Dragan Stanković

Uprkos sve većim izazovima bukvalnog opstanka na ovdašnjoj umetničkoj sceni na kojoj se problemi ubrzano umnožavaju, pogotovo za one malobrojne male galerije koje nisu spremne da podlegnu komercijalnom ukusu današnje publike, galerija ’Zvono’ ostaje dosledna svom konceptu da beogradskoj publici uporno, uz ogrome napore, prikazuje isključivo radove mladih ili onih umetnika koji na neki od aktuelnih likovno-plastičkih načina menjaju sliku svoga vremena. Dakle, galerija ’Zvono’ sem promotivne uloge, zauzima i neupražnjeno mesto među privatnim galeristima, na kome se obeležava ovaj umetnički trenutak specijalizovanim programom koji će onog dana kada se bude pisala istorija biti prepoznat kao jedan od najvitalnijih, najistrajnijih, a u koncepcijskom  smislu, najodređenijih i najdoslednijih.

U tom nizu zanimljivih prezentacija recentne umetnosti priređena je i izložba slika-objekata u najrazličitijim tehnikama Dragana Stankovića pod nazivom ’Ipostacije’. Ovaj umetnik je rođen u Beogradu 1968. godine gde je završio je Fakultet likovnih umetnosti a potom i magistrirao u klasi profesora Čedomira Vasića. Od 1992. godine priredio je pet samostalnih izložbi. Još za vreme studija radio je na živopisima u crkvama i manastirima, što je vidno prepoznatljivo u jednom od plastičkih slojeva njegovih radova, u jezičkom pogledu, svedenih na osnovne plastičke idiome.

Kao osnovu za izložena dela nastala tokom protekle dve godine Dragan Stanković je koristio gotovo sve materijale – platno, kožu, klirit, drvo, metal i druge. Iako ove radove sam autor nazova ’slikama’ očigledno je da se radi zapravo o zidnim, podnim i prostornim objektima koji na prvi pogled imaju izgled slike, ali kasnije ’dorade’ ih znatno udaljavaju od tog pojma, ma koliko da smo spremni da fleksibilno tumačimo današnji smisao ove tradicionalne medijumske discipline. Naime, bilo šta da od pobrojanih podloga koristi, Stanković ih uzima samo kao ’polufabrikate’ koje tek kasnijim, naknadnim delovanjem pretvara u konačne radove spremne za izlaganje. Pri tome, deo tih nosećih pikturalnih materijala umetnik je pronalazio na različitim mestima, ponajmanje u prodavnicama slikarskog materijala. Tako je jedan od monumentalnih radova nastao na metalnom ostatku neke mašine stradale u bombardovanju tokom 1999. godine. Taj blago zaobljeni metalni komad bojen je horizontalnim trakam akrilnog pigmenta različite širine, a u jednom detalju čini se da je u najboljem maniru akcionog slikarstva rukom načinio urez, što je naravno nemoguće s obzirom na vrstu podloge, ali je vizuelni efekat toliko jak da percepciju posmatrača snažno pomera od standardnog postupka logičnog uočavanja prema optičkoj iluziji proizvedenoj čistim slikarskim postupkom.

Paleta gelova, vinila, suvih, vizantijsko purpurnih i plavih, te inkarnatski zelenih pigmenata, metalnih opiljaka (zlatnih, srebrnih i aluminijumskih), upućuje na raniju konstataciju da je ovo slikarstvo, dakako ne po ikonografiji već prema opštem koloristom registru u genetskom srodstvu sa medijevalnim shvatnjem freskolikarstva i ikonopisa. I tu se završava sličnost. Purizam, ikonoklazam, bezpredmetnost, geometrijska struktura ovih radova svedoče o aktuelnom senzibilitetu Dragana Stankovića koji je pretrpeo ne samo slikarske uticaje, već i šira ukrštanja bezbrojnih poetika koje danas stoje umetnicima na raspolaganju poput nekog svojevrsnog vokabulara. A ono što razdvaja uspešne od neuspešnih je spretnost da se te nepregledne ‘rečničke’ mogućnosti uklope u jedinstven vizuelni ‘tekst’ koji mora postati prepoznatljivim za samog umetnika poput autentičnog rukopisa.

A upravo taj zadatak već celu deceniju Dragan Stanković uspešno izvršava.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, Beograd, 29. 3. 2005