Neomodernističke utopije

Rubne posebnosti

Baštinjenje avangardi

U Gradskom muzeju Varaždina i Vili Oršić u toku je izložba `Rubne posebnosti` na kojoj je prikazana izuzetno značajna privatna zbirka zagrebačkog kolekcionara Marinka Sudca sa najreprezentativnijim primerima radova avangardne umetnosti u regiji koja obuhvata Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju u vremenskom rasponu od 1915 do 1989. godine. 

U dva kraća uvodana teksta: `Baština “Druge linije“` Ješe Denegrija i `Hibridni identitet modernističke tradicije` Feđe Vukića dati su idejni, estetički, kritički i teorijski obrisi koji dakako nemaju cilj da u retrospektivnom ili studijskom maniru pokažu ovaj problemski kompleks, već da na izabranim primerima utvrde neka od najvažnijih izvora, čvorišta i ishodišta avangardnih pokreta u ovoj južnoslovenskoj regiji. Otuda i specifičnost naziva izložbe koja sintagmom `marginalne specifičnosti` ukazuje na dve bitne karakteristike. Prva je da je ovaj fenomen (uspešno) nastao  i razvijao se na ivici avangardnih evropskih pokreta, i druga, da je upravo zbog takvog geopolitičkog položaja, u domaćim uslovima, avangarda poprimila neke karakteristike koje je istovremeno povezuju, ali i razdvavaju u odnosu na matične struje nastale u velikim zapadnim kulturama i centrima umetnosti.

Denegrijeva poznata, više puta korišćena kritičko-teorijska odrednica `druga linija` postaljena i ovom prilikom na ovoj izložbi pojavljuje se poput neke vrste `crvene niti`, doduše bez kontinuiteta, s prekidima, ali jasno raspoznatljiva jer objedinjava slične pojave na krajnjem levom krilu modernizma likovnih i u širem smislu, vizuelnih umetnosti dvadesetog veka koje se uobičajeno nazivaju avangardama. U tri istorijska sloja, kako je strukturirana ova izložba, prikazani su Sudčevi odabiri istorijskih primera avangardnih umetničkih radova najpre u periodu 1915 – 1946. godina, zatim posleratnih neoavangardi od 1946. do 1968, najzad poslednjih fenomena postavangardi dvadesetog veka između 1968. i 1989. godine. Iako svaka od ovih grupacija ima vlastite fenomenološke obrise, posmatrajući njihovu vremensku vertikalu moguće je identifikovati mentalne, idejne, ideološke i kreativne konstante koje celoj kolekciji, a time i ovoj izložbi daju neophodnu utemeljenost u neke jedinstvene teorijske, kritičke, istorijske i društvene matrice.

Jedna od njih je svakako stalni kontekst – jugoslovenski kulturni prostor na relaciji: Ljubljana,  Zagreb, Beograd, Novi Sad i Subotica, kao najvažnijih centara u kojima su nastajali ili su se okupljali ovi umetnici. Prema ovoj činjenici moguće je, a to je izložba pokazala, ustanoviti i neprevaziđenu potrebu trajnog kulturnog povezivanja, kako smo videli, u svim uslovima i svimvrmenskim i povesnim okolnostima. Drugi je takođe potreba da se održi smisao `umetničkog utopizma` podkrepljenog teorijom `proricanja estetskog društva` Filiberta Mene nastalog u poletnom stvarlačkom raspoloženju protagonista i kritičara nove umetnosti oko 1968. godine. Nesporno je da su glavnu motornu snagu održavanja modernizma davali upravo slabašni i sporadični pokreti avangardni. U tom sučeljavanju avangarde su svojim praskom kreativnih energija punili potencijale modernih pokreta. Ova prezentacija to lepo pokazuje, nažalos samo poznavaocima. Jedan od budućih izložbenih postavki jugoslovenske umetnosti prošlog veka trebao bi da u paralelnom prikazu avangardi i modernizma ovaj, reklo bi se kontradiktorni fenomen, približi najširoj publici. Značaj ove privatne kolekcije Feđa Vukić vidi i u tome da `relacije masovne kulture elitne umjetnosti mogu za svaku lokalnu sredinu dati dostatne podatke za bolje shvaćanje ‘arheologije budućnosti’ i ‘predviđanja prošlosti’ na način kako je to primjereno suvremenom interdisciplinarnom karakteru društvenih znanosti`.

Ovo je prilika i da se uzrokuje i svojevrsno `prodrmavanje uspavanosti` recentne umetnosti koja vidno pokazuje odsustvo bilo kakvog interesovanja za avangardističku ostavinu, sem možda onih pojedinačnih nastojanja koji su se opredelili za angažovano stvaralaštvo kao način opiranja dnevno-političkim zbivanjima u nas tokom poslednjih petnaestak godina kod kojih je moguće uočiti (uglavnom) nesvesne refleksije na baštinu `druge linije`.

Pionirska uloga odabira umetničkih predmeta u oblasti jugoslovenskih avangardi Marinka Sudca prezentovana je ovom prilikom sa očiglednom namerom da se eventualno osnuje i jedan specijalizovani regionalni muzej, možda baš u Varaždinu, posvećen avangardama u ovom, ili možda nešto proširenijem regionu.

Jovan Despotović

Kultura, umetnost, nauka, Politika, Beograd, 9. 4. 2005, s. 13