Irena Lagator Pejović

Sve one posetioce izložbi koji su dugo vremena pripremani da u muzejima i galerijama ’gledaju’ umetnička dela, da očavaju njegova fizička, estetska, konceptualna i ostala svojstva, već ceo jedan, protekli, vek umetnici se na različite načine trude da ih u tome obeshrabre, da ih upute ne na senzitivne doživljaje nastale posmatranjem već na mentalna prepoznavanja onoga što potom sledi. Dakle, ne da isključivo angažuju, primereno mediju, čulo vida, već da pokrenu intelektualnu aparaturu kojom će pokušati da na postavljena pitanja umetnika sami iznađu odgovore. Na tom putu upotrebljavana su krajnje neobična sredstva – od ugrožavanja digniteta samog predmeta umetnosti ili čak uvođenja neumetničkih objekata u polje kreativne estetike na početku dvadesetog veka do narušavanja i uklanjanja njegovih fizičkih svojstava u periodu konceptualizma kada je jedan od najradikalnijih postupaka bila takozvana ’dematerijalizacija’ umetničkog predmeta.

 Sledeća generacija stvaralaca koja je delovala u poslednjim dekadama prošlog veka izgradila je jedan ceo sistem nepostojanih, promenljivih umetničkih predmeta koji su proizvođeni ili ’instalirani’ samo za jednokratno prikazivanje u konkretnom prostoru ili za konkretnu priliku. Da je upravo ovakav metod umetničkog rada obeležio epohu potvrđuje i praktična dominacija instalacija u galerijsko-muzejskom sistemu poslednjih dvadesetak godina.

Naravno da se na ovome nije zakočila kreativna energija umetnika. Te instalacije jesu izgradile zaokruženi sistem koji je i kritički i teorijski protumačen i objašnjen, te je stoga bilo očekivano, što nas istorija umetnosti neprekidno uči, da će se ova linija u umetnosti nastaviti sada ispunjena novim, drugačijim sadržajima, oblicima i ciljevima. Jedan od takvih primera možemo videti na izložbi Irene Lagator Pejović u galeriji ’Haos’.

Na prvi pogled, galerija je po dijagonali ispunjena jednim radom – gusto postavljenim visećim folijama od plafona do poda na kojima se uočavaju jednostavne, jednobojne grafičke forme. No, pažljivijim gledanjem, odnosno kretanjem kroz njih, primećuje se da je na svakoj iscrtano po jedno abecedno slovo koje u nizu ispisuju reč ’nedostaje’. I tada odmah iskrsava pitanje šta to, prema samoj sugestiji autorke, nedostaje ako su svi formalno-plastički uslovi ispunjeni da bismo ovaj rad percipirali samo kao još jednu instalaciju sa uobičajenim sadržajem.

Ako se dobro razume namera umetnice, onda se nalazimo na tragu pomeranja smisla ne samo ove vrste umetničkog izražavanja već i dopunjavanja jednim novim slojem koji je ispunjen ontološkim apsurdom. Ali u samom sistemu vizuelnog stvaralaštva, uzimajući sva iskustva praksi u krugu koji smo naveli, primećujemo konstantu istrajne i postojane promenljivosti koja je zapravo i najkarakterističnija za recentno stvaralaštvo u ovoj oblasti.

Sugestija o nečem nedostajućem u ovom radu nagoni nas da preispitamo šta to uopšte i postoji u nekom umetničkom delu. Ali i to, šta to što uočavamo da postoji zaista i znači, i da li mi na pravi način, onako kako je to umetnik želeo, i razumemo. Pitanje može izgledati komplikovano, ali odgovor koji nam se nudi krajnje je jednostavan.

I sam naslov pratećeg teksta-objašnjenja koji se nalazu u katalogu izložbe, glasi ’Konstitutivni manjak’. U njemu Stevan Vuković izričito napominje da ’ovaj rad zapravo pogađa na mesto razdvajanja psihološkog od jezičkog subjekta, istražujući momente tenzija između fizičkog sveta i jezika, izlažući svoj sadržaj kao ’nešto nedostajuće’, kao vrstu konstitutivnog manjka…’. Dakle, s jedne strane se nalazi naša psihološka spoznaja a sa druge naša sposobnost da ovu vrstu rad čitamo na uobičajeni način – i to u stanju potpunog sudara našeg senzibilnog osećanja i našeg racionalnog saznajnog aparata.

Izlaz iz ovog konflikta moguć je jedino potpuno angažovanim čitanjem novog jezika umetnosti, odnosno, adekvatnom upotrebom ponuđenog vokabulara koji danas svaki aktivni umetnik (u stvaralačko-inovativnom smislu tog pojma) među koje očigledno da spada i Irena Lagator Pejović, izgrađuje ispunjavajući ga brojnim vlastitim plastičkim i konceptualni idiomima. I jedina pomoć koju je uopšte moguće uputiti posetiocima ovakvih izložbi jeste ta da od njih samih zavisi ishod puta do tačnog ili pogrešnog razumevanja. Ovde zaista ’nedostaje’, eventualno, samo volja gledaoca da to iskustvo dostigne.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 15. 4. 2005