Bogdan Pavlović

Jedna od svakako najzanimljivijih i najistaknutijih pojava u srpskoj likovnoj umetnosti druge polovine devedesetih godina bio je Bogdan Pavlović, rođen u Beogradu 1969., Školu lepih umetnosti (ENSBA) završio je u Parizu, a potom je 2002. godine magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Živi i radi na relaciji Beograd – Pariz.

Budući da je potekao iz porodice uglednog beogradskog slikara, profesora univerziteta i istoričara umetnosti, Bogdan Pavlović je imao prilike da se neposredno osvedočuje o krivudavim putevima  umetničke savremenosti, ne samo u srpskom, već i u internacionalnom slikarstvu u poslednjoj deceniji prošlog veka. Tada već sasvim iscrpljeni poetički modeli postmodernizma i Novog slikarstva osamdesetih godina, pred generaciju umetnika koji su započinjali stvaralačku aktivnost postavili su sasvim drugačije zahteve kreativnog izražavanja. Pavlović je naravno bio svestan tog imperativa, i budući da je paralelno radio u Beogradu i Parizu, imao je dobru priliku da vlastiti plastički jezik definiše na takav način da odmah bude identifikovan kao jedan među svežim primerima slikarskog stvaralaštva tog trenutka.

Posle nekoliko samostalnih i grupnih izložbi na kojima je uglavnom izlagao slike, Pavlović se sada odlučio da u Galeriji ‘Haos’  prikaže ciklus crteža nastalih tokom nekoliko poslednjih godina koji vrlo ubredljivo pokazuju sve osobine njegovog plastičkog jezika karakterističnih i za njegov slikarski rad.

Najpre, to je jedna potpuna sloboda korišćenja ne samo striktno pikturalne materije, već i svega drugog što mu stoji na raspolaganju da bi dobio one efekte prizornosti koji su mu neophodni. Njihov konačni cilj je da pažnju posmatrača zadrže na temi, na sižeu koji je jasno ideološki opredeljen, pripadajući, u suištini, onoj vrsti stvaralaca koji žele da postavaju aktuelna pitanja vremena, a tiču se ne samo uže političkih problema, već u opštem smislu i onih koji obuhvataju i planetarno zagađenje, opasnost od terorizma i nuklearnog naoružavanja, globalizacije, posebno u kulturi, nekontrolisanih zaraza i drugih pretnji.

Dakle, da bi prizore kojima pokreće interesovanje za ove planetarne probleme podigao na što viši stepen vizuelne ubedljivosti, intrigantnosti, provokativnosti i primamljivosti, Pavlović sem palete čistih boja koristi i tekstualne i ilustrovane novinske isečke, stripove (koje sam crta, ali i one koje ‘prepisuje’ od drugih autora), ispisuje slogane, crta stvarne i imaginarne mape kontinenata, lepi reprodukcije nekih remek-dela iz istorije umetnosti i tako dalje. Istovremenom upotrebom svih ovih sredstava, Pavlović uspeva da opštu prizornost crteža, ali i slika koje radi istim postupkom, podigne na vrlo visoki nivo čime zapravo skreće opštu pozornost gledalaca, i u kajnjem slučaju, pokreće ih na probubljivanje svesti o temama kojima je i sam zaokupljen.

Brojni su umetici koji se danas bave istim ili sličnim sadržajima. No, način njihove vizuelne eksplikacije varira od blagog podsećanja do napadnog nametanja i buđenja, često uspavane svesti većine gledalaca. Bogdan Pavlović se, kako smo videli na ovoj izložbi, opredelio za ovu drugu, mnogo energičniju tehnologiju nametanja ovim crtežima očigledno pripadajući onim generacijskim istomišljenicima koji su izgubili sve iluzije oko mesta i funkcije savremene vizuelne umetnosti. Današnja umetnost nije literarna priča o lepom, o idiličnim pejsažima ili ulepšanim portretima, već agresivan napad na čula i svest onih kojima se obraćaju, publici koja takođe misli da je umetnost temeljno promenila razloge svoga postojanja, a time i načine delovanja prilagođavajući elemente jezika tom novom fenomenu.

Avantura duha i intelekta koju inicira Bogdan Pavlović u onima koji gledaju njegove radove poprima danas nova svojstva, dopire do novih horizonata saznavanja istine o svetu u kome živimo i koji pokužavamo da upodobimo vlastitim potrebama opstanka na ovoj planeti. Ako bolje razmislimo, zar ovaj imperativ nije bio svojstven umetničkom stvaralašvu, onom najvrednijem koje je ostalo zabeleženo, tokom njegove duge povesti? Odgovor Bogdana Pavlovića na ovo pitanje zasigurno je pozitivan i upravo sa takvim zaključkom ga prenosi u svojim delima, ne samo do istomišljenika, već i do oni manje zapitanih i zabrinutih.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 13. 5. 2005