vrlo slikovit način objašnjava ovu pojavu koja je dugo trajala i koja je ostavila traga na mnogim planovima koje smo spomenuli.

U nizu kraćih segmenata teksta koji su naslovljeni poetičkim, intiminim, ispovednim citatima Bete Vukanović, poput ’Da ću u Beogradu provesti svoj vek, nisam ni u snu slutila’, ’Prvu karikaturu nacrtala sam u osnovnoj školi’, ili ’Slikala sam sve osim religijskih slika’, i onih koji su postavljali granice njene sveobuhvatne aktivnosti, kakvi su ’Slikarska škola Vukanović’, ’Prve u nas izložbe grafike’, ’Novo iskustvo – kulturna zajednica južnih Slovena’, ’Pobornik udruživanja umetnika’, ’Prihvata i nove inspiracije’, ’Odlaskom umetnika ne prestaju da žive njegova dela’ i tako dalje, Vera Ristić je opisa jedan životni i umetnički vek koji je zadržao onu poznatu vitalnost koja je bila karakteristična i za još neke srpske slikarke kao što su Cuca Sokuć ili Bela Pavlović.

Beta Vukanović je od samog početka primljena ne samo od kolega već i od likovne kritike kao ličnost u kojoj se mogao nazreti jedan ogromni radni potencijal, a naslutiti i dugovečnost stvaralačkog rada i življenja. Zapoćinjući slikarstvo interesovanjem za stare majstore, Vukanovićeva je ubrzo pokazala naklonost za srendnjoevropsku varijantu plenerizma i impesionizma koji su u poetičkom smislu bili bliski tadašnjem regionalnom shvatanju na njihovim kulturnim rubovima kakav je bio i srpski. Njen dolazak u Beograd pokrenuo je interesovanje za novu umetnost, i ako nikada nije postala vodeća ličnost epohe, svakako je ohrabrivala u svom pedagoškom radu, nastojanja mladih umetnika da se uključe u tadašnje nove tendencije. Bila je zainteresovana i za glavni plastički fenomen druge i treće decenije – kolorizam u srpskom slikarstvu dajući mu sopstvenu likovnu interpretaciju.

Njen veliki poštovalac i odlični poznavalac naše likovne umetnosti Pavle Vasić je nakon njene smrti tačno zapisao: ’Sa Betom Vukanović nestao je ceo jedan svet, drag i prisan, sada već sasvim dalek kao istorija ili mit. Beta Vukanović je bila nešto izuzetno u istoriji naše novije umetnosti. Njen aktivni  učesnik od 1898… Bez Bete Vukanović ostaje jedna velika praznina, sa njenim delom, sa njenom ulogom, sa sećanjem na nju, naše umetničko nasleđe je obogaćeno lepim, velikim i trajnim…’. Ovi retko upotrebljavani termini – ’drag, prisan, lep, veliki, trajni’, posebno onda kada su zapisani – 1985. godine, nezaobilazni su kada se želi opisati jedno vreme i jedna pojava, ono vreme i pojava kome je izuzetan pečat ostavila i Beta Vukanović, gotovo zaboravljena ličnost koju ova monografija uspešno vraća u našu kulturnu memoriju. Nadamo se definitivno.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 22. 3. 2005, Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 14. 5. 2005, s. 11